Тито и Југославија: Национализација приватне имовине - таласи који и даље запљускују
Доношењем Закона о национализацији 7. децембра 1946, започео је вишедеценијски процес. Прво су национализована крупна привредна предузећа и у којима је значајан део био страни капитал.
Породица Мирослава Костића је до пре пола века на београдској општини Вождовац имала велико имање од 17,5 ари плаца под воћем и цвећем, све док 1968. није одлучено да се ту гради улица.
„Друг Тито и Комунистичка партија одлучили су да праве Кумодрашку улицу која се сад зове Булевар Пека Дапчевића, у близини насеља Браће Јерковић где су тад били кукурузи.
„Узели су нам мање-више све што смо имали, остао нам је мали плац поред пута, око ког се и даље судимо&qуот;, каже за ББЦ унук власника Дејан Костић.
Уместо имања и куће и која је имала стари и нови део, укупне површине од око 400 квадрата добили су нешто надокнаде и стан од 56 квадрата - на коришћење.
Пракса заједничког становања и станова на коришћење - што значи да нису у власништву оног ко у њему живи, а нису ни узети под закуп - и имовина којом располаже држава били су карактеристични за комунистичких држава после Другог светског рата.
- Пеко Дапчевић - легендарни командант који је доспео до народних песама
- Фридрих Енгелс - од богаташког сина до оца комунизма
- Упознајте Лењина: Како је обликовао Тита и Југославију
Рат против приватне својине
И за послератну југословенску власт државно власништво било је пут у модернизацију друштва, оцењује историчарка Наташа Милићевић.
„Та својина је, по њима, онемогућавала експлоатацију, водила ослобађању потлачених радничких и сељачких маса, пружала прилику за уређење друштва на начелима социјалне правде.
„Стога су рат против приватне имовине и национализација логичан потез&qуот;, каже Милићевић, научна сарадница Института за новију историју Србије.
Национализација имовине је дуго припремана и извођена је у таласима.
Први је почео доношењем Закона о национализацији 7. децембра 1946, којим су национализована - то јест, пренета у власништво државе - пре свега крупна привредна предузећа, касније се ишло ка мањим.
Дубоке друштвене и економске промене у Југославији после рата имале су две фазе, истиче историчар Слободан Селинић.
„У првој је преовладала конфискација као мера одузимања без накнаде имовине осуђених, а у другој, од децембра 1946. године, национализација&qуот;, каже он.
За предузећа национализована у првом таласу била је предвиђена и симболична накнада власнику.
„За државу је било важно, пре свега, `да неко не остане на улици и без средстава`, јер би то могло да изазове не само незадовољство, већ и низ социјалних проблема&qуот;, наводи историчарка Милићевић.
- Одлазак Тита: Сахрана која је зауставила свет
- Шта је све поседовао Тито: „Све је било Брозово и ништа није било његово”
Од имовног стања власника зависило је када ће му накнада бити исплаћена.
Национализоване су и продавнице, неке занатске радње, али и приватне куће и станови у које су усељени борци Другог светског рата, њихове породице и чланови партије.
Случај Руски цар
Таква судбина задесила је и Антонијевиће, чувену предратну београдску породицу, о чему је писало Време.
Максим Антонијевић био је угледни златар и један од најбогатијих Срба прве половине 20. века.
Купио је плац у Кнез Михаиловој улици, где је била кафана Руски цар, и изградио четвороспратницу која је и данас један од симбола Београда.
У међувремену је постала и симбол реституције, процеса за повраћај одузете приватне имовине.
Одмах после рата, јувелирница је одузета, а у зграду су уселили официре Одељења за заштиту народа (ОЗНА), сведочио је наследник Зоран Антонијевић за Време, „а у стану изнад мог било је смештено шест-седам породица, то је било сачувај ме Боже&qуот;.
Сличан сценарио задесио је готово све имућне породице тог доба.
Многи од власника су се жалили на поступак национализације, посебно у случајевима када су у попис имовине ушле и приватне ствари из домаћинства, које нису имале везе са предузећима.
Национализацијом је власт одузимала не само имовину, већ и сва права која су припадала предузећу, као што су патенти, лиценце, рударска права.
Другим таласом национализације обухваћена је имовина предратне средње класе којој су припадале стотине породица у Србији.
Међу одузетом имовином било је 310 млинова, 126 црепана и циглана, 157 хотела, магацина и подрума, али и биоскопа, санаторијума, и штампарија, наводи историчарка Милићевић, којој је ово било тема магистарске тезе на Филозофском факултету.
„Извори бележе да је навећи број власника прихватио мирно национализацију као неминовност времена.
„Мањи број њих је исказао незадовољство. Драстичан случај незадовољства показао је власник виле из Врњачке бање који је 'физички избацио делегата из виле', додуше, за кратко, док му није стигла помоћ&qуот;, наводи Милићевић.
„Занимљиво је да је власт предлагала да се власници радњи запосле, али не као руководиоци, већ као обични продавци&qуот;, додаје Милићевић.
После новог таласа одузимања предузећа и радњи, повећао се и број оних који су остали готово без прихода.
- „Све је почело у Београду&qуот;. Шта је данас са Покретом несврстаних
- Тито и његова гробница: Стални окршаји са Кућом цвећа
Били их је у дубокој старости, болесних и неспособних за рад у другим предузећима.
„Власт је схватала да то мора да реши, па је од маја 1948. исплаћивала привремену помоћ бившим власницима&qуот;, наводи Милићевић.
Касније је национализације било у појединим гранама привреде.
Тако су, на пример, 1949. одузете апотеке, а скоро деценију касније 1958, Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, оне су прешле у државну, односно, друштвену својину.
Како је било обогатити се у време Тита?
Мирослав Костић се борио са партизанима у Другом светском рату и остао је без кука.
За ратне заслуге у миру добио је бројна одликовања, директорску позицију и пристојну плату.
Међутим, сматрао је да се не послује у складу са прописима, те је 1958. године одлучио да отвори занатску галванизерску радњу у Београду.
„Све што видите жуто у Саборној цркви, то је позлата коју је радио мој деда и касније отац.
„Бавио се обрадом племенитих метала, радио кандила, тацне, све што су те старе породице користиле за славу&qуот;, описује његов унук Дејан Костић.
За помоћ Српској православној цркви добио је признање патријарха Германа, а једне године био је гост и код председника Тита на рођендану, о чему сведоче и фотографије у породичном албуму.
„Деда је добро стајао с новцем. Моји су имали телевизор у то време, који су износили на прозор да и комшије гледају&qуот;, описује Костић.
Пошто је занатска радња његовог деде била у центру града, у изнајмљеном локалу, није одузета.
- Октобарска револуција - пуцањ са Ауроре који је променио свет
- Бела ћао - прича о песми чији (само) рефрен сви знамо
Коме је национализација дугорочно значила?
„Вероватно ником&qуот;, одговара историчарка.
„Показало се да је у једном периоду привредног развоја концепт државног, односно друштвеног власништва, у којем је имовина била свачија и ничија у ствари пропао.
„Концепт у којем постоји државни монопол над привредом и државна интервенција се показао неефикасним&qуот;, наводи Милићевић.
На удару и савезници
Када је 7. децембра 1946. Скупштина Југославије донела је закон о национализацији којим су обухваћена сва већа приватна предузећа, одредбе су се односиле и на страни капитал, који је у индустрији и рударству предратне Југославије учествовао са око 50 одсто.
Историчар Слободан Селинић наводи да је страна имовина одузимана и пре закона из децембра 1946, али се из спољнополитичких обзира, поступало тактичније, па је имовина одузимана применом мера уперених против окупатора и сарадника окупатора.
„Парадоксално, тиме се на удару нашла и имовина савезничких држава.
„Чехословачка је одличан пример. Пошто је окупирана 1939, Немци су преузели многа чехословачка предузећа која су имала филијале у Југославији, а југословенским прописима после рата, та имовина је одузимана као немачка&qуот;, наводи Селинић.
Стране државе су се противиле југословенским мерама - на пример први чехословачки амбасадор у Београду био је опозван јер је упорно протестовао због одузимања имовине чехословачких власника 1944. и 1945. године.
У случајевима других земаља примењен је принцип „глобалне надокнаде&qуот;, што је подразумевало да се Југославија обавеже да им у више рата исплати одштетну суму за национализовану имовину.
„Са Чехословачком то није био случај, већ се спорило око сваког предузећа или појединца поименично, што је знатно компликовало преговоре и односе међу државама.
„Са Америком је споразум о глобалној надокнади склопљен 19. јула 1948. а одштета је износила 17 милиона долара.
„Уговор са Британијом предвиђао је суму од 4,5 милиона фунти коју је требало платити у 15 рата наредних седам година&qуот;, наводи Селинић.
Значајни су били износи и са другим великим силама.
Југославија се обавезала да плати Француској 15 милиона долара, а Швајцарској 75 милиона швајцарских франака у року од десет година.
- Александар Ранковић - од другог човека државе до државног непријатеља број један
- Че Гевара у Југославији: Како је изгледао сусрет са Титом на Брионима
С друге стране, и западне земље су у неким сегментима примењивале национализацију, иако нису угрожавале право приватне својине.
„У Великој Британији се после национализација разних грана привреде у државном власништву нашло око 20 одсто укупне економије.
„У Италији је се у државним рукама нашла производња електричне енергије, делимично ваздушни и железнички саобраћај, чак 80 одсто железара и челичана&qуот;, подсећа Наташа Милићевић.
Како иде враћање домаћим власницима?
Они који чекају рекли би, споро.
Миодраг Ерац је један од наследника власника хотела „Сплендид&qуот; у центру Београда, наспрам Скупштине града и седишта градоначелника.
„Само преузимање је изгледало тако што је неколицина људи у црним кожним мантилима ушла у хотел и рекла да је то сада народна имовина.
„Питали су да ли у хотелу ради неко ко је члан Комунистичке партије Југославије и келнер који је једини био члан је од тог тренутка постао директор хотела...&qуот;, писао је недавно Блиц.
Две деценије траје правна битка Миодрага Ерца за повратак нелегално узете имовине.
- Бранко Пешић – градоначелник који је дао душу Београду
- „Човек који се бунио кад се нико није бунио&qуот;: Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту
Досад је у Србији бившим власницима и законским наследницима враћено 7.180 објеката - 4.891 пословни простор, 1.098 станова и 1.191 зграда, подаци су Агенције за реституцију.
„Узевши у обзир сложеност поступка, обимност документације неопходне за потпуно утврђивање чињеничног стања у предметима враћања имовине, а коју је у безмалом броју случајева тешко прибавити, пре свега имајући у виду проток времена, и више смо него задовољни досадашњим резултатима&qуот;, каже за ББЦ директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић.
Делимични процес денационализације у Србији је почео још 1990-тих година, усвајањем неколико закона који су отворили правну могућност да се мањем броју бивших власника врати имовина.
Иако се сматрало да су се 2000, године падом режима Слободана Милошевића стекли услови да у Србији почне масовнији процес враћања имовине одузете „у име народа&qуот;, то се није десило.
Уместо тога, имовина је приватизована и продавана новим власницима, што је све додатно закомпликовало.
После бројних позива домаће јавности, али и Европске уније, 2011. године донет је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу, на основу чега је пре осам година и основана је Агенција којом руководи Секулић.
„Резултати рада су запажени и похваљени, како у страној и домаћој јавности, тако и од релевантних међународних институција, попут Стејт дипартмента, Европског парламента и Европске комисије&qуот;, наводи Секулић у писаном одговору.
Шта је све враћено?
За сада је враћено више од 98 одсто објеката - пословних простора, зграда и станова - од укупног броја објеката за које је могућа реституција у такозваној натури.
У последње време више се враћа пољопривредно земљиште.
Право на повраћај имовине и обештећење остварило је 27.656 људи.
Костићи нису међу њима.
Њихов случај, како су објаснили у Агенцији за реституцију, спада у експропријацију - земљиште је формално откупљено за изградњу улице, што значи да немају право на обештећење.
„Држава је покушала да буде фер, па су нам дали стан и платили су неке орахе, а земљиште нису платили.
„Више је вредео орах него ар земље, тако је испало&qуот;, описује Дејан.
На одлуке се нису жалили.
„Сада би то било две или три зграде, нек су и по четири спрата, то би било више милиона&qуот;, прави хипотетичку рачуницу Костић.
Стан који су добили на коришћење су током деведесетих откупили по цени нижој од тржишне.
„Шест пута мање си добио стамбеног простора и још си то морао да платиш, то је та врста отимачине&qуот;, наводи Дејан Костић.
Хиљаде хектара поново црквено
На удару послератних власти нашле су се и цркве и верске заједнице, које су располагале значајним имањима.
Агенција за реституцију досад им је вратила око 58.000 хектара земљишта - више од 26.000 хектара пољопривредног, 32.000 хектара шума и око 92 хектара грађевинског земљишта.
Враћено је и најмање 91.000 квадратних метара објеката, како стамбених, тако и пословних простора.
У складу са најсвежијим Законом о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника, Јеврејској општини Београд враћено је 111 објеката у Београду, као и десетине пословних простора и плацева у Војводини.
Каква је ситуација у региону?
У државама региона су у различито време донети закони о реституцији - у Словенији 1991, у Хрватској 1996, у Северној Македонији 2000, а у Црној Гори 2004. године.
Реституција је један од захтева и на путу ка Европској унији.
Словенија, која је чланица ЕУ од 2004. године, скоро да је завршила процес враћања имовине.
У осталим државама процес тече врло споро и праћен је судским споровима.
Страхиња Секулић успех српске Агенције за реституцију сагледава и кроз призму осталих држава.
„У другим републикама бивше СФРЈ, које су процес реституције имовине започеле много раније, неке чак и пре 20 година, тај посао још увек није доведен до краја, иако су све те државе мање како по површини, тако и по броју становника, па је тим мањи и број захтева за враћање одузете имовине&qуот;, каже Секулић.
Он оцењује да су земље, „посебно оне које су већ постале чланови ЕУ, опредељене за главне европске вредности, као што су чување права на приватну својину и људска права.&qуот;
„Међутим, поменуте земље се и даље суочавају са бројним изазовима у погледу поштовања туђе приватне својине, посебно када је реч о имовини која је припадала грађанима или предузећима других држава насталих после слома југословенске државе&qуот;, наводи Милићевић.
Породици Дејана Костића, са мајчине стране, држава је пре више деценија одузела и земљиште у близини Книна у Хрватској.
„Ту тек не можемо да повратимо, не можемо ни документацију да добијемо, иста прича само друга република.
„Зато мени кад кажу `Тито је био супер` и то време у Југославији, мени дође да неког гађам&qуот;, закључује Костић.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 12.08.2020)
