Позоришна критика: Губитак слободе учењем говора
Вечерње новости 22.03.2021 | Драгана Бошковић
ЗА разлику од Јонеска (Ежен Јонеско 1909-1994), једног од утемељивача театра апсурда, који је гомилањем речи на сцени хтео да ослободи позоришну индивидуу, да јој да право на сопствену фантазију и каприц, субверзија Петера Хандкеа (Нобелова награда 2019) је супротна - милитантно укидање говора, чија правила форматирају грађанско васпитање и чине човека добрим подаником друштвеном систему.
Каспара Хаусера, чије је име данас симбол одупирања слободног људског бића цивилизацији, Милош Лолић је поставио антропоцентрично у позоришном (тешко је рећи и драмском) смислу. Око Каспара (чудесан Миодраг Драгичевић), који је затворен у стаклени кавез (сценограф Јасмина Холбус), по некој ритуалној потреби, или због сопствене, људске знатижеље, мотају се шаптачи (Никола Ракочевић, Анђелика Симић, Сања Марковић, Радован Вујовић), а стварни, прагматични свет
