Едгар Алан По: Гавран

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни, над књигама које древну науку у себе скрише, бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао и тихо је закуцао, куцнуо што може тише. „Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише, само то и ништа више.“ Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно; сваки тињав одсев жара утваре по поду пише. Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим за Ленором бол да блажим. Име које подарише њој анђели, дивна драга