Животна средина и Америка: Деветогодишњакиња се борила против нафтне компаније и рака и победила

Када је латиноамеричка заједница у Лос Анђелесу почела да се бори против нафтне компаније за коју је тврдила да јој загађује животну средину, једна млада жена је у тој борби одиграла кључну улогу.

Налели Кобо је имала девет година кад је почела да болује од астме, крварења из носа и главобоља.

Био је то почетак борбе против активног нафтног изворишта лоцираног испред њене куће у јужном Лос Анђелесу.

Налели и њена мајка убрзо су откриле да су се разболеле и неке њихове комшије.

Заједница, која се углавном састоји од породица са ниским примањима, протестовала је све док локација није привремено затворена.

Кобо се није зауставила на томе.

Када су јој се придружили млади активисти и организације, тужили су град захтевајући строжу регулацију извлачења нафте.

И добили спор.

• Рударска компанија платила рекордну казну због изливања нафте
• „Највише се плашим државе&qуот; - мештани села у околини Бора остају без воде, док им куће пуцају
• Колико је загађено земљиште у Србији

Кривични случај против компаније Аленко и њеног управљања локацијом је у току.

Они су одбили да дају коментар за овај чланак, али су претходно изјавили да су уложили велики новац како би се повиновали регулативи.

Њу пореде са Гретом Тунберг, иако је њено име познато у локалној заједници већ више од десет година.

Кобо је паузирала активизам почетком 2020. године пошто је у 19. години добила дијагнозу рака.

Лекари не знају шта је изазвало болест.

После три операције и медицинског третмана, недавно је проглашена излеченом од рака.

Ово је њена прича.

Одрасла сам у Универзитетском Парку у Јужном Централном Лос Анђелесу, од 2009. на 10 метара од нафтне бушотине преко пута улице у власништву компаније Аленко.

Живела сам са мајком, троје браће и сестара, баком, предедом и прабаком у једном стану.

Било нас је осморо, заједно са мном.

Моја мајка је из Мексика, а отац ми је из Колумбије.

Он је депортован кад сам имала две године и одгојила ме је мама.

Било је то 2010, кад сам имала девет година.

Одједном сам почела да осећам болове у стомаку и мучнину.

Почела сам да добијам толико јаке спазме у телу да нисам могла да ходам.

Моја мајка би ме носила зато што бих се укочила попут биљке.

Толико ми је крварио нос да сам морала да спавам седећи како се током ноћи не бих угушила од властите крви.

У властитом дому ме је тровао тихи убица.

Било је лудо гледати не само како то утиче на моје здравље, већ и на свачије здравље око мене, на најразличитије начине.

Моја мајка је добила астму у 40. години, што је веома ретко, а моја бака ју је добила у 70. години, што је још ређе.

Моја сестра је имала проблеме са фиброидима, мој брат је добио астму, свако је имао некакав здравствени проблем.

Али није то било само у мојој породици, већ и у већем делу наше заједнице.

Мама је почела да разговара са другима и проширила се прича да нешто није у реду.

Могли смо то да намиришемо у ваздуху.

Мирисало је на покварена јаја и једном кад вам се увуче у кућу, нисмо могли да га проветримо, чак и ако затворимо прозоре, укључимо вентилаторе и ставимо пречишћиваче ваздуха у прозоре.

У неким другим тренуцима мирисало је на гуаву и чоколаду.

То су били вештачки мириси.

Испочетка смо тражили цурење у згради, све док нисмо пронашли групу токсиколога и довели их да причају са нашом заједницом.

Они су објаснили да се за извлачење нафте користе одређене хемикалије и да њихове емисије могу да нашкоде људском здрављу, ако сте им изложени дуго времена.

Тад смо то повезали са нафтном бушотином са друге стране улице.

И зато смо почели да се организујемо у заједници и покренули кампању „Људи, а не позои&qуот; („позои&qуот; значи нафтни извори на шпанском).

Поднели смо жалбе Дистрикту за контролу квалитета ваздуха на Јужној обали и ишли од врата до врата питајући људе да ли су вољни да испричају приче на седници Градске већнице.

Било је веома моћно знати да ова заједница, имигрантска заједница која говори шпански и за коју никог није брига, долази у Градску већницу да би се чуо и њен глас.

Питали би ме да ли желим да испричам своју причу, а ја бих користила мале картице са белешкама и говорила.

Увек сам била изузетно стидљива, али бих се сваки пут осећала као да сам на свом терену кад бих говорила у јавности.

Лос Анђелес Тајмс је написао чланак о нама, а овај је привукао пажњу бивше америчке сенаторке из Калифорније Барбаре Боксер.

На конференцији за штампу, Боксер је довела истражитеље из Агенције за заштиту животне средине (ЕПА) и они су дошли да истраже.

Били су присутни свега неколико минута зато што им је припала мука од мириса.

(После локалне и федералне истраге, Аленко је пристао да привремено затвори локацију).

(Град Лос Анђелес је тужио компанију и 2016. године добио судски налог који од Аленка захтева да поштује строге прописе ако жели да настави бушење).

Били смо срећни кад је ово било саопштено, али захтевало је много времена.

Почели смо да се организујемо 2010. године, а они су затворени 2013. године.

А сада желимо трајно да их затворимо.

Кад смо почели нашу кампању, приметили смо да нисмо једина заједница која је осетила последице.

Има 580.000 становника Лос Анђелеса који живе у пречнику од пола километра или мање од активног нафтног и гасног изворишта.

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=н4КпТсапзУг

Већина припадају заједницама људи обојене коже са ниским примањима.

Кад год идем негде да говорим о овоме и кажем да сам из Лос Анђелеса, људи кажу: „Ох! Па то је сјајно, Стаза славних, Холивуд, славне личности…&qуот;.

Е, па, Лос Анђелес је дом највећег урбаног нафтног поља у земљи и о томе се не говори.

Једна сам од суоснивачица Коалиције лидерства младих Јужног централног Лос Анђелеса и заједно са другим организацијама ми смо тужили град Лос Анђелес 2015. године за кршење Калифорнијског закона о квалитету животне средине.

Добили смо ту парницу, што значи да сада постоји нови процес пријаве кад се отварају или проширују нафтна изворишта.

Иако сам се у међувремену одселила из Универзитетског Парка, водим кампању за одређивање здравствене и безбедносне тампон зоне измећу нафтних изворишта и школа, болница и паркова.

Истовремено, ја сам само обично дете.

Опседнута сам шминком, плесачица сам, волим да путујем и тренутно похађам колеџ.

Једино што ме издваја у односу на вршњаке је што сам страст открила много раније.

Дијагностификовали су ми рак 15. јануара 2020. године.

Неко време нисам говорила о томе зато што је то за мене била сувише страшна реч.

То је реч коју не очекујете да чујете у тако раном узрасту.

Моја мама и ја смо се бринули и због здравствених трошкова, зато што сам морала да идем на операцију.

Али имали смо среће да постигнемо наш циљ преко кампање за скупљање средстава.

Физички и емотивно, најтеже је било проћи радикалну хистеректомију.

Требало ми је шест недеља да уопште смогнем снаге да устанем из кревета.

Моја мајка је морала да ме купа шест месеци и морала сам да узимам шаку пилула.

Моја онколошкиња још не зна зашто сам добила рак; успели су да утврде преко тестова да није био генетски наследан.

Испричала сам им где сам одрасла и питала их да ли постоји тест на животну средину ком бих могла да се подвргнем.

Она је рекла да ћу, док не будемо имали нова научна достигнућа, остати знак питања.

Од 18. јануара 2021. године званично више немам рак и осећам се заиста срећно и узбуђено због тога.

Желим да наставим каријеру као адвокаткиња за грађанска права, а након тога да се бавим политиком.

Моја дефиниција еколошке правде је могућност да се удише чист ваздух невезано за годиште, пол, етничко порекло, друштвено-економски статус или поштански број.

Она је борба да заштитим моју заједницу и мој дом.

хттпс://ввв.инстаграм.цом/п/ЦКНдвСмј0хЈ/

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.15.2021)