Јосиф Панчић и оморика: Како је научник открио „ледену лепотицу"
Еколог пре екологије и оснивач природњачке биологије у Србији рођен је 17. априла пре 207 година.
„Србија је ботанички неинтересантна земља.&qуот;
Ову мисао записао је у 19. веку чувени немачки ботаничар Аугуст Гризебах, током путовања према јужним крајевима Балканског полуострва.
„Панчић је то касније аргументовано оповргнуо&qуот;, објашњава за ББЦ Владимир Стевановић, биолог, ботаничар, еколог, биогеограф и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).
Осам пута је Панчић запрегом и на брдским коњима прејахао Тару, а десет пута Копаоник док није нашао, његову како ју је звао, „ледену лепотицу&qуот; - оморику.
Испоставило се да је ова јединствена врста на земљи настала када су изумрли - неки диносауруси.
„Панчићева оморика је живи остатак пре леденог доба&qуот;, напомиње за ББЦ Оливера Поповић, биолошкиња Института за ботанику и Ботаничке баште Јевремовац.
- Младић сади нову шуму у селу код Чачка да би „произвела кисеоник за све нас&qуот;
- Морамо брзо да садимо дрвеће
- Где видиш место, ту дрво посади - да ли је баш тако лако
Панчић ју је пронашао између Бајине Баште и Вишеграда.
Еколог пре екологије и оснивач природњачке биологије у Србији рођен је 17. априла 1814.
Савет Вука Караџића и ботаника Србије
Жеља младог Јосифа за учењем и образовањем навела је његовог стрица да га из Ријеке пошаље у Високу школу у Загребу да учи филозофију.
Ипак, Панчић је био наклоњенији природним наукама, па је после Загреба отишао у Будимпешту и тамо завршио студије медицине.
Једна посета Бечу, главном граду тадашње Аустро-угарске, промениће ботанику Србије.
„На Панчића је утицао Вук Караџић, са којим се неколико пута сретао у Бечу, када је долазио у Природњачки музеј да детерминише сакупљени материјал&qуот;, објашњава биолог и члан САНУ-а Владимир Стевановић.
„Караџић га је одвратио од идеје да иде у Босну и тамо изучава биљни свет, наговоривши га да дође у Србију.
„У то време Кнежевина Србија је била флористички и фаунистички потпуно неистражена територија - терра инцогнита&qуот;.
Србија је тада, каже биолог, била земља са малим бројем учених људи, грађанском класом у повоју и претежно сеоским становништвом.
„Запосливши се као физикус прво у Јагодини, касније у Крагујевцу, Панчић започиње истраживање природе Србије&qуот;, каже Стевановић.
Панчић је још у Будимпешти докторирао ботанику, а интересовања је проширио доласком у Лицеј, што је претеча Велике школе и Универзитета у Београду.
„Прво што је урадио по доласку у Лицеј - основао је природњачку збирку чија база је био његов хербаријум&qуот;, наводи биолог.
Панчићева оморика - „ледена лепотица&qуот; уз диносаурусе
Сви који су завршили основно школовање у Србији знају за Панчићеву оморику.
Ипак, мало ко зна детаље везане за ову врсту.
Утврђено је да је постојала још пре око 65 милиона година, када су изумрле неке групе диносауруса.
„Панчићева оморика је врста која је распрострањена на уском подручју средњег тока реке Дрине, која је крунско откриће Јосифа Панчића 1877. године у месту Заовине на Тари&qуот;, каже биолошкиња Оливера Поповић.
„По признању светских научника она је најлепши четинар Европе&qуот;.
Панчић је оморику звао и „ледена лепотица&qуот; јер је утврђено да је постојала још пре леденог доба на подручју између Бајине баште и Вишеграда.
Важна је и зато што је потпуна загонетка за научнике јер успева у загађеним урбаним условима.
А како ју је открио?
Панчићев главни циљ је, каже биолог Стевановић, био да „обиђе што више терена, а они који су се показали као интересантни обилазио је неколико пута&qуот;.
„Тако је Копаоник, планину коју је посебно волео обилазио чак 10 пута, Тару и Ђердап по осам, Ртањ пет пута&qуот;, каже Стевановић.
„О тешкоћама у теренским истраживањима у Србији и да не говорим - сеоска запрега, брдски коњи и навећи део путовања пешке по брдима и клисурама&qуот;.
Биолог каже да су научници покушали да реконструишу Панчићева путовања по Србији, Црној Гори и Бугарској на основу његових дневника и да им је било „невероватно замислити како је све то извео&qуот;.
Наводно је Панчић чуо први пут за посебну врсту четинара у Западној Србији.
После десет година добио је две њене гране, а затим је кренуо да је тражи.
Ипак, још десет година касније - пронашао ју је на Тари.
Панчић је открио и 46 других биљних врста, три животињске и око 20 врста пужева и шкољки, каже Поповић.
„Данас у светској науци 35 врста и родова носи његово име&qуот;, додаје она.
Вечно са омориком
Феликс Каниц, аустријски путописац и археолог написао је у путописима да су Панчићеву оморику за дрвну грађу користили још Римљани за подупирање рудничких јама у Босни.
Управо у сандуку од дрвета врсте која је добила назив по њему, Панчић је и сахрањен на највишем врху Копаоника.
И тај врх је по њему добио назив.
„Панчић је био сахрањен у Београду до 1951. године, када су планинари Србије пренели Панчићеве кости на Копаоник, на његов највиши врх, Суво Рудиште на који се он пео 18 пута&qуот;, каже Поповић.
„То је била његова последња жеља&qуот;.
Учионица под отвореним небом
Само месец дана после Панчићеве смрти, Дунав се излио и поплавио прву Београдску ботаничку башту.
„Биљке су се нашле метар под водом, а тек ретке које су преживеле - у новој поплави у пролеће 1889. године биле су потпуно уништене&qуот;, каже Поповић.
На срећу, додаје она, дугогодишњи Панчићев колега, дворски лекар и ботаничар аматер Сава Петровић, који је заједно са њим описао неколико нових биљних врста (међу којима је и Рамонда краљице Наталије), наставио је борбу у истом духу.
„Његој његовој молби се 1889. године великодушно одазвао краљ Милан Обреновић, поклонивши Великој школи у Београду имање које је наследио од деде Јеврема Обреновића&qуот;, каже биолошкиња.
То је место данашње Ботаничке баште у центру Београда, у којој Панчићева биста стоји поред истоимене оморике.
Зашто је баш његова биста постављена у Ботаничкој башти Београда?
Ботаничка башта, говорио је Панчић, треба да представља „вегетацију читавог света&qуот;.
Управо зато је у Београду и основао прву такву башту.
„Панчић је 1853. године постављен за професора Лицеја, тада највише школе у Србији&qуот;, каже Поповић.
„Предавао је неколико предмета као што су историја, агрономија, али му је највише мука задавала ботаника јер је сматрао да овај предмет може да се научи једино у Ботаничкој башти или у пољу&qуот;.
Зато се Панчић, наводи она, потрудио да у врту Конака кнегиње Љубице, у којем је тада био Лицеј, засади све биљке потребне за наставу.
„То је и успео јер је са свих путовања, са лименом торбом на леђима и дурбином у руци доносио читаве џакове гранчица, камења, минерала, а у својој лименој торби осетљиве биљке и животиње&qуот;, прича биолошкиња.
„Београду их је проучавао, описивао, правио хербарске збирке, препарирао животиње и садио биљке у врту&qуот;.
Ипак, када се Лицеј преселио у Капетан Мишино здање у другом целу центра Београда, Панчић опет остаје без простора за Ботаничку башту.
Писао је разним министарствима молећи да му се додели неки плац у главном граду Србије.
Коначно, 1874. године одлуком Министарства просвете Краљевине Србије, формира се прва Краљевска Ботаничка башта у Београду смештена на Дорћолу, поред обале Дунава.
Јосиф Панчић био је њен први управник.
Данас је Ботаничка башта део Биолошког факултета у Београду, а многи студенти овде су се образовали.
„Ово је учионица под отвореним небом&qуот;, каже Поповић.
Зашто да посетите Ботаничку башту Јевремовац
- Назива се плућима центра Београда јер поседује 1.000 биљака у отвореном простору
- У њој можете да видите 171 ишчезлу или крајње угрожену биљну врсту Србије
- Поседује горостасни храст лужњак, који је најстарији становник баште, а има 140 година
- У шумском амбијенту живе и по неколико десетина година стари брестови, импозантна стабла кавакаских зелкова, примерци прастарих врста секвоја, Гинкго билоба, бујни жбунови Хималајског биберовца
- У башти има и 400 врста кактуса и становника пустиња
- Стаклену башту подигнуту 1892. године, купио је краљ Милан Обреновић у Немачкој у Дрездену. У њој данас живе бројне егзотичне биљке, међу којима је најпознатија лијана - Христов венац из Бразила
Еколог пре екологије
У време када је Панчић писао дела Живи песак у Србији и биље што на њему расте и О нашим шумама, настао је и појам екологија средином 19. века.
„У овим делима Панчић на еколошки промишљен начин разматра питања везивања песка и коришћења шума као и њихов значај&qуот;, каже Стевановић.
„То је било време када је Ернст Хекел увео у светску науку појам екологија.
„Панчић очигледно није знао за њега али је размишљао на еколошки начин&qуот;.
Биолог се није бавио само ботаником већ је, објашњава Стевановић, објавио и збирке о рибама и птицама Србије које је забележио на својим истраживачким путовањима.
Први колега
За члана САНУ Владимира Стевановића Јосиф Панчић је и јако битан колега јер је био први председник Академије.
На ово место постављен је 1887. године, годину дана пред смрт, указом краља Милана Обреновића.
„У то време он је био највећи српски научник цењен како код нас, тако и у Европи - уздигао је биолошку науку на ниво развијених држава&qуот;, каже Стевановић.
„И данас је запрепашћујуће са којим ентузијазмом и вољом је Панчић путовао по Србији истражујући природу и како је из свега тога успевао да изнедри капитална, за оно време савремена дела&qуот;.
- Председник САНУ-а о Паркинсоновој болести
- Ко је била композиторка Исидора Жебељан, чланица САНУ-а
- Ко је био чувени филолог Иван Клајн, члан САНУ-а
Стевановић каже да је Панчић заправо створио основе природњачке биологије у Србији, а „један је од пионира ботанике у Црној Гори и Бугарској&qуот;.
„Многе биљке које је Панчић пронашао данас су нестале са територије Србије, а још се проверавају врсте које је Панчић описао као нове за науку&qуот;, додаје он.
Листа његових титула не завршава се овде.
Панчић је био и оснивач Кабинета за зоологију и ботанику, прве Ботаничке библиотеке, првог Научног хербара.
У неколико мандата био је ректор Велике школе, један је од оснивача Српског лекарског друштва, председник Српског ученог друштва и члан Државног савета.
Хербаријум Панцицианиум
Ако су међу колекционарима књига најважнија прва или ретка издања неких дела, тако биолози највише цене хербаријуме својих најпознатијих колега.
Панчићев хербаријум потиче из 1860. године, а он га је поклонио Великој школи у Београду.
Састоји се од 80 свежњева осушених биљака које је сакупио на подручју Срема и Баната. Данас може да се види у Ботаничкој башти или преко виртуелног претраживача.
У једном писму Министарства просвете, Панчић пише да је његов хербаријум вредео тадашњих 5.000 франака.
Ипак, биолог каже да то никако није у сразмери са његовим трудом и да допуњавање те збирке сматра „главним задатком свог живота&qуот;.
Баш зато, од хербаријума се није одвојио до краја тог живота.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 04.17.2021)
