Филм, Холивуд и Џек Николсон: Живот у сликама на 84. рођендан чувеног глумца

Током више од пола века каријере, Џек Николсон је играо дивље, заводљиве својеглавце и за то освојио три Оскара

BBC News 22.04.2021

Тешко је поверовати, али несташна, харизматична звезда филмова Голи у седлу, Кинеска четврт и Бетмен, 22. априла је напунио 84 године.

Вилијам Кук наздравља његовој каријери, док се његове колеге из Лета изнад кукавичијег гнезда, глумци Луиз Флечер и Бред Дуриф присећају овог бриљантног глумца.

Џек Николсон је читав живот играо дивље, заводљиве својеглавце. За то је освојио три Оскара и посебно место међу колегама филмаџијама.

Шта га, дакле, чини толико узбудљивим глумцем?

Николсон је рођен 1937. године у Њу Џерсију, као ванбрачно дете тинејџерке. Одгојили су га бака и деда, за које је мислио да су му родитељи - за мајку је мислио да му је старија сестра.

Истину је сазнао тек као одрастао, након што му је мајка већ умрла.

Бистар, али бунтован студент, отишао је у Холивуд да постане глумац, али му је велики пробој донело писање, када је 1966. године осмислио сценарио за психоделични филм Трип, са Питером Фондом и Денисом Хопером у главним улогама.

Кад су Фонда и Хопер снимили Голи у седлу, поверили су Николсону епизодну улогу која га је прославила и подарила му прву номинацију за Оскара.

Класична сцена „на путу&qуот;, са Николсоном који се вози позади на Фондином мотору, уз Хопера, у међувремену је постала легендарна.

Голи у седлу, 1969

У мају 1969. године, Питер Фонда, Џек Николсон и Денис Хопер упутили су се на Кански филмски фестивал за светску премијеру Голих у седлу. Хопер ће добити награду фестивала за Најбоље дебитантско дело.

Николсон се касније присетио седења у биоскопу и гледања филма као „нестварног искуства, катаклизмичког момента&qуот;.

„Седео сам тамо и помислио: 'Мој Боже, па ја сам филмска звезда!'&qуот;

Кански филмски фестивал, 1969

У септембру 1969. године, убрзо након што је Николсон освојио и публику и критичаре ролом у Голима у седлу, часопис ЛАЈФ је послао фотографа Артура Шаца у Џеков нови лосанђелески дом на Малхоланд Драјву, са погледом на кањон Френклин.

Сликајући глумца пре него што се отиснуо на пут до статуса суперзвезде, међу фотографијама које су настале су Николсон који се игра се петогодишњом ћерком Џенифер и како похађа прве часове клавира код наставника Јосефа Пачолцика у припреми за следећу улогу у Пет лаких комада.

Код куће, септембар 1969

У сировом Пет лаких комада, у режији Николсоновог пријатеља Боба Рафаелсона, играо је Роберта Ероику Дупеа, радника на нафтној бушотини који је у младости био талентовани пијаниста. Филм је имао четири номинације за Оскара - за Николсона, главну глумицу Карен Блек, сценаристкињу Керол Истмен и Рафалесона за најбољи филм.

Критичар Роџер Еберт је приметио да је, десет година од почетка његове каријере, Џек ту „доказао да је велики глумац и звезда&qуот;.

Пет лаких комада, 1970

Ускоро су уследили Сексуално сазнање, Краљ Марвин Гарденса (који је такође режирао Боб Рафаелсон) и Последњи задатак.

А онда су дошли режисер Роман Полански, сценариста Роберт Таун и ноар у класичном кључу смештен у Лос Анђелес тридесетих.

У Кинеској четврти, Николсон је играо приватног детектива Џ. Џ. Гитиса, уз Феј Данавеј као Евелин Малреј.

Обоје су номиновани за Оскара, а Николсон је за улогу освојио Бафта награду.

Таун, једини добитник Оскара од 11 номинација за Кинеску четврт, касније је рекао за Николсона:

„Џек је био Гитис. Не бих могао да напишем тај лик да нисам познавао Џека.

„Били смо цимери и годинама смо заједно студирали глуму код Џефа Корија (амерички глумац који је завршио на црној листи 1951. године и касније подучавао генерације филмских звезда), тако да је он, у веома буквалном смислу, био сарадник на сценарију.&qуот;

Кинеска четврт, 1974

Лет изнад кукавичијег гнезда, 1975

Лет изнад кукавичијег гнезда освојио је пет Оскара, укључујући награду за најбољу главну мушку улогу за Николсона.

Његов лик, Р.П. Мекмарфи, харизматични је и ситни криминалац који креће да дивља по америчкој менталној установи у адаптацији класичног романа Кена Кесеја из 1962. године.

Пола живота касније, ова улога је и даље остаје кључна у његовој каријери.

Кад сам питао Николсонове колеге и добитнике Оскара Луиз Флечер и Бреда Дурифа за њега, били су недвосмислени по питању онога шта га чини јединственим.

Луиз Флечер

„Џек је глумац који предано ради, а опет одаје утисак некога ко више воли да се проводи. Кад га видите, све то изгледа веома лако, али уверавам вас да није!

Он је само нашао начин да то изгледа као да се нимало не труди.

Сваки глумац у том филму није могао да дочека да крене да ради сваког новог дана, толико је то било задовољавајуће.

Био је 100 одсто присутан сваки дан и учинио да то искуство буде предивно и за све остале.

Сви су се заразили његовом импровизацијом и забављали су се радећи то, док су истовремено били инвентивни и креативни.

Познавала сам Џека из раних дана. Имали смо истог учитеља глуме - неколико пута смо били на истим часовима. Живо га се сећам из тог периода.

Израстао је у предивног глумца и ја сам уживала у свакој сцени - нарочито у физичкој сцени кад покушава да ме убије, та је била страшно забавна. Он ју је учинио забавном, уживао је у њој, и смучило му се да је стално увежбава зато што се мени страшно допадала!&qуот;

Бред Дуриф

„Џек је створио стил - он је утицао на глуму и изменио је. Радио је јако добро нешто што људи напросто нису радили раније.

Убацио је известан осећај слободе у све то. Учинио је све веома стварним, а опет је био изузетно посвећен.

Он је има огроман карактер, веома је духовит, али је и невероватно великодушан. Он ужива у раду са глумцима - ужива да проводи време са глумцима на сету.

Он је великодушан глумац, вероватно највеликодушнији са којим сам радио. Он је један од најважнијих глумаца мог живота.

Николсон је био инспирисан Марлоном Брандом у филмовима као што су На доковима Њујорка, а Брандов утицај је код њега још увек приметан.

Николсон има исту жестину, исту натуралистичку искреност. Оно што га разликује је његов обестан осећај за забаву.

Као и сви велики глумци, он покреће све око себе.&qуот;

Брандо као узор и инспирација

Двобој на Мисурију био је снимљен недуго после Кукавичијег гнезда. Двојица глумаца годинама су били прве комшије.

Николсон се, пишући за Ролинг Стоун после Брандове смрти 2004. године, присетио искуства рада са „највећим свих времена&qуот;:

„Погледао сам неке Брандове сцене са снимања од тога дана... Погледао сам девет или десет верзија једне те исте сцене. Свака верзија била је уметнички филм за себе…

„Била је то једна од најлуђих ствари које сам у животу видео.&qуот;

„Наредни дан сам се пробудио потпуно уништен... 'Шта ти мислиш ко си, Џек? Ти си у истом филму са Марлоном Брандом!' Потпуно ме је уништио… Наш режисер, Артур Пен, морао је да ме тетоше да бих се повратио само да би ме навео да наставим са снимањем филма.&qуот;

Иако критичари нису били импресионирани филмом по његовом изласку, касније је превреднован у неким круговима.

Критичар дневника Гардијан, Ксан Брукс, рекао је 2003. године да је „време је учинило чуда за Двобој на Мисурију.&qуот;

Двобој на Мисурију, 1976

Иако се у Николсоновој каријери повремено могу наћи и неки промашаји, велики редитељи су га увек звали.

За Исијавање је Стенлију Кјубрику подарио упечатљиво поремећену главну ролу. А док је био на сету у Елстрију, највећем изграђеном у то време, неозбиљни Џек исказивао је врло мало страхопоштовања према захтевном режисеру.

Исијавање, 1980

Николсон је трансформисао још главнотоковских филмова.

Без њега, Време нежности био би само још један романтични срцепарајући филм; Неколико добрих људи био би само још један конвенционални хит за Тома Круза.

Било да глуми наглашени кемп у Бетмену или мрачни натурализам у Све о Шмиту, он доминира у свакој сцени.