Други мај 2004. године.

Два жандарма стоје испред породичне куће Милорада Улемека Легије у Београду, када из ње излази неуредан мушкарац са брадом и дугачком распуштеном косом.

Каже им да жели да се преда, а они га питају да се представи.

„Био је то Легија, али момци га нису препознали&qуот;, сећа за ББЦ на српском Горан Радосављевић Гури, тадашњи командант Жандармерије.

„Тражио је да зову баш мене да га ухапсим јер смо били дугогодишњи пријатељи и познавали смо се са ратишта на Косову.&qуот;

Некадашњи командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), Црвених беретки, у тренутку хапшења био је осумњичен за убиство првог српског демократски изабраног премијера Србије Зорана Ђинђића.

Улемек је 2007. осуђен на 40 година затвора за убиство Ђинђић. Две године раније, осуђен је на исту казну за убиство некадашњег председника Србије Ивана Стамболића, те на 15 година за покушај атентата на опозиционог политичара Вука Драшковића.

Током суђења које је трајало нешто више од три године, Улемек није открио евентуалне наручиоце убистава.

• Шта би било да није било 12. марта и убиства премијера
• „Фатални заокрет“: Двадесет година од отмице Ивана Стамболића
• „Смрт Славка Ћурувије одбија да умре“

Од ситних крађа, преко Легије странаца и рата

У књизи Гвоздени ров, Улемек пише да је одрастао на „асфалту Београда&qуот;, одакле је средином 1980-их отишао у француску Легију странаца и „обишао највећа светска ратишта&qуот;.

Легија странаца је јединица француске војске у коју долазе добровољци из разних крајева света, уз нужан услов да познају основе француског језика и буду физички изузетни спремни.

Београдски асфалт, каже за ББЦ на српском Жарко Кораћ, министар у влади Зорана Ђинђића, за Улемека је представљао „ситне крађе и бекства&qуот;.

Пре тога је завршио курс за ауто-механичара.

„Он је из Србије, готово без икакве школе, побегао због неуспеле крађе у Легију странаца још као млад&qуот;, каже Кораћ.

Према подацима ове француске јединице, Улемек је дезертирао у марту 1992. године и одузет му је чин наредника.

„Зато је његов надимак заправо комичан - слави се нешто за шта треба да се стиди&qуот;, додаје Кораћ.

Улемек пише у књизи како је из Француске отишао да би се „1990-их вратио у отаџбину ради одбране српског народа&qуот;.

По избијању сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини, прикључује се паравојној Српској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Аркана, познатијој као Арканови тигрови, која је годинама ратовала ван граница Србије.

Адвокат Александар Ковачевић, који заступа Улемека, описује клијента као „професионалног војника који је војно образовање и вештине стекао у једној од земаља Европске уније&qуот;.

„Та знања и обичаје примењивао је и касније у животу, а што му је помогло да прихвати наметнуте норме и обавезе, пре свега као запослени у државној служби&qуот;, каже он за ББЦ на српском.

Војник је реч којом су, каже Миле Новаковић, тадашњи заменик начелника Управе криминалистичке полиције, многи описивали Улемека.

У послу се, додаје он, видело да је из Легије странаца пренео круту дисциплину.

„Он је био неприкосновени владар, сви су били очарани њиме&qуот;, каже Новаковић.

Међутим, Кораћ сматра да се о Улемеку „стално градио неки мит&qуот;.

„Медији су писали како зна да свира клавир, то је бесмислено. Он је јако ограничених способности&qуот;, тврди психолог Кораћ.

Црвене беретке

По завршетку ратова у Босни и Хрватској, Улемек је приступио Јединици за специјалне операције (ЈСО) при Државној безбедности Србије.

Јединица је основана 1996. године и у јавности је била позната као Црвене беретке.

ЈСО је, тврди новинар Времена Милош Васић у књизи Атентат за Зорана Ђинђића, основана противзаконито.

„Није било никаквих законских основа да ДБ оснива себи такву једну јединицу, поготово са таквом ватреном моћи&qуот;, пише Васић.

Јединица је имала, између осталог „и службу за психолошко-пропагандна дејства са комплетном ТВ продукцијом&qуот;,

Улемек је постао командир ове јединице 1998. године, у време избијања оружаних сукоба између безбедносних снага Србије и Ослободилачке војске Косова, герилског сепаратистичког покрета Албанаца на Косову.

„Легија је у то време био један од најспособнијих војника&qуот;, каже Радосављевић који за Улемека каже да је „био храбар, поуздан, прави професионалац.&qуот;

Међутим, окарактерисати Улемека само као војника је погрешно, додаје Новаковић, данас полицијски пуковник у пензији.

„Он је, заправо, био криминалац&qуот;, каже он.

„Дошао је из тог криминалног миљеа и свидело му се да ту остане.&qуот;

Улемек је, каже Новаковић, то могао себи да приушти јер је „сама ЈСО била формирана махом од криминалаца и од људи који су дошли 1990-их из ратног вихора и ту нашли ухлебљење&qуот;.

Кораћ каже да је мотив прављења јединице била „пљачка и тешки злочини према цивилном становништву&qуот; у Србији.

„Легија је симбол те јединице&qуот;, каже Кораћ.

„То је један од најмрачнијих периода у новијој српској историји и вечна срамота.&qуот;

„Продавање цигле&qуот;

Новинар Милош Васић пише да су, по смени Милошевића са власти 2000. године, припадници Земунског и Сурчинског клана Зорану Ђинђићу и Војиславу Коштуници „продали циглу&qуот;.

Овај израз везује се за потез када криминалци некоме понуде да га чувају, а заправо га чувају од самих себе.

Васић пише како су средином 2000. чланови Земунског и Сурчинског клана схватили да ће Милошевић отићи са власти, те су почели да се појављују на демонстрацијама и протестима Демократске опозиције Србије (ДОС) и нудили се лидерима као обезбеђење.

И сам Ђинђић је касније потврдио да се срео са Улемеком 4. октобра 2000. године.

Дан касније, Улемек је извео припаднике ЈСО на улицу, без употребе силе према демонстрантима и опозиционим лидерима.

Ново време

Горан Радосављевић каже да се са Улемеком дружио, а после 5. октобра и сарађивао.

„Наши животи су онда постали различити. Не бих да коментаришем након тога његове поступке, то је био његов лични избор&qуот;, додаје,

После еуфорије која је завладала већим делом Србије после пада Милошевића и његовог режима, прва година новог века веома брзо доноси расколе унутар нових власти у земљи.

Док једна струја заступа истраге поступака Милошевићеве власти и чврсту сарадњу са Међународним судом за ратне злочине - испоручивање оптужених, укључујући и бившег председника Србије, друга, предвођена Војиславом Коштуницом, сматра да такви поступци нису у складу са највишим правним актима земље.

После тродневних преговора, припадници ЈСО-а хапсе Милошевића 1. априла 2001. године, наводно добивши уверавања да бивши председник неће бити испоручен Међународном суду у Хагу.

Према неким сведочењима, ћерка Милошевићева ћерка Марија је пуцала током хапшења, а метак је окрзнуо самог Улемека.

'Парадржавни картел' који влада Србијом.

Овако је Ненад Димитријевић, професор на Централноевропском универзитету у Будимпешти у књизи Србија као недовршена држава назвао систем у земљи који је довео до убиства Зорана Ђинђића.

Картел су, по његовом мишљењу, заправо биле криминалне организације познатије као Земунски и Сурчински клан, умешане у читав низ убистава, отмица и пљачки у Србији почетком 21. века.

Током истраге и каснијег судског процеса, утврђено је да је Улемек био један од кључних људи Земунског клана.

У новембру 2001, припадници ЈСО-а организују побуну у знак протеста против хапшења двојице оптуженика за ратне злочине и њихово испоручивање Хашком трибуналу,

После побуне, влада Зорана Ђинђића оснива тужилаштво и суд за организовани криминал, а прва истрага била је усмерена на припаднике Земунског клана, са којима је, испоставиће се касније, био повезан и Улемек.

Улемеку је 2001. донела пензионисање које је уследило по хапшењу због туче у једном београдском клубу.

„Криминалци око Легије су се окупили у Земунски клан и тако оперисали&qуот;, каже Кораћ.

Улемек је тих година ретко био пред очима јавности, све до убиства премијера Ђинђића.

Милош Васић у књизи пише да је атентат на Ђинђића извршен 12. марта јер је било планирано Легијино хапшење неколико дана касније, након неколико неуспешних покушаја убиства.

Атентат је извршио Звездан Јовановић, такође припадник ЈСО, претходно годинама активан на ратиштима широм бивше Југославије.

• Од 5. до 6. октобра - колико се Србија променила за 36 сати
• Дан када је опозиција победила Слободана Милошевића

Скривање, хапшење и предаја

Улемек, у оптужници наведен као организатор атентата, крио се 14 месеци.

Новаковић сматра да није очекивао да ће га држава одмах означити као убицу.

„Они су се сви крили по штековима (скровиштима), до тренутка када је изашла потерница.

„Она је кључ те њихове панике јер ни у најгорим размишљањима нису рачунали на такав одговор државе&qуот;, каже он.

Убиство се догодило у подне, а већ исте вечери је објављена потерница на којој је Улемек био први осумњичени.

„Легија и Земунци, Душан Спасојевић, имали су идеју да ће после убиства доћи до ломова, да ће доћи до револуције и да ће они бити спасиоци у тој револуцији.&qуот;

„Тај велики Легија, који је био главни у овом граду, који је могао да ради шта хоће, одједном се нашао у земуници одакле не сме да изађе. То је за њега било неподношљиво,&qуот;

„Када се предао, био је у озбиљној психичкој кризи&qуот;, каже Новаковић.

Радосављевићу је Драган Јочић, тадашњи министар унутрашњих послова у влади премијера Војислава Коштунице, рекао да Улемека не вози код судије већ у Министарство.

„Када сам га довео, министар ми је рекао да сам слободан&qуот;, каже он.

„Било ми је то чудно, како не, али шта сам могао?&qуот;

• Како живе и раде ратни злочинци на Балкану
• Ратко Младић и ратни злочини: Суд у Хагу је „чедо НАТО пакта&qуот;
• Геноцид и Балкан: Од најтежег злочина до политичких злоупотреба

У јавно доступним материјалима не постоје детаљи разговора Јочића и других званичника са Улемеком,, већ само копија службене белешке коју је МУП Србије доставио редакцији Инсајдера две године после хапшења.

Новаковић каже да су Улемека у министарству дочекали не „само као пријатеља, већ као хероја, што је био апсурд&qуот;.

„Постојала је фасцинација тим чином предаје. Зато нико није претресао његову кућу, испитао га где се крио 14 месеци и ко му је помагао&qуот;, тврди Новаковић, не наводећи имена.

„Да су урадили овај посао, можда бисмо сазнали политичку позадину убиства премијера.&qуот;

Суђење

Кључни за суђење за убиство премијера били су искази сведока сарадника, каже Кораћ, који је био и председник Комисије за испитивање обезбеђења Зорана Ђинђића.

„Једва смо направили Специјални суд, а било је предлога да се он укине&qуот;, каже Кораћ.

„Питање које остаје је - зашто неко није желео суђење? У том ковитлацу су се вероватно неки плашили да се њихово име не помене&qуот;, каже Кораћ.

На суђењу се све променило, мисли Новаковић, када је Звездан Јовановић испричао своју причу.

„Он нас је буквално одвео на сва места - на Бубањ поток где је био први покушај убиства, на Фрушку Гору где је упуцан Стамболић&qуот;, каже Новаковић.

„Када је тај снимак пуштен на суђењу, све је било другачије.&qуот;

Политика иза атентата

Ипак, политичка позадина убиства премијера Ђинђића никада није утврђена.

„Кад се Легија предао, одвели су га и више нико ништа није могао да га пита&qуот;, каже Новаковић.

ЈСО је расформирана две недеље после Ђинђићевог убиства, због сумње да је део припадника јединице био умешан у атентат, што је касније на суђењу и доказано.

Многи њени чланови су након атентата оптужени за најтежа криминална дела, убиства, отмице, разбојништва, а неки од њих су и осуђени.

У операцији Сабља разјашњени су бројни злочини припадника ЈСО попут отмице и убиства бившег председника Србије Стамболића.

Ухапшени су блиски сарадници Војислава Коштунице задужени за безбедност, јер су непосредно пре убиства имали контакте са Земунским кланом.

Ослобођени су након неколико месеци, уз одштету због незаконитог привођења.

Кораћ и данас тврди да Улемек није могао сам да организује убиство премијера.

„Био је инструмент у нечијим рукама, а на суђењу то није могло да се открије&qуот;, каже он.

Током изрицања пресуде, Ната Месаревић, председница Судског већа, рекла је да ко је и шта са Милорадом Улемеком Легијом разговарао у ноћи његове предаје - „можда треба истражити у неком другом кривичном поступку&qуот;.

А тај кривични поступак се никада није догодио.

Адвокат Милорада Улемека Александар Ковачевић

Адвокат Ковачевић тврди да су према пресуди, „утврђене околности убиства које су супротне законима физике па и здравој логици&qуот;.

„Више је него јасан одговор на питање да ли су током кривичног поступка утврђене све чињенице и из ког разлога је суд одбио више од 80 предлога одбране ради потпуног утврђивања чињеничног стања.

„Милорад Улемек је осуђен на казну затвора у трајању од 40 година, иако је кривични закон који се морао применити и био је примењиван у другим сличним предметима, прописивао максималну казну затвора у трајању од 15 година&qуот;, тврди његов адвокат.

Политика је током суђења, тврди адвокат Ковачевић, „управо и довела до такве пресуде, извршила притисак на медије, надлежне органе и судство&qуот;.

„Иницијатори поступка су унапред прогласили Милорада Улемека и припаднике ЈСО-а атентаторима, како би их унапред прогласили кривима и означили као убице покојног др Зорана Ђинђића&qуот;, каже он.

Тадашњи државни врх је „управљао поступком&qуот;, тврди Ковачевић и додаје да нема довољно простора да наведе „све намерне и ненамерне пропусте током тог поступка&qуот;.

„Докази су се скривали и уништавали, предлози одбране одбијали, искази су се изнуђивали, све је урађено тако да се прихвати само оно што се уклапало у унапред смишљену причу&qуот;, тврди Ковачевић.

„Можете да замислите какви су били пропусти када је о њима књигу ''Трећи метак'' написао један од оштећених - рањени радник обезбеђења премијера - Милан Веруовић&qуот;, каже Ковачевић.

„Ово је било крајње неопходно како би се преусмерио и ток кривичног поступка, а и јавно мњење са правих извршилаца.

„На тај начин је тадашња власт покушала да прикрије сопствену неспособност за једну од основних функција због којих постоји - безбедност сваког грађанина, безбедност земље, а тиме, наравно, и безбедност премијера&qуот;.

Затвор

„Казну затвора, као и боравак у притвору током судског поступка, Улемек издржава апсолутно изолован без икаквог контакта са другим лицима више од 17 година&qуот;, каже адвокат.

Он додаје да је осуђени „без контакта са другим осуђеницима, борави у ћелији величине девет квадрата, у којој по Правилнику о кућном реду проводи 22 сата дневно под аудио-видео надзором две камере, где не постоји ни тренутак приватности&qуот;.

„Било какве посете других лица, осим најближих чланова породице и адвоката, нису дозвољене.

За више од 17 година у затвору, Улемек „нема ни један дисциплински прекршај, док према званичном заводском извештају, исказује посебно добро владање и понашање&qуот;, каже Ковачевић.

„Према њему се не примењује рехабилитациони програм, нема право на школовање и усавршавање, тако да имамо једну парадоксалну ситуацију у овом случају, а то је да се Улемек својим активностима саморехабилитује&qуот;, тврди адвокат наводећи да је Улемек написао неколико десетина романа и сценарија током боравка у затвору.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.02.2021)