Столица

Памучни облаци процвјеталих трешања, затим тамнозелени бркови овјешених грана тустих смрека и на крају угашен гримиз још непролисталих букава – све је то испуњавало оквир слике док је, сједећи на столици усред ливаде, проматрао шуму. Обожавао је то. – Ако мислиш десет година унапријед, посади стабло. Човјек је стаблу тек до појаса – обичавао је говорити његов дјед. С десне стране жива сусједова међа од обрезаних густо засађених јела, а слијева редови послаганих