Иван Токин: Скопље – Београд

Требало је ја да возим, а нисам. То се скоро никад не дешава, о томе се никад ни прича, просто ја возим. Али не данас. Оно што је било исто као и увек је да о томе нисмо причали, ја сам кренуо ка возачевим вратима, она је стала испред мене, узела ми кључеве из руке и показала ми главом да идем около, на сувозачеву страну. Обишао сам ауто, сместио дете у седиште и везао се. Жена је возила као у сну, без журбе, као што сам ја планирао да возим, само што нисам, него