Југославија, социјализам, носталгија: Хоће ли опстати чувени црвени киоск са виршлама у Београду
У некадашњој Похорској улици, данас Генерал Ждановој и даље поносито стоји дупли црвени киоск и продаје виршле, где стављају и сенф, али и остале зачине.
Укус детињства многих - виршле у земички, умотане у сиви папир са сенфом одозго, из црвеног киоска.
Некада их је у Београду било на сваком ћошку, данас су готово ишчезли.
У некадашњој Похорској улици, данас Генерал Ждановој на Новом Београду и даље поносно стоји дупли црвени киоск и продаје виршле, али богатије опремљене.
Врелог јунског дана, тик уз окретницу шеснаестице на ред за храну чека неколико људи.
Две жене са црвеним кецељама вредно спремају, бришући зној са чела.
Унутра немају климу, хладе се отвореним вратима - а напољу скоро 30 степени.
Муштерије, пак, у хладу од надстрешнице стрпљиво чекају, одаберу зачине и задовољно одлазе после куповине.
Овај киоск ће 1. октобра напунити 35 година.
Купљен је у Словенији од фабрике „Инград&qуот; из Љутомера и игром судбине допутовао у улицу са именом словеначке планине.
Власница самосталне трговинске радње „16&qуот; од отварања је Магдалена Марковић.
Ова пензионерка и даље ради, како каже, посао који воли.
„То је моја радња, то је мој живот и волим ово да радим&qуот;, каже Марковић за ББЦ.
- Предмети из Југославије и сећање на „неки безбрижни, измишљени живот”
- Југопластика: Патике које буде сећања на југословенску кошарку
- Пеливани и слаткиши: Како су рвачи постали посластичари
Прелепе виршле
Дубравка Вицковић је одрасла на Новом Београду и овде је годинама куповала храну као девојчица.
„Код старог Меркатора ту је вечито ред био, као сад испред Шиша, тако је тамо било.
„Никад нисмо сазнали састав тих виршли, али су биле прелепе&qуот;, каже ова Београђанка за ББЦ на српском.
Црвени киосци обележили су седамдесете и осамдесете у Југославији.
У Београду су у највећем броју то били продајни објекти Пољопивредног комбината Београд - ПКБ, једног од највећих прехрамбених предузећа у Југославији.
У црвеној трафици стајала је обично жена у униформи, са полукачкетом на глави, а поред њу су били лонци са већ скуваним виршлама и пециво.
Те киоске Вицковић памти као „јуче да је било&qуот;.
„Њихове виршле памтим као две мале у некој земички, полубели, црни хлеб вечито бајат и сенф који ти пљусне оном пластичном кашичицом за лимунаду.
„Ја се сећам тог укуса, то није укус виршли, него укус не знам ни ја чега, али тај сенф је маскирао све, он је био убитачан&qуот;, сећа се с осмехом.
Дубравка се са 13 година 1983. доселила у Београд из Херцег Новог и за њу су киосци брзе хране били „као нека друга планета&qуот;, јер су дотад само јели виршле код куће, обично фабрике „Гавриловић&qуот;.
Бајата земичка и неизоставни сенф
Поред виршли у киосцима су могле да се купе и кобасице или мекике, а тек касније на сцену ступају хамбургери.
Куповина у њима јесте била доступна, каже Дубравка, али се сматрало „чашћавањем&qуот;.
„Ниси то могао стално, као Мекдоналдс данас - могао си виршле чешће него хамбургера.
„Сећам се тих дугуљастих хамбургера, то је било као неки парамецијум, дугуљасто нешто, боже сачувај, нити је имало укус, боја нека окер жута, пржена али је било најбољи хамбургер на свету&qуот;, истиче она.
У хамбургере су од прилога стављали на почетку само зелену салату и парадајз.
„То све ти замота у онај сиво-браон папир који је као картон, ти ниси могао то да савијеш и умоташ ту земичку.
„Држиш једном руком, па како ти бог да&qуот;, каже кроз смех.
То је време било фантастично у ствари, додаје.
„Поред свега тога теби је то било супер, данас би завршили (пред судом) у Стразбуру, што ти неко дао такав папир с којим можеш да се повредиш&qуот;, додаје Дубравка кроз смех.
Сећа се и киоска у Призренској улици кад се крене ка хотелу Москва, али „фенсерице&qуот; киоска Подлугови у тадашњем Булевару револуције, код Правног факултета.
„Мој први момак и ја кад смо шетали низ Булевар и он ме пита хоћеш хамбургер, ја као нећу.
„Он ипак узме и сећам се, тета није имала земичке, него му је хамбургер дала у два тоста, који се тек појавио и био као стиропор&qуот;, каже Вицковић.
Ипак, то им није сметало.
Напротив.
„То кад поједеш, као да си појео кавијар&qуот;, каже она.
Можда ће вас занимати и ова прича
Носталгија за другачијим Београдом
Укус хране са црвеног киоска остао је урезан и Вуку Бошковићу.
„Не знам чије су то биле виршле, али су имале врло карактеристичан укус.
„На почетку није било мајонеза или кечапа, те западне новотарије су касније стигле, у ове виршле могао је само сенф да се стави&qуот;, каже овај 45-годишњак.
Одрастао је на Црвеном крсту на београдској општини Врачар, где је било доста оваквих специфичних мини објеката.
„То је била једина брза храна тад, осим пекара&qуот;, додаје он.
Памти и оне за продају лозова и аутобуских карата, обично на последњим станицама градског превоза - кад је Београд изгледао другачије него данас.
„Били су киосци на месту где је данас тржни центар у Рајићевој, у време када су код Калемегдана окретали тролејбуси, тамо код Градске библиотеке&qуот;, сећа се.
Врућ хлеб и зачини с киоска
Од врачарских у сећању су му посебно два - Кис, прекопута некадашњих погона пекаре Клас и други Њам-њам на углу Јужног булевара и Максима Горког.
Све док их нису смениле озидане радње и „неке ружне зграде&qуот;.
„Ми смо као деца на `лоповску` кроз прозор узимали хлеб из пекаре, а некад су нам и радници избацивали кроз прозор - врућ, мек, право са производне траке.
„И онда са хлебом одемо до Киса где нам жена натрпа зачина&qуот;, прича уз осмех.
Модернизација државе самоуправног социјализма осетиће се и у киосцима - набавиће и апарате за хот-дог, сличан данашњем.
„То су оне справе са шиљцима, где продавачица одсече врх кифле и прободе их на то, али то је тек касније дошло, прве су биле само са земичкама&qуот;.
Тај период му измами осмех на лице.
„Били су то лепи дани кад идеш у школу, па свратиш у киоск или у самопослузи узмеш четврт хлеба и ципирипи.
„Тад си мали и ништа те не интересује, само да се играш&qуот;, каже Вук.
Погледајте и видео о згради БИГЗ-а у Београду
Киосци - некад и сад
Црвене киоске задесиће и ружни сегменти судбине бивше државе.
Магдалена Марковић и киоск „16&qуот; заједно су прошли све што и остали Југославени.
Успешне осамдесете, кризне деведесете, транзиционе двехиљадите и онда их је дочекала корона.
„Било је свега, кад смо почели било је посла жешће, па су дошле кризне године кад смо животарили, тешко преживели пребројавали се за плате.
„После тога 1994, Аврамовићев динар који је био супер, па онда бомбардовање - или је било добро или је било лоше&qуот;, каже Марковић.
Сад имају посла, али током пандемије два месеца нису радили.
„Тад није радио превоз, ми нисмо радили, а треба дати плате и платити дажбине.
„Није било лако, али извукли смо се кад је стигла помоћ од државе&qуот;, каже Марковић.
Ова предузетница има три запослена и с поносом истиче да редовно измирује све обавезе према њима - плату, доприносе, топли оброк, маркицу за превоз.
Како је настао црвени киоск?
Дубравка и Вук су мало млађи од чувеног К67 киоска, који је због дизајна био изложен и у Музеју савремене уметности у Њујорку - МОМА.
Последњи пут пре две и по године током шестомесечне изложбе „Стварање конкретне утопије: архитектура Југославије од 1948-1980&qуот;.
Идејни творац овог киоска је словеначки архитекта и дизајнер Саша Јанез Мехтиг.
Осмислио га је са само 25 година кад је био на крају студија архитектуре.
До тога је дошло сасвим случајно, кад је чуо разговор стручне комисије која је одлучивала о његовом пројекту израде надстрешнице за љубљанску кафану Европа.
Урбанисти и архитекте су се жалиле како нема идеја за киоске.
Тако ће 1966. настати чувени К67, К као киоск, 67 као година кад је патениран.
У наредним деценијама постаће један од симбол Југославије, а и 25 година после распада земље њихова популарност траје.
Мехтиг за ББЦ каже да није размишљао о томе док га је дизајнирао.
„Хтео сам имати индустријски производ, као било који већег опсега.
„Основни модул је био планиран као радни простор&qуот;, каже за ББЦ архитекта и универзитетски професор у пензији из Љубљане.
Најпре је овладао технологијом употребе полиестера, а затим му је укрштање послужило као инспирација на који начин да уклопи правоугаоне делове будућег објекта.
„Тако сам добио киоск који и данас видите, веома једноставно.
„Основна ћелија је била једно радно место од пет квадратних метара, кад треба већи простор ћелије се споје&qуот;, каже Мехтих.
- Југославија на четири точка
- „Хеј Словени&qуот;, песма која је била више од југословенске химне
- Бела ћао - прича о песми чији (само) рефрен сви знамо
Коштао као три фиће
Тако је настала мини зграда, сачињена од крова, пода и стубова који су заједно израђени.
Конструкција је била попут сендвича - две љуске су сачињене од полиестера, а спаја их полиуретанска пена.
„То је љуска као код (шкољке) аутомобила, само ауто има једну, а овде су биле две&qуот;, описује на течном српском.
У сарадњи са фабриком „Инград&qуот; из Љутомера почела је серијска производња већ крајем шездесетих.
На промоцији производа радио је лично 1972. - путовао је по целој Југославији и нудио кисоке градоначелницима и урбанистима.
„Кад је кренуо талас, производња није могла да стигне, људи су чекали по неколико месеци да их купе&qуот;, истиче архитекта.
До почетка деведесетих направљено их је 7.500.
„Могао је да се купи за три фиће, а простор који дође спреман из фабрике, ставе га на тло и идеш унутра и одмах можеш да радиш.
„Као кола - купиш, седнеш, возиш, иста филозофија&qуот;.
Проблем је, каже, што се произвођач није старао о сервису, иако је то неопходно за серијске производе.
Као ауто без сервиса
О томе сведочи и новобеоградски случај.
За разлику од осталих који су од киоска направили објекте, Магдалена Марковић је задржала аутентичан изглед.
То има предности, јер се људи са носталгијом сећају тих продајних објеката, али и мана.
„Легализација је као у току, а то се не зна кад ће бити, можда неће никад, а киоск ће још мало да се распадне.
„Много нам је вруће унутра, не можете да ставите климу, имамо вентилаторе, на овој врућини баш се мучимо&qуот;, каже предузетница.
Није лакше ни кад је хладно и киша.
„Имамо кантице, два пута је човек заливао да нам не прокишњава и опет негде вода прође.
„Нису услови какве бих ја желела, али из ове коже се не може&qуот;, истиче власница киоска.
У њега је уведена струја, вода и мали тоалет.
Није желела да га прода кад су јој нудили недавно.
Дупли киоск од 10 квадратних метара је као привремени објекат требало да траје пет година, а седам пута је наџивео тај век.
Без обзира на те накнадне потешкоће са сервисима и произвођачем, достигнуће које је Саша Мехтиг направио обележило га је за цео живот, недавно је добио и награду за животно дело Удружења дизајнера Словеније.
Светски стручњаци из лондонске ревије Дизајн квалитет ових киоска препознали су још давне 1969. године, када су објавили причу на две стране, а затим су се Мехтигу први пут јавили и из њујоршког музеја МОМА, испричао нам је у скоро двосатном телефонском разговору.
Током наредних пола века његови киосци стигли су, каже, до Камчатке на истоку, али је један недавно красио и Тајмс сквер у Њујорку.
Момак из Србије, обучен у костим Спајдермена, одатле је пуштао музику током протеста због нереда у Колумбији, а то је објавио на Инстаграму.
Шта даље?
„Отац киоска&qуот; - осамдесетогодишњи архитекта из Словеније отворен је за нову туру.
„Ми смо припремљени да обновимо производњу јер је све веће интересовање за киоске и у свету и на простору бивше Југославије.
„Недавно је дошао један шлепер из Стокхолма, довезао киоск на поправку и вратио&qуот;, сведочи Мехтиг.
Ни вредне раднице „Шеснаестице&qуот; не одустају.
Све време, код њих се продаје „квалитетна роба&qуот;, за коју газдарица лично гарантује.
„Имамо и виршле, то нас често питају.
„Све што је код нас можете беби да дате и зато сам овде, зато радим и преподне и поподне&qуот;, истиче Марковић.
Ипак, без обзира на дивна сећања, Вук Бошковић није сигуран да би и данас ишао циљано до црвеног киоска да купи храну.
„Данас је то питање носталгије, и да их врате тешко да би могли да опстану поред свих пекара, пљескавица, гироса и оволиких брзих храна.
„Раније је то било нешто посебно&qуот;, закључује Бошковић.
Погледајте и видео о архитектонском решењу зграде библиотеке у Приштини
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 06.19.2021)
