Никад самљи

Никада самљи него крајем јула када је лету педаљ до зенита, а хлорофилу аршин до расула у метастази жутила и руја, тамније када зелене су боје у вртовима, а стрњика сува, тамнија доња амплитуда бруја ветра што обноћ у времену дува. Никада самљи него крајем јула кад све је, мислиш, на дохвату чула оштра ко нож још топао од точка брусача, али битно недостаје: анђела кога слутиш нећеш срести. А ваздух трудан је од благовести.