Svud me prati pregolema tuga

Bilo je proleće, onakvo kakvog u ovom milenijumu više nema. Sneg se topio, nagrizajući slanom uličnom vodom i najbolje cipele. Odjužilo je preko noći. Prošetao sam svojom varošicom, nogu bez nogu, bez cilja. Na raskršću gde se odvajao put za Tuzlu, s leve strane, kroz otvorena vrata kafea, folkoteke, aščinice i pivnice „Tuzlanka" dopirao je glas koji me je zaustavio. U njemu je bilo neke proročke, liturgijske snage. Nešto zadimljenog džeza. I puno karasevdaha. Ne