Атлета Драгољуб Алексић од сјаја до очаја - човек од челика и нежног срца хуманитарца
Рођен је 9. августа 1910. у селу Вини надомак рудника Добра срећа. Симболика овог имена пратиће га у свим наступима, али је смрт ипак дочекао сам и сиромашан.
„Држећи се зубима за каиш на авиону акробата Драгољуб Алексић летео је над Београдом&qуот;
„Атлета Драгољуб Алексић из свога `топа` избацује помоћу упаљеног екразита живе људе&qуот;
Ово су само неки од наслова коју су тридесетих година 20. века и у освит Другог светског рата пунили ступце београдске штампе - кад год би се пред одушевљеном и пренераженом публиком појавио акробата и снагатор Драгољуб Алексић.
Забављао је и препадао хиљаде посетилаца широм Југославије.
Остао је запамћен захваљујући филму „Невиност без заштите&qуот; у ком је био главни глумац, али и режисер и продуцент.
То је уједно био и први српски тонски средњеметражни филм, а снимљен је у окупираном Београду и приказан 1943, усред ратног вихора.
- Како су изгледале спортске игре на Палићу које су постојале 16 година пре Кубертенових
- Пеливани и слаткиши: Како су рвачи постали посластичари
- Миша Анастасијевић - подунавски Ротшилд, добротвор и помало политичар
„За моју генерацију, која је слушала радио и пратила дешавања у Кинотеци, Драгољуб Алексић је свакако човек од челика, акробата светског гласа и човек који је померао границе издржљивости&qуот;, каже за ББЦ на српском Милена Милошевић Мицић, виша кустоскиња Завичајног музеја у Књажевцу.
Ова историчарка уметности има 47 година и памти чувени џингл Радија Б92 у ком се он помиње „на један занимљив начин&qуот; који је многима остао урезан у сећању.
„Он је био мали човек, из мале средине, који је успео да својим способностима изађе у свет и да прикаже вештине и акробације.
„Оно што мало људи зна је да је он 70 одсто прихода које је остваривао изводећи акробације давао у добротворне сврхе, помагао домове за незбринуту децу и разне установе&qуот;, додаје Мицић Милошевић.
Прилог од несвакидашњег лета над Калемегданом, где је због јаког ветра за длаку погинуо, дао је за хумано друштво Косовка девојка, писало је Време 1940.
О каквој неустрашивости је реч показује податак да је Алексић два дана пре овог замало смртоносног лета први пут у животу уопште сео у авион.
Шта је све Алексић радио?
Тешко је и замислити.
„Рукама, уз помоћ конопца, заустављао је четири аутомобила под пуним гасом.
„На грудима су му чекићем разбијали камен, возио је бицикл по ужету разапетом између две зграде, на висини од 20 метара, држећи у зубима човека или два бурета&qуот;, набраја Мицић Милошевић.
Несвакидашње представе, које су се тада звале „продукције&qуот;, изводио је и у Лондону и Ливерпулу, а поменуту тачку да се за аероплан држи зубима - спремао је за међународну изложбу у Риму.
Шармантни младић, таласасте косе могао се похвалити извајаним телом, али и невероватном снагом и издржљивошћу.
Ходао је по ужету носећи по два бурета терета, рукама кидао ланце и гвоздене шипке, али и перфектно одржавао равнотежу на великим висинама.
Како је све почело?
Рођен је 9. августа 1910. у тада развијеном рударском селу Вина у Источној Србији, надомак Књажевца.
Рудник каменог угља у Вини звао се Добра срећа.
Симболика имена пратиће Алексића, очито, цео живот.
Рудник, затворен 1972. године, био је други по величини те врсте у тадашњој Југославији.
„Ту се живело 200 на сат.
„Живот је био много садржајнији него у Књажевцу кад је реч о спорту, забави, култури и свему&qуот;, каже Зоран Јовановић, даљи рођак Драгољуба Алексића и некадашњи први комшија у селу Вина, надомак Књажевца.
О значају тог рудника за овај крај говори, додаје, и податак да је одатле финансирана изградња болнице и неколико зграда у центру Књажевца.
Овај 72-годишњак одлично га памти и са великим поносом говори о Алексићу.
„У то време да су биле оволике телевизије и интернет, ако ставимо Новака (Ђоковића) на прво место, Алексић би сигурно био у првих пет по популарности&qуот;, каже за ББЦ Јовановић, иначе новинар у пензији.
Сећа се и како су са овим нерођеним дедом, који није имао деце, зими играли зврк - врти се комад дрвета и где падне добије се динар или пет динара.
Посебна успомена, дубоко урезана, јесте тренутак кад је Алексић у село дотерао гломазни амерички ауто - олдсмобил.
„Тај ауто је огроман - као лађа.
„Он је дошао у Вину тим аутом и, док уђе у двориште где је направио кућу братаници, он мора да 15-20 пута да изманеврише&qуот;, присећа се уз осмех Јовановић.
Ауто направљен за широке америчке путеве тешко се пробијао по рупама тамошњих друмова, додаје, па би у посету родбини у другом селу део пута редовно ишли пешке.
Можда баш зато, Алексић је платио да се асфалтира пут од Књажевца до Вине.
„Српски Худини&qуот;
Одлазећи из родног краја у потрази за послом, после завршене браварске школе обрео се у Суботици, где је први пут видео циркус и акробате.
Кујући различите справе и вежбајући тело, спојио је занат са новом љубављу.
Као једва пунолетан, почео је да наступа пред суботичком публиком, а касније и по целој Југославији.
По много чему јединствен, атлета кога су звали и „српски Худини&qуот; увек би у последњим секундама успевао да се голим рукама ослободи кавеза и катанаца до којих је стизао ужарени конопац.
Користио је и друге опасне материје, али искључиво за забаву.
Експлозив којим се пуне бомбе, екразит, користио је кад је посебно дизајнирао хаубицу марке Берта која се користила за гранатирање током Првог светског рата.
Из ње је испаљивао и себе и друге.
У београдском парку Ташмајдан 1936. из овог топа је требало да лансира Словенца Антуна Рожмана, писало је тада Време.
Сам себи исковао мидер
Јовановић каже да атлета, без обзира на велику славу коју је стекао, никад није заборавио родни крај и да му се у свакој прилици радо враћао.
„Кад год је имао слободног времена долазио је, и кад су биле врућине као сад, и кад је било хладно -20.
„Кад се повредио у Сплиту, овде је био на рехабилитацији&qуот;, каже Јовановић.
Алексић је у Сплиту пао на бетон са велике висине и био тешко повређен.
Упркос лошим прогнозама лекара, није се предао.
Да се излечи, сам је себи сковао гвоздени мидер и тако се опоравио.
„Чињеница је да је био надљудске снаге и да је падао са великих висина.
„Остало је забележено да је једном сајла по којој је ходао попустила пред њим и да је он пао, а да је само устао и театрално отресао прашину&qуот;, каже и историчарка уметности Милена Милошевић Мицић.
У Крушевцу одушевио публику, али завршио у затвору
Драгољуб Алексић је у Крушевац дошао са сестром Катицом почетком новембра 1931. године.
О томе у тексту „Како су Чарапани дочекали најјачег човека Југославије&qуот; пише локални хроничар Милош Д. Стојадиновић.
„Везао је жицу за зграду адвоката Лучића и апотекара Ђорђа Петровића, а онда је на висини од 25 метара изводио своје акробације пред 3.000 Крушевљана.
„Крушевљани су уживали и дивили се његовом умећу, наводи Стојадиновић који је дуго прикупљао записе и новинске чланке тог периода.
Ипак апотекару су Алексићеви наступи после два дана засметали, јер, од гужве, муштерије нису могле да му улазе у радњу.
Кад је акробата пожелео да жицу закачи на нову зграду, спречиле су га градске власти.
„По налогу полиције ускраћена му је дозвола због бојазни крушевачке власти да Алексић не падне и при паду проузрокује квар на електричној мрежи, што би изазвало евентуално сагоревање свих трансформатора, али и да ће му дозволу дати само ако постигне договор са председником општине&qуот;, наводи Стојадиновић у тексту који је уступио ББЦ-у.
Иако их је акробата уверавао да је све безбедно, челници нису дали сагласност, после чега је наступила свађа и по налогу председника општине Алексић је ухапшен.
Колико је цео тај догађај привукао пажњу показују бројни, па чак и неистинити новински чланци да је Алексић спектакуларно побегао из затвора - кидајући катанце и спуштајући се низ оџак, подсећа Стојадиновић.
Међутим, истина је да је брзо пуштен и подвизима са сестром Катицом наставио да стиче велике симпатије код Чарапана.
„Катица је везивала своју косу за жицу и тако се на коси пребацивала с једне стране улице на другу - ова тачка је била најсензационалнија&qуот;, пише Стојадиновић, чувар сећања на стари Крушевац.
Невиност без заштите
После бројних вратоломија, Драгољуб Алексић је у окупираном Београду у сред ратног хаоса дошао на идеју да буде сценариста, редитељ и продуцент филма - готово о њему самом.
Биографи наводе да је још од младости био фасциниран Чарлијем Чаплином и циркуским тачкама које је могао да гледа у немим филмовима.
Тако ће у филму из 1943. „Невиност без заштите&qуот; себи доделити улогу вештог акробату и снагатора, који се бори за љубав сироте девојке Наде.
То је први српски средњеметражни звучни филм, који се у Европи појављују десетак година раније.
Судбина ће наместити да се деценију касније Драгољуб ожени једном Надом.
Управник Архива кинотеке Александар Саша Ердељановић каже да је овај филм снимљен у тешким околностима и у приватној режији, захваљујући неколицини ентузијаста.
Сниматељ је био један од пионира кинематографије Стеван Мишковић, који се бавио и режијом, монтажом, снимањем звука, био власник филмских предузећа, поседовао сопствену лабораторију.
Мишковић, звани Баја Џора, поставио је темеље и бугарског филма.
„Овај филм има велику историјску вредност као први, а с друге стране и због сплета околности када је снимљен.
„То је вредан прилог да и за време окупације музе нису ћутале - и онда су сналажљиви људи покушавали да нешто подаре народу у тешким тренуцима&qуот;, каже Ердељановић за ББЦ.
Наводно, купили су траку украдену из немачког складишта и од две празне просторије у једној кући у Јовановој улици направили студио, сами су направили рефлекторе и одабрали главну глумицу, пише портал 011инфо.
У чисто филмском смислу, према оцени Ердељановића, то је наиван и архаичан покушај да се исприча прича о сиромашној лепотици коју окрутна маћеха жели да раздвоји од вољеног акробате и уда за поквареног старијег човека.
Прича се завршава када Алексић спречи покварењака да напаствује девојку коју на крају у загрљају одводи кроз прозор - на ужету.
И пре овог филма, многе Алексићеве атракције су биле филмски снимљене.
„Године 1942. он је у окупираном Београду приказивао документарни филм `Краљ ваздуха` о себи и многе од сцена и кадрова из тог филма су коришћени за `Невиност без заштите`&qуот;, подсећа Ердљеновић.
У ратним годинама, у београдским биоскопима публика је могла да гледа само немачке, мађарске, италијанске и шпанске филмове, остали су били забрањени.
Судбина људи који `искачу`
Ниједан амерички, британски или совјетски филм није био приказиван, јер су то били непријатељи тадашњим окупационих немачких власти.
Зато је владало велико интересовање за домаћи филм, кога је, према писању Политике, погледало 80.000 људи током рата.
„Уз Недићеве (филмске) журнале који су почели да се праве током рата, било је занимљиво да народ први пут види наше људе на звучном филму и то у окупацији.
„То је давало подстрека народу да ће се ти црни дани ускоро завршити&qуот;, закључује Ердељановић.
Због овога ће два пута бити у притвору.
Најпре, немачке власти су га хапсиле због сумње да филм „буди националистичка осећања и узбуђује јавност&qуот;, а после рата ислеђивали су га комунисти под изговором да се је сарађивао са Немцима.
Успео је да се одбрани и да објасни да је то приватним новцем сниман филм и да су буквално успели да преваре окупаторе.
„То указује на судбину таквих људи који искачу из оквира свог времена и средине у којој раде&qуот;, оцењује историчарка уметности Милена Мицић Милошевић.
На 25. годишњицу филма `Невиност без заштите`, 1968. редитељ Душан Макавејев снимио је филм истог наслова, стварајући духовити колаж времена тадашњег и прошлог од изјава свих још живих учесника и инсерата из оригиналног филма.
Ту је учествовао и сам Алексић.
„То је врло занимљив, типично макавејевљевски филм, где је Алексић и у позним годинама показао да поседује импозантну физичку снагу&qуот;, наводи Ердељановић.
Алексић је имао и споредну улогу у партизанском филму Десант на Дрвар Фадила Хаџића из 1963.
Због бројних падова и повреда кичме, Алексићево тело је било скраћено за четири центиметра - толико су му пршљенови срасли једни за друге, писали су медији.
Преминуо је у сиромаштву у дому за старе на Бежанијској коси 4. новембра 1985.
Како га се сећамо данас?
У Земун пољу у Београду добио је улицу Акробате Алексића, а посебно се успомена на њега чува у родном крају.
За обележавање 100 година од његовог рођења Завичајни музеј организовао је изложбу Кнап продукције на основу исечака из новина и доступних података о њему.
Прижељкују да у његову част направе и фестивал уличне уметности или алтернативне културе баш на књажевачком тргу где је раније наступао.
„За њега се у вароши говорило да је `јачи од камион`.
„После Другог светског рата изводио је акробације висећи из авиона, а `са зуби се за нешто држао`&qуот;, наводи Мицић, имитирајући аутентични говор.
Панк група Наблесно тесни посветила му је и песму.
Постављена је спомен табла у Вини, а постоји иницијатива и да добије улицу или споменик у Књажевцу.
Падежи - најтежи
Алексић, као свестрани уметник, опробао се 1932. и у писању, мада стручне литературе.
У књизи помало рогобатног назива „Алексићев доживљај: са уводом свога система гимнастике&qуот; оставио је упутство, и данас врло применљиво.
„Он ту објашњава како тело и дух треба држати у форми, јер онда човек може да издржи све напоре и превазиђе своје физичке способности.
„Мени је то фасцинантно, он дође као савремени Вим Хоф или једна врста гуруа&qуот;, напомиње Милошевић Мицић.
Такозвани „Ледени човек&qуот; Вим Хоф може да поднесе екстремне хладноће, наводно посебном техником дисања контролише температуру тела и имуни систем.
- Поезија на дијалекту као мелем за време епидемије корона вируса
- Како преокренути живот у Србији: Од улице до романа првенца
Моћни атлета, иако је деценијама живео у Београду, ипак нешто није савладао - седам падежа књижевног говора.
До краја живота причао је на призренско-тимочком дијалекту.
„Далеко је био од београдског говора, никад није могао да се научи правилном говору, бар да не греши у падежима, то није могао&qуот;, уз осмех каже рођак Јовановић.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 08.09.2021)
