Југославија, социјализам: Алија Сиротановић, заборављени јунак саткан од идеала

Имао је четири године када је рођена прва заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, а преминуо је 1990. пред сам распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Постао је заштитно лице државе и самоуправног социјализма, а највише симбол идеја и идеала радног народа.

Он је Алија Сиротановић, рудар који је остао урезан не само у историју и колективно сећање свих „народа и народности&qуот;, већ и у југословенски новац.

„Дедо је био диван, главно му је било поштење, тако ме је учио.

„Толико је био поштен, да ми је то некад ишло на живце, цео свет непоштен, он све поштено&qуот;, каже за ББЦ на српском његова унука Мубера Салиховић.

• Ауто-пут Братство и јединство - саобраћајница која је спајала републике, градове и омладину
• Она ради у руднику, да ли јој је живот лак
• Лабинска република: Сто година од првог антифашистичког устанка у Европи

Данас, према томе да ли вам је његово име познато, готово да се може одредити да ли сте рођени пре или после рата у ком се распарчала Алијина земља.

У причи о Алији Сиротановићу историчар Миливој Бешлин чита и причу о самоуправном социјализму, његовом успону и судбини.

„Овај скрупулозни и вредни рудар, упркос својим успесима, живот је завршио у скромној собици и срећом пре распада државе у коју је веровао.

„Он је на неки начин и симбол југословенског социјализма који је изгубио битку са национализмима и капитализмом&qуот;, каже Бешлин за ББЦ на српском.

Ко је био најпознатији југословенски рудар

„Очи плаве, топле, питоме. Лице црнпурасто, зборано, а ипак младолико, свеже&qуот;, тако је новинар описао тада 61-годишњег Алију у репортажи из његовог родног села Трторићи.

У тексту који је 1975. за ТВ Новости писао Нинослав Миленковић, а сачувао Југопапир, унука Мубера се помиње као „девојче у шалварама&qуот; коју су од милоште звали Злата.

Тада је још носила породично презиме Сиротановић.

Симболика презимена ће обележити читав живот њеног деде.

Рођен је 1914. године у брдовитом крају централне Босне.

Место Бреза и истоимени рудник су у близини Сарајева, у срцу не само БиХ, већ и целе Југославије.

Алија је цео живот провео у руднику, где је и зарадио и пензију.

Ту ће направити и највећи подухват, који ће му донети славу и заувек одредити животни пут.

У јеку сукоба између Јосипа Броза и руског вође Јосифа Стаљина, годину дана после резолуције Информбироа, 24. јула 1949, Сиротановић и још осам рудара су у једној смени у руднику Бреза ископали су 152 тоне мрког угља, оборивши тадашњи светски рекорд који су поставили Совјети.

Оборио светски рекорд

Сиротановићева идеја је била да се проба са обарањем светског рекорда, писали су тада југословенски дневници.

„Ми то можемо извести&qуот;, тихо је рекао Шабан Јусић, тада млади рудар у Брези, кад је чуо Алијин предлог.

Остали бригадисти су се усагласили, па је Алија изложио идеју и на партијском састанку.

За дан обарања рекорда одређен је 24. јул, у част годишњице Петог конгреса Комунистичке партије Југославије, јавила је тада државна агенција Тањуг.

„Још једна велика победа наших рудара - Алија Сиротановић тукао први рекорд Стаханова&qуот;, објавио је дневник Политика.

Алексеј Стаханов држао је од 1935. светски рекорд са ископане 102 тоне угља.

Тим подухватом отпочело је међусобно и узастопно обарање рекорда у привреди социјалистичких земаља.

Крајем четрдесетих, Југославија је, као земља избачена из Информбироа, била у врло незавидној ситуацији, а на границама се звецкало оружјем.

• Резолуција која је променила све - како је дошло до раскола Тита и Стаљина
• Постани партизан - како кроз друштвену игру пробудити у себи народног хероја

СССР и друге земље Источног блока увеле су економску блокаду Југославији, а прекинуте су политичке, дипломатске и културне везе.

Зато је Сиротановићев подухват имао и велику симболичну важност.

Новинарка листа Данас Сафета Бишевац у тексту о Алији Сиротановићу духовито прави паралелу између Стаханова и њега.

„Да се још неки Американац умешао у ово такмичење, било би као у некада популарним вицевима: `нашли се Рус, Американац и Југословен и наш победио`&qуот;, пише Бишевац.

Увиђа још неке подударности.

„Послала је партија Алексеја Стаханова на школовање, завршио факултет, постао директор и посланик Врховног совјета СССР.

„Последње године провео у психијатријској болници и умро 1977. године, а распала се и његова држава&qуот;, додаје она.

Стахановизам раднички или пропагандни покрет

Алексеј Стаханов је након подвига освануо на насловној страни америчког магазина Тајм и сматра се зачетником стахановизма, радничког покрета који се одликовао такмичарским подвизима и узастопном обарању рекорда у производњи и градњи.

Међу најпознатијим стахановцима налазе се трактористкиња Паша Ангелина, текстилне раднице и сестре Јевдокија и Марија Виноградов и други.

Стахановизам је касније критикован као пропагандни покрет, али се многе савремене стимулације, попут институције „радника месеца&qуот; сматрају неостахановизмом.

Како је изгледало обарање рекорда

Вече пре тога, Алија Сиротановић седео је са колегама у рударском ресторану.

Израчунали да је потребно да избаце из рударске јаме више од 200 колица да би престигли рекорд.

Коначан резултат на крају смене био је 253 колица, или - 152 тоне.

„Другови, ја сам се на партијском састанку обавезао да ћу премашити први рекорд Стаханова и дати 200 колица.

„Дао сам 253 колица. Нисам то учинио сам, већ заједно са мојим бригадистима.&qуот;, изјавио је Алија на свечаном митингу.

Норму су пребацили са 251 одсто.

Легенда социјалистичког рада

Успех који је са 35 године постигао Алију није променио.

На питање новинара 1975. како је било некад 16 сати проводити у јами одговорио је да „њему није било ништа&qуот;.

„Мени је било важно само да што више тона угља избацим, да што више од себе дам.

„Кажете - угаљ је грејао, давао струју, покретао локомотиве... Не знам ја...

„Ја сам само знао да радим за петогодишњи план, за... за... за нешто лепо&qуот;, рекао је тад.

Сиротановић је награђен Орденом јунака социјалистичког рада, уведеном по узору на совјетски орден Херој социјалистичког рада.

У годинама које су уследиле, Алија Сиротановић ушао је у легенду.

А потом су се, чини се, легенде само шириле.

'Када бих имао већу лопату'

Наводно је председник СФРЈ Јосип Броз Тито питао Сиротановића да ли му нешто треба и како може да се награди његов труд.

Алија је, писало се, рекао да би посао ишао брже „када би имао већу лопату&qуот;, те је Тито наложио да се она и направи.

Друга легенда, пак, каже да је сам себи исковао ту већу лопату за потребе обарања рекорда.

Легенда или истина, многи рудари и данас „већу&qуот; лопату зову „сиротанка&qуот; или чешће „сиротановићка&qуот;, а понегде и „титовка&qуот;.

Упитно је колико је Алија Сиротановић уопште користио лопату, јер документација, потомци и фотографије потврђују да је радио на пнеуматској бушилици.

На једном пријему код Тита, на питање да ли му шта треба, Алија је наводно одговорио:

„Није моје да тражим, друже Тито, јер ја сам рудар, али не питам за себе.

„Кад би се могло довући мало струје у оно моје село Трториће&qуот;.

И према причама, струја је стигла у Трториће и пре него што се Алија вратио кући.

Када је Тито хтео Алији да поклони аутомобил, који год жели, овај је скромно одабрао још једну југословенску социјалистичку легенду - фићу.

„Фићу смо добили и ја сам мог деду возала у њему.

„Узео намерно то ауто, није хтео друго, јер смо живелу у селу, а фића може и по макадаму&qуот;, прича унука Мубера.

Фотографије Архива Југославије потврђују да је фића уручен Алији 5. фебруара 1977. године, на 10. сусрету самоуправљача Југославије „Црвени барјак&qуот; у Крагујевцу.

„Поносна сам на њега, јер је толико био скроман, а искрено не знам да ли бих била толико скромна као он.

„Давали му станове, виле у Београду, он је одбијао. И дан-данас Србија га више поштује, него наша држава&qуот;, каже Алијина унука, Мубера.

Од државе је добио стан у Брези 1984. који ће Мубера наследити.

Њен отац, Алијин син, преминуо је у 21. години од леукемије, а и његова браћа и сестре су рано умирали.

Кад је 1980-их Сиротановић добио награду АВНОЈ-а са којом је стигла и национална пензија, каже Мубера, сви су му честитали у Београду.

„Није могао проћи, да га неко није зауставио.

„Кад смо дошли у Брезу нико му није руку пружио, да му честита, најмање је био важан у Брези и Босни и Херцеговини&qуот;, истиче Мубера.

У то време, Сиротановић је осликан на новчаници од 20.000 динара из 1987. године, а приказан је са својим рударским шлемом.

Новчаница као смртовница

Новчаница је повучена само три године касније, у монетарној реформи последњег премијера Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Анте Марковића.

„То је био покушај оживљавања радничког надахнућа.

„Може се рећи да је та новчаница била чак извесна смртовница југословенском социјалистичком самоуправљању&qуот;, сматра историчар Миливој Бешлин.

Идеја је била да се истакну светли примери „малог човека&qуот; и радничке класе, иако се услед економске кризе и растућег национализма распад земље већ наслућивао.

„Дакле, требало је послати и на овај начин поруку не само јединства државе, већ и оживети некадашњи ентузијазам и идеализам на коме је темељен концепт југословенског самоуправног социјализма&qуот;, објашњава Бешлин.

• Како живи мир на месту где је почео рат у Југославији
• Олуја 26 година после: „Још има и са једне и друге стране људи који подржавају причу раздора&qуот;

Није случајно да је две године раније и Тито стављен на новчаницу, подсећа он.

„И симболички се хтело стати на пут процесима дезинтеграције државе и делегитимизације њене владајуће идеолошке парадигме.

„Али за све то је било касно&qуот;, наводи историчар.

Пет година после појављивања слике најпознатијег рудара на новчаници, 1992. Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина прогласиле су назависност, а започео је крвави рат на подручју Балкана.

'Не дао Бог да је доживио рат'

Године 1989. већ се слутио распад Југославије, али већина њених становника није могла ни да замисли крвопролиће које је уследило.

„Нисмо ми могли наслутити да ће бити рата, али ми је (деда) говорио `ајој, ово нешто није добро`.

„Питам га зашто, он каже `да ли ови неки људи хоће да развале Југославију`, а ја наивна кажем `не, не, дедо, Југославија постоји`&qуот;, каже Мубера.

Чак и кад се 1991. заратило у Хрватској, надала се да се сукоби неће проширити.

„Ни тад нисам веровала да ће то у нас доћи&qуот;.

„Дедо је био велики комуниста, био код Тита толико пута...

„Имао је пуно другова Срба, Хрвата и сећам се да је говорио да `неће бити добро, Тито је држао братство и јединство, мени се чини да ће се сад развалити`, само ми је то рекао&qуот;, препричава унука.

„Не дао Бог да је доживио тај рат&qуот;.

Према подацима Демографске службе Тужилаштва Хашког трибунала, током рата у Босни погинуло је око 105.000 људи.

'Кад имаш идеале, ништа друго ти не треба'

„Алија није имао ништа. Имао је само идеале.

„Ми имамо све осим идеала&qуот;, каже Неле Карајлић, певач групе Забрањено пушење, за ББЦ на српском.

Овај тада сарајевски бенд снимио је 1987. године песму о најпознатијем југословенском рудару - Срце, руке и лопата.

„Кад имаш идеале, ништа друго ти не треба.

„Кад немаш идеале, све што имаш је бесмислено&qуот;, додаје Карајлић у писаном одговору.

• Јованка Броз - од прве другарице преко шпијунке до државне удовице
• Александар Ранковић - од другог човека државе до државног непријатеља број један
• Пет ствари које треба да знате о Титу

Како се данас сећамо?

Више од 70 година после великог успеха, Сиротановића се сећају махом они рођени у доба заједничке државе, али највише, рудари.

„Углавном га се сетимо када имамо више посла или када има баш много да се лопата.

„Мислим да млађи углавном не знају за њега, а ни шта значи бити ударник&qуот;, каже Дарко Влајковић, 35-годишњи рудар у Колубари.

У социјалистичкој Југославији ударником су називани најпродуктивнији радници, који би се више залагали на послу и пребацивали норму.

„Дедо је заувек заборављен&qуот;, каже Сиротановићева унука.

Заборављен је, јер припада неком другом времену.

Сиротановић је комунистички сахрањен, уз „лимену глазбу&qуот;, описује његова унука.

„Кад сам после рата (1995) тражила да се обележи његов гроб, начелници у општини су тражили да му се клања џеназа, ја то нисам хтела.

„Мој дедо је био атеиста и ја сам њему саградила један фин споменик&qуот;, каже Мубера.

На годишњицу смрти, поред породице, рудари из Брезе обавезно му одају почаст и положе цвеће на гроб

Биста Алије Сиротановића дочекује рударе испред управне зграде Брезе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.14.2021)