Жене, секс и култура: Како се вагине коначно ослобађају стида

Флоренс Шектер је 2017. године открила да Исланд има музеј пениса, али да нигде у свету не може да се нађе његов женски еквивалент.

И тако је ова промотерка науке одлучила да уради нешто по том питању.

Крајем 2019. године рођен је Музеј вагина у Лондону.

Заправо, он је једна много другачија прича од музеја пениса.

„То су вам помало као вашарски сувенири, пениси у теглама&qуот;, објашњава Шектер.

„Ми смо били много промишљенији и заправо смо темељно истражили тему.&qуот;

• Први музеј вагине у свету жели да „искорени срамоту&qуот;
• „Тело ми не дозвољава да имам секс“
• Пет ствари које треба да зна свака жена

За почетак, једна опаска о самом имену. Шектер признаје да је незадовољна тиме како се реч „вагина&qуот; често користи кад људи заправо говоре о спољној вулви (усмине, клиторис и вагинални отвор) - али им је био потребан израз који је људима добро познат.

„Многи не знају за реч вулва, а људи се неће поистоветити са нечим што не познају&qуот;, каже она. Музеј вагина, искрено, привлачи много више пажње и има потенцијал да заподене дискусију.

Музеј ће се бавити читавом гинеколошком анатомијом - унутрашњошћу (материца, грлић материце, јајници), баш као и спољашњошћу - и разматрати њено заступање у култури и историји. Али чињеница да је Музеју вагина уопште потребан мали речник доказ је колико је потребан.

„Гинеколошка анатомија веома је стигматизовани део тела&qуот;, истиче Шектер. „Музеј је место где могу да се воде разговори - најбољи начин за борбу против табуа и стигме је путем знања.&qуот;

И даље смо катастрофално лоши кад треба да се разговара о свим деловима тела између женских ногу - често смо незналице или склони еуфемизмима, неодређени или постиђени, чак и ако и сами имамо вагину. А шири културолошки ставови према њима обухвата читав дијапазон, од подсмевања, цензурисања, згађености, објектификације до активне репресије.

• Маријана о сексу: Блогерка која жели отворен разговор о нашим телима
• Жена која је проникла у све тајне оргазма

Култура страха

Неспособност да се разговара о женским гениталијама свакако је оставила трага на Западну уметност и културу. Табуи умеју да учине неку слику моћнијом - али могу да доведу и до застрашених описа непознатог или брисања огромног дела доживљеног женског искуства.

Кренимо од почетка: рађања. Где су слике порођаја у западњачком сликарству? Оне пре 20. века напросто не постоје. Ово необично одсуство истакла је романсијерка и есејисткиња Сири Хуствет. „То је запањујуће одсуство&qуот;, каже она, додајући да потискивање трудноће и рађања мора да „има везе за потискивањем самих жена и страхом од њих&qуот;.

Још постоји културолошки парадокс и лицемерје око вагина - Ема Ел Рис

То свакако има везе и са верском традицијом сликарства у којој је женска фигура девица: гађење према висцералним елементима репродукције уткани су у уметност од самих почетака... „То је пример како је вагина избрисана из доминантног културолошког наратива&qуот;, слаже се Ема ЕЛ Рис, професорка енглеског са Универзитета у Честеру.

Као ауторка књиге Вагина: Књижевна и културна историја, Рис је буквално написала књигу о описима вагине - а њено поглавље о рађању показује да су, чак и у модерна времена, јавни ставови према видљивости женских гениталија током рађања проблематични.

Слике жена у природној величини британског сликара Џонатана Волера је 1997. године галерија која га је представљала сматрала толико узнемирујућим да су уклонили једну са изложбе; касније су слике навеле Индепендент он сандеј да се запита: „Је ли рађање последња табу тема у сликарству?'

Рис наводи један други, скорији пример: на изложби Колекције ритуала рађања 2009. године - рад посвећен сликарском опису рађања, прво изложен на Универзитету у Салфорду пре него што је пресељен у разне галерије и научне центре широм Велике Британије- фотографија Хермионе Вилтшајер бабице Ине Меј Гаскин по имену Тереза у екстатичном порођају, на којој се види мајчин радосни израз лица у тренутку помаљања бебине главе, наводно су упорно покривали посетиоци.

• Реклама за улошке - крв може да буде црвене боје
• Колико су поуздане менструалне чашице

„И даље владају културолошки парадокс и лицемерје у вези са вагинама&qуот;, каже ми Рис. „Исти људи који ће критиковати кад виде помаљање бебине главе потенцијално гледају порнографију - тада немају никакав проблем са вагинама, али кад оне крену да раде ствари као што је истискивање другог људског бића из себе, то је некако опсцено.&qуот;

Страх од непознатог у вези са вагином постаје оправдање за чинове екстремне свирепости - Ема Ел Рис

Рис је привукло документовање културолошких описа вагина из истог разлога из ког је Шектер желела да отвори Музеј вагина: зато што их још увек прати сувише ћутања и незнања.

Један од окидача био је сусрет, испред цркве у Килпеку у Хифордширу, са резбаријом у камену жене која шири своју вулву - и чињеница да је водич из 19. века за цркву тврдио да је то луда која држи отворена прса. „То није луда и то нису прса&qуот;, присећа се Рис смејући се.

Она се заправо срела са „шилом на гиг&qуот; - резбаријом у камену фигуре голих жена са предимензионираном вулвом - што је реч која је позната обожаваоцима П.Џ. Харви због њене песме истог назива („Лоок ат тхесе, ми цхилд-беаринг хипс/Лоок ат тхесе, ми руби ред руби липс&qуот;, пева она - и није први пут, а свакако ни последњи, да је нека поп песма искористила двозначност речи „усне&qуот;). Ове резбарије могу да се нађу у норманским црквама свуда по Европи и, иако њихова сврха није до краја најјаснија, могла би да има везе са промовисањем плодности, здравог порођаја или терањем зла.

Самостална вагина

Ипак, у поређењу са мушким гениталијама, описи вулве прилично су ретки све до 20. века. Наравно, женски полни органи су скривенији у поређењу са мушким еквивалентима - и то, у комбинацији са одсуством несексуализоване расправе о женским гениталијама и речника за њих, чинило се да је имало озбиљан утицај на постојеће описе. Била сам запањена, читајући Рисину фасцинантну књигу, колико много примера представља вагину или као самосталну - побуњену или необично одвојену од своје власнице - или као некакву застрашујућу, опасну ствар.

Једна митска слика корене вуче из давнина: вагина дентата - вагина наоружана зубима, која повређује или кастрира мушкарца. „То је мит који има историјат и тежину у културама и цивилизацијама које нису могле да комуницирају једне с другима: исте приче појављују се на индијском потконтиненту и у Јужној Америци, у време кад није било никаквих прекоокеанских путовања&qуот;, каже Рис. Она додаје да у многим овим митовима „страх од непознатог у вези са вагином постаје оправдање за чинове екстремне свирепости - избијање зуба током силовања или тешко сексуално напаствовање.&qуот;

Рис наводи и више модерних манифестовања овог фројдовског страха, понајвише филм Зуби америчког режисера Мичела Лихтенштајна. У овом хорору из 2007. године, симпатија младе невине Дон покушава да је силује, само да би му њена вагина одгризла пенис. Дон открива како да користи своју опасну вагину да би се светила сексуално насилним мушкарцима.

Један од разлога зашто показујем свој грлић материце је да обавестим лоше информисане да ми ни вагина ни грлић материце немају зубе - Ени Спринклс

Мит о вагини дентати одиграо је важну улогу у необичном перформансу уметнице Ени Спринклс, Јавно обавештење о грлићу. Изводећи га уживо током деведесетих, она би отварала своју вулву спекулумом и позивала чланове публике да осветле батеријском лампом њену унутрашњост и на микрофон кажу шта тамо виде. Сада можете да искусите њен рад на њеном сајту - где она коментарише: „Један од разлога зашто показујем свој грлић материце је да обавестим лоше информисане, који се чине да потичу само из мушке популације, да ми ни вагина ни грлић материце немају зубе. Можда ћете се онда мало смирити и сабрати.&qуот;

Спринклс допушта другима да се огласе о - у њихово име? - њеним гениталијама, али постоји и дуги историјат распричане вагине: органа који говори истину коју њена власница не може, неће или не жели да се прочује.

„Идеју о самосталној вагини почела сам да виђам често у свом истраживању&qуот;, каже Рис, која верује да је наша општа немогућност да причамо о вагинама навела жене да се често осећају одвојено од властитог дела тела. Али у сликарству и књижевности постоји и традиција мушкараца који контролишу жене терајући њихове вагине да гунђају у себи…

Рисини примери сежу чак до средњовековне француске поезије, и приче Ду Цхевалиер Qуи фист лес Цонс Парлер. Након што витез добије магичне моћи од три жене налик вештицама, које му омогућавају да се обраћа интимним деловима тела жена, он је користи да у дворцу направи велику пометњу. Жене губе контролу: шта год да их пита, вагине ће морати да одговоре истинито.

Вагине које говоре истину појављују се и у Лес Бијоукс Индисцретс француског писца из 18. века Дениса Дидерота, у ком дух из чаробне лампе даје султану магични прстен који може да нареди „најискренијем делу&qуот; жене да говори истину. Он то углавном користи да доведе у питање женину верност - јасан показатељ колико је мушка сумња да је жена неискрена одавно повезана са сумњом у њене сексуалне апетите. И, наравно, још један пример како мушкарац на силу контролише женино тело.

У Саут Парку, Хилари Клинтон има вагину дентату која одгриза човеку главу

Скорији примери брбљиве вагине укључују америчку филмску комедију из 1977. године Цхаттербокс, у којој вагина главне јунакиње Пенелопе - названа Вирџинија - почиње да говори, па чак и да пева. Иако се Пенелопа брине да је њена вагина „мала звер поганог језика&qуот; која само жели секс, Вирџинија ускоро постаје поприлична звезда. Још једном долази до раздвајања жене и њене вагине: филм се поиграва идејом да је она ослобођенија и искренија од њене власнице, док Пенелопа у тишини трпи срамоту.

А сасвим сигурно вас неће изненадити да у Саут Парку постоје анимиране верзије разних распричаних телесних делова жена, обично да би саботирали жене на позицији моћи. У једној епизоди је Опра Винфри добила самосталну вагину која је незадовољна и захтева више пажње за себе. Хилари Клинтон, за то време, има вагину дентату која одгриза човеку главу. С друге стране, у целовечерњем филму Саут Парк, снимљеном 1999. године, јавља се доброћуднији распричани орган; мистични, скоро митски клиторис.

Али вагине могу да говоре и у име својих власница, а не само противно њиховим жељама. У озлоглашеном делу уметнице Кероли Шнимен из 1975. године Унутрашњи свитак, она се скинула, извукла свитак из своје вагине и кренула да га чита: текст је препричавао разговор који је Шниман водила о свом раду са покровитељским филмаџијом који је сматрао њен рад сувише хаотичним, сувише опседнутим осећањима.

Принцип задовољства

Од озбиљног до луцкастог: Нетфликсова Велика уста још је један цртани филм о тинејџерима са бројним распричаним деловима тела. Али за разлику од Саут Парка, комедија Ника Крола о средњошколцима који пролазе кроз пубертет је добронамерна, одмерена и заправо препуна здраворазумских савета. Стидне длаке, подивљали хормони и вагине постају персонализовани.

• Младе жене „навучене“ на порнографију
• Порнхаб забранио корисницима да постављају снимке

Али упадљиво је да, иако је вагина главне јунакиње Џеси одвојена од ње и изразито карактер за себе (глас јој позајмљује Кристен Виг), кад се обраћа Џеси, она то ради да би је охрабрила и показала јој колико би могле заједно да се забављају. „Част је бити део тебе&qуот;, каже она, наздрављајући Џеси након њиховог првог оргазма. Ова вагина заговара јединство кроз задовољство, а не срамоту или раздвајање.

Задовољство: прилично важна функција за било коју власницу вагине - а опет депресивно ретка тема у уметности. Будући да је вагина вековима углавном била сакривена, ако не рачунамо порнографију, само постићи њену видљивост чини да се да је прави изазов - а најславнија дела привлачила су оштре критике и од мушкараца и од жена. Узмите само два најславнија примера: инсталацију Џуди Чикаго из 1979. године Вечера и позоришну драму из 1996. године Вагинини монолози Еве Енслер.

Чикаго је поставила три стола за замишљену журку са 39 жена, међу њима богиње, краљице и иконе 20. века као што су Вирџинија Вулф и Џорџија О'Киф (чије су слике цвећа често тумачене као да призивају вулве, иако је она лично негирала да јој је то била намера). Поред златних пехара, везених салвета и столњака, ту су и тањири обликовани као индивидуалне, апстрактне вулве налик лептирима.

• „Мушкарац је без упозорења кренуо да ме дави током секса“
• „Моја жена ме је силовала десет година“
• Ево како изгледа сексуално злостављање

То је монументално дело, али је изазвало презир међу мушким критичарима уметности у време кад је поставка отворена и годинама касније (критичар уметности Лос Анђелес тајмса назвао ју је „незграпна папазјанија љигавости и кича&qуот;; Њујорк тајмс ју је касније назвао грубом, вулгарном и дидактичном). Рад је привукао и гнев неких феминисткиња које су тврдиле да је свела жене и њихова достигнућа усредсредивши се само на њихове гениталије. Музеји су отказали његово излагање, Чикаго је имала проблема да га удоми (од 2007. године срећно је смештен у Бруклинском музеју), а његова озлоглашеност нашкодила је њеној каријери.

А опет је њен рад одувек био изузетно популаран код публике која посећује галерије, а посебно код жена. Чикаго је са Вечером у сваком случају задовољавала некакву глад, потребу. А исто бисте могли да кажете и за Вагинине монологе Еве Енслер, рад који је настао на основу интервјуа које је Енслер водила са женама од шестогодишњакиња до седамдесетогодишњакиња, од преживелих жртава рата у Босни до сексуалних радника за жене, а који се бави сексом, менструацијом, телесним имиџом, силовањем и женском гениталном мутилацијом (ФГМ).

Није све суморно: у монолозима се појављује и весели секс и вишеструки оргазми. Комад Енслерове постао је међународни феномен, извођен широм света 14. фебруара сваке године, који је постао познат и као В-дан, иницијатива коју је Енслер покренула да би сакупила средства за окончање насиља над женама. То је феминистички текст који се показао привлачним и за славне личности: сви од Аланис Морисет преко Глен Клоуз до Опре Винфри окушали су се у појављивању у њему.

Ипак, хипер-видљивост представе Еве Енслер привукла је и наизглед бескрајне критике: називана је сувише самозадовољном, уског фокуса, недовољно радикалном, есенцијалистичком, колонијалистичком или напросто - шапнимо то? - сувише успешном. Али какав год епитет људи покушали да прилепе Енслер, комад је заиста помогао да разговори о вагинама уђу у главни ток.

И заиста влада осећање као да бисмо могли да уђемо у еру где виђамо више описа, не само женског полног органа, већ и женског сексуалног задовољства. Чини се да уметници у 21. веку умеју да опишу вагине а да оне не буду нужно трауматичне или посвећене рушењу табуа.

Видео спот Аријане Гранде за „Год ис а Воман&qуот; довољно је очигледан да сви закључе: ово је ода вулви - Флоренс Шектер

Узмите на пример британску списатељицу и глумицу Белу Хисом, за коју Гардијан каже да би могла да се „сматра миленијалском наследницом Еве Енслер&qуот; захваљујући њеној представи Радујући се својој чудесној вулви млада жена је честитала самој себи, која подстиче жене да воле и себе. Постављена у Лондону 2019. године, представља укључује церемонијалну маску за главу са клиторисом који светли и на позоришне даске изводи радост мастурбације и оргазме.

У визуелној уметности, њујоршка уметница Гада Амер користи везење у својим живописним нацртима жена како мастурбирају; она се нада да игла и конац могу да унесу нежност у такве слике које „проста објектификација игнорише&qуот;. Храбри, живописни рад Чабалале Селф такође комбинује колаже и шивење, представљајући моћне, самоуверене црне жене, које често шире претерано широке бутине или заобљене гузове како би показале своје гениталије - шарено срце, можда, или дугу.

И поп музика је дала свој допринос: музички спотови увек су били изразито сексуално сугестивни, али новије музичарке се поигравају са зналачким визуелним наговештајима да би јасно ставиле до знања да певају о властитом задовољству. Узмите на пример видео спот Аријане Гранде за сингл из 2018. године „Год ис а Воман&qуот;, где се она увија у разним сугестивним базенима, пламеновима и женским собама - и у једном тренутку јој се придружи хор правих вриштећих даброва. Није ни чудо да је тај спот један од омиљених поп-културних описа за Шектерову:„довољно је очигледан да сви закључе: ово је ода вулви.&qуот;

Зашто вагине не би биле смешне?

Или узмите на пример фантастични спот Џанел Моне за „Пинк&qуот; из 2018. године, њену химну „само-љубави, сексуалности и снази пице&qуот;. Моне и њене колегинице плесачице наступају у панталонама налик вулви, а спот је препун розе визуелних замена за вагину: милкшејкова, сладоледа, острига и грејпфрута.

Она није једина која се убацила у воћни фазон: лосанђенелска уметница Невин Махмуд прави предивне скулптуре од мермера и алабастера који некако успевају да изгледају топло и сензуално: брескве отворене да открију унутрашњост од камена, нежно савијени љиљани (које Махмуд назива „најеротичнијим цветом&qуот;) и расцепљени облик по имену Смоква/Вагина.

Еротски потенцијал воћа такође је бриљантно искоришћен у спотовима америчке мултимедијалне уметнице Стефани Сарли: она нежно утрљава преполовљене кришке воће кружним покретима руке - потом гура прсте у њих све док се не распрсну. Величанствене су и пресмешне, а опет откривају да, чак и сада, сама сугестија женске ејакулације уме да буде контроверзна. У само једном месецу 2016. године, Инстаграм је суспендовао и вратио налог Сарлијеве три пута - црвена наранџа привукла је посебно отровне коментаре - мада је њен најављени циљ да промовише веће прихватање женске сексуалности путем хумора.

Женска тела се толико често нуде као чисто сексуална да уме да буде ослобађајуће кад крене да се слави гротескна, уврнута и често урнебесна функционалност тела - Луси Макормик

Али уметници који се макар труде да кажу да женски полни органи умеју да буду смешни - на исти начин на који пениси свакако јесу - у сваком случају је оптимистичан развој догађаја. Британска уметница перформанса Луси Макормик такође је стекла репутацију шокантно експлицитним урнебесно смешним представама, које извргавају руглу смешна очекивања од перформативне женске сексуалности.

„Женска тела се толико често нуде као чисто сексуална да уме да буде ослобађајуће кад крене да се слави гротескна, уврнута и често урнебесна функционалност тела&qуот;, каже она. Њена актуелна представа Пост-популарна, на пример, узима идеју тражења хероја у себи веома буквално: она вади чоколадног Минијатурног хероја из своје вагина и једе га.

• Царски рез или природни порођај: Како начин рођења утиче на здравље беба
• Лили Ален: „Мастурбирање жена у вези није погрешно&qуот;
• Зашто је добро користити секс-играчке

Још једна визуелна уметница која је експлицитна по питању употребе хумора је Мегуми Игараши, најпознатија као ауторка „пица чамца&qуот;: кануа моделованог по 3Д скену њене вулве. Али 2014. године, док је покушала да прикупи средства да га направи, упала је у невољу: Игараши је ухапшена у родном Јапану након што је продала податке који су омогућили људима да праве 3Д принтове њене вагине. Кажњена је са 400.000 јена - тада око 2.575 фунти - за дистрибуцију опсцених слика, упркос тврдњама да је невина. Њена одбрана била је погодак право у центар: одбила је да прихвати да су „уметничка дела обликована као женске гениталије опсцена&qуот;.

Таква цензура доказује да смо још увек далеко од тога да будемо опуштени по питању вагина као што би требало, чак и ако су креативни описи вагина и вулва у њиховом разноликом сјају - хаотичне, луцкасте, смешне, секси, прелепе и оснажене - заиста све способније да заузму равноправно место за столом. Да не помињемо, коначно, да су добиле читав музеј за себе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.02.2021)