Рат у Југославији: Три деценије од опсаде Дубровника - уништавање светске културне баштине и „највећа срамота Црне Горе“

Током јесени 1991. године, свет је нетремице посматрао како гранате падају на Дубровник, туристички бисер хрватског јадранског приморја, који се због очуваних средњевековних зидина Старог града налази на списку светске културне баштине под заштитом Унеска.

Становници Дубровника провели су скоро 240 дана под опсадом, а нападом на град је командовала некадашња Југословенска народна армија (ЈНА), чији је задатак до тада био одбрана граница Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Највише резервиста ЈНА, који су учествовали у овим војним акцијама, потицало је с територије Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Иако је тада примећивао „говор мржње на свим странама&qуот; и предосећао ратно разрешење проблема у Југославији, Здравко Баздан, професор Универзитета у Дубровнику у пензији, није веровао да ће ЈНА напасти Дубровник.

„Био сам Југословен до последњег тренутка, али 1. октобра 1991. у 6:15 ујутру када су гранате засуле крај у ком сам живео, у мени је умрла Југославија&qуот;, каже он за ББЦ на српском.

„Кад сам видео да нас напада ЈНА, која је имала уставни задатак да чува Југославију, то је мени означило крај света, свега нормалног, то је била катастрофа.&qуот;

• Како је пропао покушај британског лорда да спречи рат у Југославији
• Три деценије од дана када је Хрватска одлучила да напушта Југославију
• Како живи мир на месту где је почео рат у Југославији

Током рата на дубровачком подручју страдало је 116 цивила, погинуло је 194 хрватских бораца и 165 припадника ЈНА из Црне Горе, 443 особе биле су заточене у логорима Морињ у Црној Гори и Билећа у Босни и Херцеговини, прогнано је 33.000 људи и уништен 2.071 стамбени објекат, подаци су Центра за суочавање с прошлошћу Документа из Загреба.

Пљачке, одбрана родног града и тражење доброг у људима

Весељко Копривица је имао 43 године и радио као новинар у црногорском главном граду Титограду (данашњој Подгорици), кад му је стигао позив за мобилизацију.

Иако се, како каже, противио рату, јавио се војном одсеку, а због притиска који је трпела његова породица и период од 1. октобра 1991. до 15. јануара 1992. провео је у униформи.

Тврди да су припадници његове чете преварени, јер им је речено да се премештају из Титограда у Билећу у Херцеговини, а „онда смо осванули у Конавлима у близини Дубровника&qуот;.

Кад су видели где су стигли, Копривица и неки резервисти су хтели да дезертирају, али војна полиција, како се он сећа, била је свуда присутна.

Рат проводи као возач команданта чете.

„Када су добили униформу, ја неке људе више нисам могао да препознам, они су на све били спремни,&qуот; каже он за ББЦ на српском.

У опустошеној области у близини Дубровника уследиле су пљачке и паљење кућа, о чему је Копривица писао прво у форми фељтона у магазину Монитор, а затим у књизи Операција Дубровник: Све је било мета.

Данас каже да је мали број војника то радио, али тврди да су то углавном били добровољци, који су поверовали у причу тадашњих власти „о 30.000 усташа на граници са Црном Гором&qуот;.

„То је највећа срамота Црне Горе&qуот;, сматра Копривица.

О пљачкању кућа, крађи аутомобила и уметничких дела, пред судом за ратне злочине у Југославији у Хагу 2004. године сведочио је Никола Самарџић, бивши министар спољних послова Црне Горе.

„Упркос хистеричној пропаганди и војној диктатури, био је један број Црногораца који су се супротставили срамотној агресији на Дубровник&qуот;, рекао је Самарџић.

У јутро 1. октобра 1991. седамнаестогодишњег Станка Вукаса из Мокошице поред Дубровника пробудиле су детонације.

„Изашли смо напоље, питали смо се шта се дешава, да ли је почео рат&qуот;, сећа се он.

Без дана одслужене војне обуке, он је одлучио да брани кућу и место у коме је рођен.

„Ми нисмо палили гуме у дубровачком Старом граду, како се причало у Србији&qуот;, каже Вукас за ББЦ на српском.

И данас не може да заборави страхоте којима је присуствовао, лешеве разнете испред хотела Империјал, који гори.

„У том тренутку, човек се осећа никако, не може да схвати зашто то неко ради&qуот;, објашњава он с горчином у гласу.

„Истина је да ми нисмо ишли у Србији и Црну Гору, већ смо нападнути. Све остало је демагогија и лаж.&qуот;

Здравко Баздан је професорски позив заменио командовањем у санитетском воду у Цивилној заштити у Мокошици.

Предводио је екипу која је спашавала рањенике и допремала их на збрињавање у амбуланту, смештеној у котларници.

О транспорту рањеника из Мокошице, десет километара до дубровачке болнице, преговарао је са командантима ЈНА: Гојком Ђурашићем и Миливојем Вукмановићем, које су, тврди Баздан, поштовали правила ратовања и међународног хуманитарног права и са којима је остао у пријатељским односима и данас.

Да би прецизније описао мрачну јесен 1991, Баздан у помоћ призива причу о грчком филозофу Диогену из Синопе, који је ишао градом усред дана са свећом и када би га питали зашто то радио, рекао би: „Тражим човека&qуот;.

„И ја сам тражио човека у рату и нашао сам га у часним људима: Гојку и Миливоју,&qуот; каже он.

• Амбасадор Хрватске у Београду: „Жалосно је да нас поплаве и потреси поучавају да смо људи&qуот;
• Санда Рашковић Ивић: „Мој отац је заједничка ратна жртва Милошевића и Туђмана&qуот;
• Месић за ББЦ: „Толико се ратовало и крви пролило, а границе нису ни за милиметар промењене&qуот;

„Рат за мир&qуот;: Шта се дешавало у Дубровнику 1991.

Хрватска и Словенија прогласиле су независност 25. јуна 1991. године и изашле из дотадашње заједничке државе Југославије.

Српска мањина у Хрватској одбила је да прихвати власт новопроглашене државе и почела је да организује оружану побуну.

Власти у Београду командовале су федералном војском - Југословенском народном армијом, која је прво покушавала да спречи ескалацију сукоба између две стране, а затим се отворено ставила на српску страну кренувши у напад на град Вуковар у источној Славонији крајем августа 1991.

Град Дубровник на јужном делу јадранске обале близу границе са Црном Гором, историјски важан и за српски и хрватски народ, није представљао претњу за ЈНА, јер је због сталног и великог прилива туриста у околини града није било касарни, па ни залиха оружја.

Представници власти у суседној Црној Гори, председник Момир Булатовић и премијер Мило Ђукановић, недељама су пре почетка напада на Дубровник тврдили да се хрватске снаге спремају да заузму Боку Которску, наводи се у обимном документу „Књига сећања: Ратни злочини током 90-тих у Црној Гори&qуот; (стране 50-71) Иницијативе младих за људска права на Балкану (Иихр).

„Власт која је владала Црном Гором 30 година је један од кључних покретача рата, а преко пропаганде у локалним медијима и штампи и телевизији из Србије, довела је људе у стање хистерије,&qуот; описује јесен 1991. Милка Тадић Мијовић, антиратна активисткиња и новинарка из Црне Горе.

Заправо се десило супротно, додаје.

„Црна Гора није нападнута, већ је напад кренуо из ње&qуот;, каже она за ББЦ на српском.

Генералштаб СФРЈ издао је наредбу Југословенској народној армији да блокира Дубровник 30. септембра, а 1. октобра прве гранате су пале на град.

Овом акцијом је командовао генерал потпуковник Павле Стругар, командант Друге оперативне групе ЈНА, чији је штаб био у Требињу, а поморском блокадом града управљао је адмирал Миодраг Јокић.

Поред резервиста ЈНА, у нападима на дубровачку област учествовали су и припадници Територијалне одбране Црне Горе и Требиња.

Напад је у јавности покушао да оправда Светозар Маровић, тада генерални секретар владајуће Демократске партије социјалиста, назвавши га „ратом за мир&qуот;, чији циљ је био спречавање напада на Црну Гору, наведено је у извештају организације Фонда за хуманитарно право „Досије: ЈНА у ратовима у Хрватској и БиХ&qуот;.

Прва цивилна жртва ових напада био је песник Милан Милишић, који је погинуо кад му је део гранате пао у стан 5. октобра 1991.

Најжешћи напад на дубровачки Стари град изведен је 6. децембра и трајао је 12 сати.

Тад је погинуло 19 људи, 60 је рањено, а у културном језгру града је начињена огромна материјална штета, подаци су Документа центра.

Током блокаде града, међународни мировни преговори су се одржавали у Хагу, а циљ им је био спречавање даљег крвопролића у Југославији.

Због одбијања председника Србије Слободана Милошевића и црногорског председника Момира Булатовића да прихвате план британског дипломате лорда Питера Карингтона, Немачка, а затим и друге чланице Европске заједнице признале су независност Словеније и Хрватске.

Тиме је Југославија престала да постоји.

Лорд Карингтон је најпре организовао Мировну конференцију, а потом је, усред ратних разарања, изнео план на седам страна, чија је суштина била подела Југославије на шест суверених република са високим степеном аутономије, повезаних у лабаво економско удружење.

Напади јењавају од јануара 1992, а ЈНА се повукла из области око Дубровника 26. маја због напредовања хрватске војске из правца Плоча и предала опрему Војсци Републике Српске (ВРС).

Повремено гранатирање са подручја Требиња, које су држале снаге ВРС, трајало је до краја рата 1995. године.

• Зашто је Јасеновац „пропуштена прилика&qуот; за помирење
• Како су некадашње југословенске републике поделиле имовину бивше државе
• Ауто-пут Братство и јединство - саобраћајница која је спајала републике, градове и омладину

„С Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче&qуот;

Избијање ратних сукоба, првих на тлу Европе после Другог светског рата, али и уништење и паљење дубровачког Старог града, шокирало је светску јавност.

Више од 100 добитника Нобелове награде објавило је апел у Њујорк Тајмсу тражећи од водећих светских политичара да зауставе уништавање Дубровника.

Иако су челници владајуће Демократске партије социјалиста независне новинаре и интелектуалце који су се противили рату називали издајницима, у том периоду у Црној Гори, указује Милка Тадић Мијовић, постојала је јака опозиција, која је покренула антиратни покрет.

Либерални савез Црне Горе, предвођен Славком Перовићем, организовао је више антиратних демонстрација на Цетињу.

Парола „С Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче&qуот; извикивана на овим протестима, памти се и данас.

Аутор слогана је Цетињанин Марко Поповић, објавила је Телевизија Црне Горе у прилогу у октобру 2011.

Многи млади људи су били дезертери, јер су одбијали да иду у рат у Дубровник, подсећа она.

„Било је сјајних појединачних потеза људи, који нису записани&qуот;, каже Тадић Мијовић.

О дезертерству младих људи сведочио је Никола Самарџић пред Хашким трибуналом, на суђењу Павлу Стругару.

Он тврди да је једна чета расформирана, јер су војници певали: „Ова војска што се креће на Хрватску пуцат' неће&qуот;.

Антиратне организације су биле активне и у Београду.

Информације о томе шта се дешава у Дубровнику стизале су преко телевизије ЈУТЕЛ, али и приватним каналима „преко трећих земаља&qуот;, сећа се Сташа Зајовић из антиратне организације Жене у црном.

Три чланице ове организације Неда Божиновић, Соња Продановић и Маринка Романов су отишле испред Генералштаба да протестују против агресије над Дубровником почетком октобра 1991.

„Једва су живу главу извукле, колико су војници били груби према њима,&qуот; каже Зајовић за ББЦ на српском.

• Зашто је Цетиње душа Црне Горе и како различити погледи на историју боје садашњост
• Успон Мила Ђукановића - од раскида са Милошевићем до најдуговечнијег лидера Црне Горе
• Мило Ђукановић: „Нико ме неће срушити&qуот;

Судски епилог у Хагу, без тужби против одговорних у Црној Гори

За ратне злочине извршене током опсаде Дубровника, пред судом у Хагу одговарали су Павле Стругар и Миодраг Јокић.

Стругар се добровољно предао хашком тужилаштву 2001. и изјаснио да није крив за дела за која му се стављају на терет.

Пресудом, која се односила на нападе извршене 6. децембра 1991. на цивиле и када је нанета велика штета културној баштини Дубровника, осуђен је на осам година затвора.

Јокић се такође добровољно предао и пред судом је признао кривицу 2003. за убиства, окрутно поступање према затвореницима и уништавање споменика културе.

Осуђен је на седам година затвора.

Хашко тужилаштво је одустало од гоњења адмирала Милана Зеца због недостатка доказа.

Капетан ЈНА Владимир Ковачевић звани Рамбо, ухапшен је и пред судом у Хагу нашао се крајем 2003. године.

Оптужен је за убијање цивила, разарање и пљачку на подручју Дубровника.

У јуну 2004. пуштен из притвора уз образложење да има тешко душевно обољење и да је неспособан за суђење.

Суђење Ковачевићу за ратне злочине препуштено је затим правосуђу у Србији, на шта се он жалио, желећи да му се суди у Хагу, али је жалба 2008. одбијена.

Да је неспособан за суђење утврдили су и српски правосудни органи.

Специјални суд у Београду одбацио је оптужницу против пензионисаног официра ЈНА са образложењем да због болести окривљени није у стању да прати суђење.

Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду саслушало је вештака неуропсихијатра Гордану Дедић која је рекла да Владимир Ковачевић болује од једног од најтежих трајних душевних обољења, после чега је судско веће одбацило оптужницу због немогућности да учествује у процесу који се против њега води.

Ковачевић се никада није изјаснио о кривици, нити му се судило.

За разарање Дубровника, оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију и бивши председник Југославије Слободан Милошевић 27. септембра 2001.

Као учесници у заједничком злочиначком подухвату наведени су, између осталих, Момир Булатовић, председник Црне Горе и генерали ЈНА: Вељко Кадијевић и Благоје Аџић, али против њих нису подигнуте посебне оптужнице.

Булатовићев партнер с почетка деведесетих, Мило Ђукановић, прекинуо је сарадњу са Милошевићем 1997. и тада направио једну врсту отклона од ратних догађања из 1991.

Он се за агресију на Дубровник извинио Хрватској, називајући то „срамотом за Црну Гору&qуот;.

„Ђукановић је правио велике метаморфозе, србовао је с Милошевићем до 1997, сећам се изјаве како не воли шах због шаховнице, а онда је глумио миротворца&qуот;, каже Весељко Копривица.

Разлози за Ђукановићеву трансформацију, па и извињење Дубровнику, прагматичне су природе, тврди Милка Тадић Мијовић.

„Кад је започео сукоб с Милошевићем, тражио је подршку Запада, а била му је потребна подршка западних југословенских република&qуот;, сматра она.

Формално, мало тога је урадио да се Црна Гора суочи са злочинима, додаје Тадић Мијовић, јер у том случају „морао би да се суочи са својим одлукама.&qуот;

Ђукановић је био партнер са онима који су организовали гранатирање Сарајева и геноцид у Сребреници, каже она.

„Једино је одбио да учествује у ратним сукобима на Косову 1999.&qуот;

Током рата у Дубровнику, заробљеници су били допремани у логоре у Морињу у Боки Которској и Билећи у Херцеговини, где су мучени.

За злочине против човечности, оптужено је шест бивших припадника ЈНА у Црној Гори, а осуђено четворо.

Комерцијална страна таквог чина, где се извињење третира као геостратешки потез, веома је окрутна, сматра Сташа Зајовић.

„Та извињења, без преузимања одговорности су понижавајућа за жртве,&qуот; додаје она.

Црногорска држава је жртвама мучења, који су судским путем захтевали одштету, исплатила скоро милион и по евра.

Истраживање Центра за грађанског образовање из Црне Горе из 2020. доноси податак да 69 одсто становника Црне Горе зна да је ова земља учествовала у рату, али половина испитаника не сматра војнике и резервисте ЈНА одговорним за разарање Дубровника.

„Црну Гору можемо упоредити са Аустријом после Другог светског рата, која се на неки начин провукла, јер је главни кривац била Немачка, а у нашем случају највећа одговорност пала је на Србију&qуот; тврди Милка Тадић Мијовић.

Живот после рата

Иако сматра да није могуће ићи напред без поштовања жртава, Станко Вукас верује да народи на простору бивше Југославије треба да се окрену будућности.

Више не жели да говори о злочинима почињеним у Дубровнику.

„Морам вам признати да то покушавам да заборавим, не бавим се тиме,&qуот; каже он.

Кад је ЈНА напустила дубровачку регију, Здравко Баздан се окренуо заштити некадашњих комшија и прикључио се Хрватском хелсиншком одбору.

Помагао је преосталим Србима и Црногорцима у Дубровнику, а затим, како се рат у Босни распламсавао, и Бошњацима.

Покушао је да организује заједнички сусрет организација посвећених људским правима из Требиња и Дубровника 2006, али су то спречиле групе хрватских ратних ветерана.

Иако одржава контакте с људима широм бивше Југославије, веома га боли кад чује да људи из Београда, града у коме се школовао, не верују да је ЈНА напала Дубровник.

„То сам чуо и 1995, и 2000. и 2005. године. Био сам шокиран.

„Људска глупост и спремност да се поверује у националистичку пропаганду је вечна.&qуот;

Ипак, и даље верује у мале кораке које могу да направе људи на различитим сукобљеним странама.

„Суђења су завршена, ми морамо да променимо приступ у грађењу мостова&qуот;, закључује Баздан.

Погледајте видео: Како Хрватска у музеју чува ратно сећање

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.01.2021)