Избеглице и Нансенова награда: Један дан на избегличкој рути са Николом Ковачевићем

У шипражју у близини бодљикаве жице на граници, у трошним бермудама и мајици мокрој од сузавца, седи на тепиху и разговара са човеком који не види, а на телу има 50 модрих рана од удараца палицом.

Неколико хиљада километара одатле, у модерној згради француског града Стразбур, у Европском суду за људска права, институцији уз помоћ које је тужио једну државу света, разматра се његов случај.

Обе слике са собом носи правник Никола Ковачевић из Београда.

Јер, представљају два његова уобичајена дана.

Он је први човек у историји Србије који је добио престижну Нансенову награду за људска права за свој рад са избеглицама.

Награда постоји већ више од 70 година, а додељује је Агенција Уједињених нација за заштиту избеглица (УНХЦР).

„Када знам да је ту исту награду добио хирург који у Африци оперише људе на живо који долазе из рата или човек који је у Егејском мору из воде извлачио избегле од сигурне смрти - шта год ја изговорим може да буде чист клише&qуот;, каже Ковачевић за ББЦ.

• Мигранти и Балкан: Колико вреди људски живот
• Деца која не могу да буду деца - мигранти и избеглице који путују сами
• Очекује ли Србију и Балкан нови талас избеглица из Авганистана

Оно што Николу пресудно разликује од колега које се баве правима избеглица, јесте што животне приче које чује на оном тепиху - преноси на папир, од њих прави случајеве пред међународним судовима и тако мења праксу кршења људских права.

Први део: Границу мораш да познајеш

Шест година од када је почела избегличка криза 2015. и у Европу дошло више од милион људи, Никола је сазнао да је добио Нансенову награду.

Седи у редакцији ББЦ-ја на српском и присећа се стварања Балканске руте, пута којим су избеглице из Азије и Африке преко Балкана одлазиле у земље Западне Европе.

Једном је, тако, две недеље спавао у хотелу на граници, иако то уопште није планирао.

Тих месеци је, каже, на терену био два до три пута у седмици.

Дан у Београду је започео као и обично, сео је у кола, позвао преводиоца и кренуо према граници.

Проверивши да ли ми је телефон напуњен до краја, да ли му камера ради, детаљно је прочитао белешке од прошлог пута.

„Границу мораш да да познајеш&qуот;, каже Никола.

„Мораш да знаш где је свака напуштена зграда, салаш, где би избеглице могле да подигну шатор&qуот;.

Избеглица ипак није било на устаљеним местима.

Зато је Никола сео у локалну кафану, наручио кафу и онако узгред, питао конобарицу: „Шта се ових дана дешава и где се крију?&qуот;.

„То је понекад слично као што ви новинари радите, јако је битно да се што више информишеш где су људи којима треба да помогнеш&qуот;, каже он.

---

Мигрантска криза и Балканска рута

Унутрашњи нереди у Либији у Африци, грађански рат у Сирији, али и сукоби у Ираку и Авганистану приморали су 2015. године милионе људи да преко Медитерана и Балкана потраже бољи живот и азил у земљама Западне Европе.

Тако је Европа била сведок највеће миграције још од Другог светског рата. Хиљаде људи је умрло покушавајући да стигну од Африке до обала Европе и, док су их неке земље дочекале широм раширених руку, друге су подигле ограде и затвориле границе.

Мађарска је тада подигла жичану ограду дуж границе са Србијом и Хрватском и изградила зид како би спречила пролаз избеглица,

Више од милион људи прошло је кроз Србију од 2015. до 2019. године, већина жудећи да стигне до неке од земаља Европске уније.

Пролаз избеглица из Србије у Хрватску условио је и такозвани тговински рат између две земље.

Хрватска је тада забранила улаз камиона из Србије.

---

Пекићеви Скакавци и тортура

Док тражи оне којима је потребна помоћ, Никола се сећа првих клијената.

Они, зачудо, нису били људи у потрази за бољим животом, већ затвореници злогласног затвора у Сремској Митровици.

Слушао је њихове приче о катастрофалним условима и насиљу у затворима, а онда је почео да их заступа, док је још био на факултету.

„То је за мене било невероватно, читав нови свет&qуот;, каже Никола.

Тада се сусрео и за Бориславом Пекићем, који је и сам као тинејџер био у затвору у Сремској Митровици и који је на основу искустава из затвора написао књигу Године које су појели скакавци.

„Прочитао сам целокупну домаћу затворску литературу и све је добило другу димензију&qуот;, каже он.

Тако је постигао да његов случај у Забели буде једини пред Уставним судом у Србији у којем је доказана тортура у затвору.

---

Други део: Мушкарац је слеп

У кафани су му рекли - избеглице се окупљају даље, у густој трави, тик уз границу. Убрзо је пронашао неколико породица.

Један мушкарац био је слеп.

„Испоставио се да већ два дана није повратио вид јер је на његову групу бачен сузавац&qуот;, сећа се Никола.

Његов пријатељ шепао је због сломљених зглобова јер их је полиција тукла.

Насиље је било свуда око њега и осећао се као да је једини физички здрав.

Иако су људи повређени и скрхани, Никола је морао да им постави нека битна питања како би сазнао да ли је неко угрожавао њихова права.

„Ништа не вреди што је неко прошао ужас, ако то не може да се докаже&qуот;.

---

Духови који бесциљно лутају

Николи ово није први пут да је видео физички повређене људе, али ни психички.

Док обилази избегличке руте, често исте људе среће већ годинама.

„На једној од граница можете слободно да ставите сунцобран и столицу и гледате како људи покушавају да пређу на другу страну - и како се убрзо враћају пребијени&qуот;, каже он.

Упознао је мушкарца који је више десетина пута покушао да пређе на другу страну.

„Они више нису људи, они су духови који бесциљно лутају&qуот;, каже Никола.

И даље, их, каже, „нешто вуче, иако знају да не могу да оду и немају новца за кријумчара&qуот;.

„Понекад помислим, чак и да успеју да стигну негде тамо у другу обећану земљу - да ли је од њих нешто остало?&qуот;.

---

---

Ипак, за ово време упознао је јединствене људе које је заступао, који су тражили азил или желели да оду даље.

„Некада је довољно да са њима одеш на пиво, да прошетате псе или им рођеш на рођендан&qуот;, каже Никола.

Људи које Никола упознаје на терену нису у равноправној ситуацији.

„То су људи који немају рачун у банци и личну карту&qуот;, каже он.

Један од начина да са њима разговара је, каже, „бирократски, који погрдно назива општински приступ&qуот;.

Други начин, који Никола примењује, јесте да са њима улази у дупљи разговор.

Из једног пријатељства, Никола ће ове године можда бити и српско-сиријски кум.

„Сиријац којем сам помогао да среди папире и оде даље, упознао је у Србији будућу жену&qуот;, каже правник.

„Правиће свадбу за који месец, а разматрали су ме и за кума&qуот;.

Ову улогу ће, каже, радо одиграти јер мисли да су „Срби и Сиријци толико слични темпераментом да му се некада чини да смо исти народ&qуот;.

• Како је мигрантска криза променила Европу
• Колико зарађују кријумчари људи и зашто се баве овим послом
• Гранични зидови, жице и ограде: Како је свет у последњих 70 година добио више од 70 баријера

---

Трећи део: Разговор на тепиху

Човеку је предложио да седну на траву да разговарају, али је он простро мали тепих, који је понео од куће и угостио и Николу на њему. На сред пута.

Када је чуо да је прешао 500 километара, није желео додатно да га замара, па је покушавао да поставља што краћа питања.

„Већ мораш да знаш шта је он могао да искуси и у тих пола сата прикупиш све информације&qуот;, каже Никола.

„Не цедиш га и питаш где се нешто догодило, већ само - је л' то било код оне цркве, оног знака или бетонских троуглова?&qуот;

„Онда сам склапаш коцкице јер сам та места обишао барем десет пута&qуот;.

Када му је човек испричао како су га претукли на граници, показао му још крваве ране од палица и унакажене очи,

Никола је морао да зове и судског тумача, да би све на суду могао и да докаже.

И сам га је прегледао, фотографисао ране, убоде и очи.

Звучи као да је посао радио веома професионално.

---

Случајеви који море

Никола је помогао десетинама људи да се избаве из избегличке кризе и пронађу нови дом.

Тих случајева се са срећом сећа преко дана.

Оно што га мори када падне мрак, јесу животи које није успео да спасе.

„Мој најтежи случај је пример Курда Џевдета Ајаза који је побегао из земље у којој је претрпео страховиту тортуру&qуот;, говори Ковачевић.

У затвору су му, додаје, пуштали електрошокове на гениталије, поливали га воденим шмрком и качили да виси сатима.

Иако је Комитет за спречавање тортуре Уједињених нација апеловао да се сачека, Ајаз је враћен у земљу из које је побегао.

„То је био најтежи тренутак у мојој каријери&qуот;, сећа се правник.

„Кад урадиш све што си могао за тог човека, осим да провалиш сам и избавиш га из затвора, а то некада није довољно - питање је шта тада?&qуот;

---

Хронологија случаја Ајаз - од електрошокова до Падинске Скеле

• Џевдет Ајаз је ухапшен 2001. године на истоку турске регије Анадолија.
• Ајаз је, како се наводи у одлуци Комитета за спречавање тортуре Уједињених нација, био присиљен да с повезом на очима потпише признање у којем је писало да је један од вођа Револуционарне странке Курдистана ПСК, иако није било политички активан.
• Европски суд за људска права у Стразбуру је зато 2006. донео одлуку да је током Ајазовог полицијског задржавања прекршен члан 5 - право на слободу и безбедност.
• У међувремену, након пуштања на слободу, Ајаз 2002. постаје политички активан у више курдских партија.
• Уочи изрицања правоснажне пресуде 2016, одлази из Турске и путује са регуларним документима.
• Преко Ирана, Украјине, Азербејџана, Русије и Црне Горе стигао је само до Србије у којој га затиче подизање Интерполове потернице и српски органи га хапсе на граници са Босном и Херцеговином.
• После годину дана притвора, 2017. Виши суд у Шапцу, а затим и Апелациони суд у Новом Саду доносе одлуку да су испуњени сви услови за његово изручење.
• Српској министарки правде Нели Кубуровић припало је да потпише одлуку о екстрадицији, што је, уз објашњење да је захтев из УН-а стигао касно, и учинила.
• Он ту вест прима у Прихватилишту за странце у Падинској скели, одакле је после бројних правних поступака у децембру 2017. изручен Турској.

---

Овај случај је сањао месецима и плакао, иако никада не плаче.

Желео је да престане да се бави овим послом.

„Свако од нас је некада прешао границу разума, мислећи да ове проблеме може да савлада сам, без ичије помоћи&qуот;, каже Ковачевић.

„Али то није тачно и то сам признао психотерапеуту тек после две године&qуот;.

Додатна психотерапија Николи је и једна затворена група на друштвеним мрежама, чији су чланови правници из целе Европе, који се баве случајевима тортуре, мучења, сакаћења, понижавања избеглица.

Ова помоћ и чињенице да је Никола после изручења Ајаза морао неколико месеци да пише мастер рад, вратили су га хуманитарном праву.

„Да сам одмах сутрадан морао да се вратим у канцеларију и поново чујем неку сличну причу, вероватно бих отишао са овог посла&qуот;, каже он.

„Зато је битно некада себи дати времена да се ране зацеле&qуот;.

---

---

И Илијаса и Ахмеда, двојицу дечака из Бангладеша, Никола никада неће заборавити.

Они су његов, каже, први и омиљени „добар случај&qуот;.

„Ми правници кажемо да је нешто добар случај, али не зато што је он добар, јер јако често говори о језивим судбинама људи, већ зато што се може доказати пред судом&qуот;, каже Никола.

Дечаци су 2015. године провели 23 дана у притвору на граници, када је подигнута жица са жилетима да би се избеглице спречиле да прелазе.

Обојицу су, одмах пребацили у контејнере и у њима из држали без правника и икаквих права.

Две године касније, после Николине жалбе, Европски суд за људска права донео је одлуку у њихову корист.

„Контејнери су затворени, кампови су затворени&qуот;, каже Никола.

„Да ли је то променило однос неких држава према мигрантима? Можда није, али ако знате да су неки људи живели у тим контејнерима годину и по дана, то јесте победа. Транзитни центри су затворени&qуот;.

---

Нансенова награда

Никола признаје да је Нансенова награда за њега „велика ствар&qуот;.

„Многи људи ми кажу - успори мало, не може овај посао тако да се ради, прегорећеш&qуот;, каже он.

„Можда ми је ова награда дошла у прави чак да видим да сам ипак радио како треба&qуот;.

Награда добитника Нобелове награде за мир са собом носи и велики ауторитет, али Никола каже да то не би требало да утиче на исход било којег поступка који он води.

„Не може ни свако да добије азил и то је океј&qуот;.

Иако је толико урадио за српски систем азила, правник тврди да је „много тога позајмио од страних колега&qуот;.

„Та идеја да земље и појединци треба да се туже ако су прекршили људска права, то сам ја видео негде напољу, нисам сам измислио&qуот;, каже Никола.

„И даље нисам ни 60 одсто добар правник као неки од добрих страних колега&qуот;.

---

Ко је био Нансен

• Фритјоф Нансен био је норвешки научник, истраживач и дипломата, који је уједно био и први високи комесар за избеглице у Лиги нација након расељења изазваног Првим светским ратом
• Његовим напорима стотине хиљада избеглица успели су да се врате кућама или су постали легални становници земаља у којима су нашли уточиште, наводе из УНЦХР-а
• Први је увидео да је један од највећих проблема са којима се суочавају избеглице недостатак међународно признатих личних докумената. Прва документа избеглица названа су „Нансенов пасош&qуот;.
• За свој рад добио је Нобелову награду за мир 1922.
• Награда је установљена 1954. године

---

Данас је правник који има највише случајева пред судом у Стразбуру од свих заступника из Србије.

„Његов рад је допринео кључним побољшањима у процедурама азила у Србији, што је повећало број избеглица којима је одобрена међународна заштита&qуот;, наводи се у објашњењу награде.

У том процесу, каже, постоји напредак, али га највише фрустрира „његова брзина, која је недовољна&qуот;.

• Мигранти нуде помоћ Србији и шију маске: „Уз вас смо у борби против короне”
• Како живи православни Казахстанац у Београду
• Од Бурундија до Београда у потрази за бољим животом

Четврти део: Хајде да их тужимо

Када је саслушао човека на тепиху, Никола га је уверавао колико је битно да му се стално јавља, како би и могао да му помогне.

Често се, пак, догоди да је Николи неки случај битнији него онима који су били жртве насиља или неправде.

„Ако сакупиш податке за 150 случајева, успећеш да прогураш 15&qуот;, каже он.

„Неко ко је већ стигао у земљу у коју је желео, а годинама раније га је полиција свирепо тукла, понекад само жели све да заборави и то је океј&qуот;.

Његов други део посла заправо је тек почињао.

„Ја сам брзо схватио да ништа не вреди ако само одлазимо на терен и пишемо извештаје о кршењу људских права избеглица&qуот;, каже Никола.

„Зато сам предложио - хајде да их тужимо, да се барем зна да је нешто што земље и појединци раде кршење права ових људи&qуот;.

Након три дана лутања, сео је за компјутер и почео да пише тужбу.

Гомила опушака од цигарета се увећавала, колеге су се смењивале, а он је за 72 сата написао жалбу од 70 страна.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.08.2021)