Jesen usamljenika

Obiljem ploda tamna jesen trepti, požuteo je sjaj lepih letnjih dana. Iz trošne ljuske čista plavet leti; let ptica bruji od starih predanja. Pomuljano je vino, tih odgovor cepti kroz zagonetke ovoga blagog tkanja. I tu i tamo krst vrh pustog huma; u rujnu šumu jedno stado svrnu. Oblak nad vodom jezdi poput čuna; počinuo je težak; zvuci trnu. Večeri krilo plavetno bez šuma dotiče slamnu strehu, zemlju crnu. Kroz veđe trudnog sad će da se javi roj zvezda; hladne