Великан муфтија Муамер Зукорлић

Гледам, чини ми се, трепнула нисам. Мислим да ми је у оцима осмех и да слова сама од себе падају са мојих усана на овај папир. Он се смеје. Чујем његов звонки глас како се сали, како се смеје. Са њим се преплиће дубок глас, који има толико тога да каже. Толико лекција, толико књига, толики интелект. Усне ми се, као забрањено, развлаче у полуосмех, јер гледам у њега, који ће нас водити, за чији ћу се скут држати, који ће нас учити. Осећам како немам никаквих