Ivan Tokin: Valjda

Pored glavnog puta kojim se vozim svakog jutra uvek vidim iste pse, njih desetak. Sve džukele, mešanci, okretni, vispreni i uglavnom ružni, mada su meni najlepši na svetu, ali objektivno, ružni su, što se kaže – Ne znaš šta je Bog stvorio. – Eto takvi su to psi. Oni nemaju nigde nikoga, to je jasno, osim jedni druge, i svi su tu, zajedno. Igrom slučaja znam već generacije pasa koji se motaju po ovom delu ravnice. Svi su isti. Nemaju pojma šta će sledeće da se desi,