Jukio Mišima: Sunce i čelik

I svetlost se još širi i ljudi slave dan. Ja se klonim sunca i bacam dušu u tamni bezdan. Imao sam petnaest godina kada sam napisao ovu pesmu. Zaista, koliko su mi bili dragi moje utočište, moja tamna sobica, moj sto prepun knjiga! Kako sam voleo samoponiranje, obavijen mislima. Kakvim zanosom sam osluškivao, kao krhkih buba bruj u snopu mojih nerava! Neprijateljstvo prema Suncu je bilo moja jedina pobuna protiv duha epohe. Žudeo sam, vatreno, za noćima Novalisa,