милујем сестрама косу.

петак је, пењемо се према крижном путу. петак је, Вела је Госпа, село се празни машемо сретно сјетне, плачљиве. остали су домаћи, остале су старе досаде попут врећа с трулим крумпиром који клије своје бијеле главе. дуго смо ју скривале везале јој очи пјевале јој а сада клизи низ сестрине косе, низ бујицу власи запосједа наше приче сишући топло љета попут пијавице. да, отишли су. И моје пропупале груди с њима И масница на врату Обећања уткана у кору Сирова