Југославија, Тито и комунизам: Историчар Владимир Дедијер - партијски човек погледа ширих од партије

Човек партије, али свој, и ширих схватања од саме партије - ова реченица сажима мноштво утисака о Владимиру Дедијеру.

Један од водећих личности комунистичке Југославије, историчар, новинар, академик, пропагандиста, али и један од другова у немилости режима, касније предавач на многим светским универзитетима - све је то био овај стасити Херцеговац.

Написао је биографију Јосипа Броза Тита, која је умногоме допринела стварању култа личности југословенског председника.

Недуго потом је смењен, да би после Титове смрти објавио критички осврт на партијску митологију.

Владимир Дедијер је био једна од најважнијих личности после Другог светског рата у Југославији, оцењује британски историчар Бенџамин Вајнс за ББЦ на српском.

„Пошто је одиграо кључну улогу у револуционарном преузимању власти, нашао се на бранику `одбране револуције` и изградње нове послератне државе.

„Захваљујући таленту и општем образовању, био је изнад већине југословенских политичких лидера, јер је студирао право на Универзитету у Београду, а показао бриљантан таленат за писање као новинар у Политици&qуот;, описује Вајнс који је посебно изучавао овај период.

• Едвард Кардељ - архитекта идеје о социјалистичком самоуправљању и несврстаности Југославије
• „Човек који се бунио кад се нико није бунио&qуот;: Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту
• Александар Ранковић - од другог човека државе до државног непријатеља број један

Глобални значај

Ипак, данас се о Дедијеру мало говори и пише.

Један од малобројних новијих текстова написао је Слободан Кљакић, сарадник листа Политика у осврту поводом 100 година од Дедијеровог рођења, 2014. године.

„Упознао сам професорово изузетно, готово застрашујуће образовање и обавештеност, дубоко познавање империјалне и хегемонистичке политике, тајне дипломатије и политике поделе интересних сфера, његов карактер, невероватну радну енергију, динарску плаховитост, оштрину и благост&qуот;, написао је Кљакић,

За ББЦ данас каже да је Дедијер, ког је лично познавао, био „генијална, чудесна и бескрајно духовита личност&qуот;.

Дедијер није био само хроничар времена, већ и активни учесник догађања у послератној Југославији.

Једини је од партијских руководилаца, уз првог југословенског дисидента Милована Ђиласа, чији је значај превазишао границе Балкана.

Ђилас је био је део велике комунистичке четворке - са Титом, Александром Ранковићем и Едвардом Кардељем - који је 1954. смењен са свих партијских функција после разлаза са Брозом.

Годинама је због политичких ставова који нису били по вољи партије био и у затвору.

На пленуму на којем је Ђилас смењен, подржали су га само супруга и Владимир Дедијер, његов заменик у Агитпропу - партијском телу задуженом за послератну агитацију и пропаганду.

• Иван Ђаја - „ренесансни човек&qуот; и академик који је гласао да Тито не буде почасни члан САНУ
• Пеко Дапчевић - легендарни командант који је доспео до народних песама
• Слободан Пенезић Крцун, немилосрдни мач револуције, шеф Озне, министар, премијер и брижни отац

Дедијер је „био важан и у глобалном контексту, као припадник генерације историчара који су почели да користе термин геноцид да опишу национално мотивисани прогон одређених група,&qуот; пише Вајнс у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Био је југословенски представник у Уједињеним нацијама који је помогао у изради конвенције о геноциду и покретачка снага на Раселовом суду да се Сједињене Америчке Државе осуде за геноцид&qуот;, додаје Вајнс

Раселов трибунал је међународни суд за ратне злочине који су 1966. основали филозофи Бертранд Расел и Жан-Пол Сартр, поводом рата који су САД водиле са Вијетнамом.

Председник суда био је Сартр, а учествовали су многи познати филозофи, научници, политичари и адвокати.

Владимир Дедијер је био један од судија.

„Током седамдесетих и осамдесетих расте број студија и научних чланака који се баве геноцидом и Холокаустом на академском нивоу широм Северне Америке и Западне Европе.

„Дедијер је у томе одиграо важну улогу&qуот;, напомиње Вајнс.

Мој отац Владимир Дедијер

Милица Дедијер, архитекткиња, која деценијама живи у Америци, за ББЦ на српском

Мој тата је изгубио оца, Јефту Дедијера, за време Првог светског рата.

Одрастао је са мајком која је радила у Колу српских сестра где су и живели.

Како је било бити ћерка мога оца?

Сећам се, кад сам ишла у основну школу, моји другари су трчали у пекарницу са купонима да купе црни хлеб.

Свесна сам била да нам је камион тог јутрадонеовелику векну белог хлеба.

Касније, кад сам била изабрана да играм Снежану, чула бих коментаре да сам добила улогу затошто сам Дедијерова ћерка...

Отишла сам за Америку да наставим студије архитектуре.

Књига „Вољена земља&qуот; је издата на енглеском као „Тхе Беловед Ланд&qуот;.

Мада је путовао по Европи, Америци, држао предавања, он никад није критиковао своје земљу.

Једном кад сам га посетила у Југославији и питала зашто почињем да осећам потребу да будем друштвено корисна, он је сугерисао да читам Кропоткинову „Узајамну помоћ&qуот;.

Петар Кропоткин био је руски анархиста, историчар, писац и кнез који се одрекао титуле.

Како је стасавао млади комуниста

Дедијер је рођен 4. фебруара 1914. године, а његова породица је пореклом из околине Билеће у Херцеговини.

Отац му је био универзитетски професор, а мајка социјална радница.

Владо, како су га често звали, био је средњи од њихова три сина.

По завршетку гимназије, уписује студије на Правном факултету у Београду, али се због немаштине убрзо запошљава као дописник листа Политика.

Током 1930-их, приближава се радничком покрету и Комунистичкој партији.

Члан партије постао је тек 1939. године, а већ од 1937. године код њега су становали чланови Политбироа, међу њима и Тито - док је он био курир: носио је пошту Коминтерне.

„Неколико пута ми је речено да су сазрели услови да постанем члан партије, али сам мислио да нисам достојан тога - да би био члан партије пре рата, морао си да будеш див-човек&qуот;, испричаће деценијама касније.

Пре почетка Другог светског рата оженио се са лекарком и партијском другарицом Олгом Поповић и у освит немачке окупације, родила и ћерка Милица.

Обоје су се током рата придружили Народно-ослободилачкој борби

Олга је рањена током битке на Сутјесци 1943 - иста бомба која је њу погодила, ранила је и Броза.

Олга је преминула од последица тог рањавања.

Дедијер је касније причао колико га је та вест потресла.

„Стезао сам у руци њен сат који сам понео за Милицу.

„Кренуше ми сузе - једна, две, читав поток... Имао сам и рашта плакати&qуот;, испричао је у емисији РТС-а 1980, а недавно емитовао Трезор.

Име Олге Поповић Дедијер данас носи педијатријска болница Клиничко-болничког центра Звездара.

• Колико се данас сећамо народних хероја
• Иво Лола Рибар - југословенски Че Гевара који је волео Слободу
• Чедомир Љубо Чупић - народни херој који је осмехом пркосио смрти

Дневник револуције

Током рата је и Дедијер три пута рањаван.

Гелер од гранате погодио га је у главу 1943. године и послали су га на операцију у Каиро.

До Египта је стигао преко Барија и тамо је успоставио контакте са припадницима различитих савезничких војски.

„Дедијер је одлично говорио енглески и био је један од ретких људи који су у ратној и послератној Југославији говорили стране језике, па га је Тито користио при доласку савезничких војних мисија - они су били бајпас у комуникацији са њима&qуот;, говори историчар Милан Терзић.

У Барију ће Дедијер упознати словеначку глумицу Веру Крижман, са којом ће се касније венчати.

Са њом је добио четворо деце - ћерку Бојану и синове Боривоја, Бранка и Марка.

• Ко је био Британац Бил Хадсон који је хтео да помири Тита и Дражу
• Фицрој Меклејн: Авантуриста, дипломата, војник и почасни Корчуланин
• Прва пролетерска бригада - од народних хероја до избледелог сећања

Као искусни новинар, Дедијер је сва догађања током ратног вихора предано бележио, приказујући револуцију изнутра.

Тако настаје његов Дневник, објављен одмах по завршетку рата 1945. године.

„Његов ратни Дневник је прича која тече из дана у дан и описује оно што види - енергију партизанске револуције и трагедију која му је у том мрачном времену свакодневно била пред очима.

„Када је 1989. године Универзитет у Мичигену превео његов Дневник, Влада ми је рекао - 'ево, сине Слободане, сада ће и Американци моћи да уче како се дижу револуције'&qуот;, сећа се Слободан Кљакић.

Дневник је, каже Кљакић, „хвалио и Иво Андрић&qуот;..

Пропагандни рад

Писао је у рату, али и после, те су му главни мирнодопски партијски задаци били медији или пропаганда, како се тада звало.

„Дедијер је често говорио да је писарица револуције - писао је дневник, уређивао лист Борба и публикације Врховног штаба, бавио се пропагандним радом.

„Имао је улогу сведока у ког су Тито, Ранковић и Ђилас имали велико поверење да неће кривотворити истину&qуот;, истиче Кљакић.

Иако је на почетку сматрао да би Агитпроп и југословенски медији требало да буду на партијској линији, уз одређену аутономију у одлучивању, убрзо је од тога одустао.

Није било учених људи који би ту идеју испратили, сматрао је.

„Брзо је схватио да је иницијатива одоздо сама по себи опасна због неадекватног политичког и идеолошког образовања маса, али и кадрова Агитпропа на нижим, локалним нивоима.

„Као последица тога, агитација и пропаганда су постали високо централизовани&qуот;, каже Вајнс.

Све се радило „одозго&qуот;.

„Уобичајено је било да Ђилас и Дедијер диктирају наређења другим ресорима Агитпропа телефоном или преко главног партијског гласила (дневника) Борба.

„Свако одељење Агитпропа је требало да марљиво проучава и преправља своје чланке, чинећи их доступним становништву&qуот;, описује британски историчар.

Паралелно траје и Дедијерова дипломатска каријера.

Био је на Оснивачкој скупштини Уједињених нација у јуну 1945, којој су присуствовали представници 26 земаља, победница у рату.

Као представник југословенске делегације, учествовао је и на мировној конференцији у Паризу 1946. године.

И у време разлаза Тита са руским лидером Јосифом Стаљином 1948, био је члан бројних преговарачких мисија.

Грађење култа личности

У то време, почиње да прикупља податке за једно од најважнијих дела које је написао - Прилози за биографију Јосипа Броза Тита.

Док је писао, зближио се са Титом - виђали су се готово свакодневно током две године.

У осликавању Титовог лика и дела „као оца Југославије&qуот;, искористио је сав новинарски таленат, оцењује Вајнс.

„На крају, књига је била сјајан приказ љубави, страхопоштовања и дивљења које је гајио према Титу.

„Штавише, била је изузетно успешна; преведена је на 38 језика и постала је бестселер у Југославији и иностранству, са више од 300.000 продатих примерака само у Југославији&qуот;, додаје Вајнс.

У њој је Тито описан као храбри борац који је прво пркосио нацистима, затим предаторском Западу и на крају, једином савезнику, Совјетима, као суперсили.

Ипак, у књизи су истакнути само позитивни делови мозаика Титове личности, оцењује данас Вајнс.

„У том погледу је књига у великој мери била типична комунистичка хагиографија - написао ју је министар пропаганде са циљем да унапреди култ личности.

„Међутим, њена искреност ју је уздигла изнад пуког дела пропаганде и делимично објашњава популарност књиге&qуот;, додаје Вајнс.

Биографија је преведена и на Брајеву азбуку.

Од прихода који су стизали за књигу саграђена је болница у Никшићу, названа Олга Дедијер.

Историчар Милан Терзић је у Титовом архиву нашао списе који откривају како је Дедијер писао прилоге за биографију.

„Правио је један део текста, а онда је Тито давао сугестије шта треба исправити.

„Посао историчара тада није био да ради онако како мисли да је исправно, већ је све било у функцији глорификације Јосипа Броза, поготово после сукоба са Стаљином&qуот;, каже Терзић.

Смена Ђиласа и Дедијера

После разлаза са Стаљином, међу неким југословенским комунистима јача талас жеље за постепеном децентрализацијом и либерализацијом.

Дедијер је подржавао те идеје, сматрајући да треба дозволити већу дискусију унутар партије.

Као уредник Борбе у то време, дозволио је објављивање Ђиласових критичких чланака, које је врхушка комуниста оценила као „скретање са партијског пута&qуот;.

Пошто га је касније и јавно подржао на партијском састанку, Дедијеровој политичкој каријери дошао је крај.

„Видевши међу блиским сарадницима да се један по један окрећу против `брата`, човека за кога су се борили само неколико недеља раније, Дедијер је био подстакнут да елоквентно изнесе одбрану пријатеља.

„Умногоме се понашао храбрије и принципијелније од самог Ђиласа.

„Уосталом, за разлику од Ђиласа, он није негирао, нити се извинио за своје поступке&qуот;, напомиње Вајнс.

Одбрана Ђиласа значила је и смену Дедијера са свих политичких функција 1954. године.

Био је изложен различитим притисцима власти и посвећује се писању.

„Почео је да предаје историју на Филозофском факултету, а на једном предавању је нападнут - гађали су га парадајзом, звиждали му&qуот;, наводи Кљакић.

Дедијер је Ђиласа подржао, додаје, „због љубави према истини, а не према Ђиласу&qуот;.

„Рекао је да је политичко уклањање Ђиласа као сечење једног прста с руке - где Тито, Ранковић, Кардељ, Ђилас и он чине пет прстију на замишљеној руци Југославије.

„Сматрао је да догађаји са тог пленума враћају партију на догматске и стаљинистичке позиције чиме би се сузбиле слободе настале после отклона од Стаљина&qуот;, наводи Кљакић.

• Резолуција која је променила све - како је дошло до раскола Тита и Стаљина
• Милован Ђилас: „Црногорац, Србин и Југословен који по значају далеко превазилази југословенске оквире“
• Други светски рат, антифашизам и ревизионизам: „Сутјеска је данас вишеструко издана&qуот;

Личне трагедије

Дедијера у то време погађа и лична трагедија - изгубио је два сина.

Млађи Бранко је извршио самоубиство са 13 година, а старији, Бора, преминуо је 1966. под неразјашњеним околностима.

„Причао ми је да се уверио да му је млађи син преко неких опскурних канала натеран да се убије, а за старијег сина је био уверен да је ликвидиран.

„То га је пратило до краја живота, огромну енергију је улагао да расветли то&qуот;, наводи Кљакић.

Рад му је помогао да се носи са том патњом, испричао је Дедијер у емисији Трезор Радиотелевизије Србије.

„После трагичне смрти сина, дозвољено му је да оде у добровољно изгнанство на Запад и тада започиње његова каријера као професионалног и независног историчара.

„Његове везе са истакнутим левичарски настројеним академицима на Западу и успех преведене Титове биографије довеле су га до престижних академских позиција у Британији, Шведској и Америци&qуот;, наводи Вајнс.

Раселов трибунал и 'немогуће дете'

Искусивши на сопственој кожи како је бити јеретик, „борба за људска права је до краја остала његова непомерљива тачка ослонца&qуот; и „отуда његова сарадња са Бертрандом Раселом&qуот;, каже Кљакић.

„Заједно са Елеонором Рузвелт је указивао на велике разлике између развијених и неразвијених земаља, и после једне расправе на ову тему, Расел га је позвао да се прикључи суду&qуот;, додаје он.

Дедијер је упознао америчку прву даму и хуманитарку Елеонору Рузвелт у Уједињеним нацијама, током писања Пакта о људским правима, каже Кљакић.

Ипак, током рада у Раселовом суду испољио се помало незгодни Дедијеров карактер.

„Због његових грубих поступака и раздражљиве природе, Симон де Бовоар га је брзо означила као `енфан терибл` (немогуће дете) групе&qуот;, наводи Вајнс.

Заједно са Жан-Полом Сартром, темељно се бавио питањем геноцида и помагао француском филозофу да напише чувени есеј О геноциду, додаје.

„Упркос томе што је Бертранд Расел формирао трибунал са циљем да осуди ратне злочине у Вијетнаму, Дедијер је био тај који је отишао даље и дефинисао ове злочине као геноцид.

„Заједно са Сартром, он је објавио пресуду, осуђујући Владу САД за 'геноцид над народом Вијетнама' и проширујући дефиницију из Конвенције УН&qуот;, напомиње Вајнс.

Ново виђење маршала

Иако је дуго боравио у иностранству, доста је времена проводио у Београду.

Милан Терзић се сећа његових шетњи у Кнез Михаиловој - данашњи директор Архива Југославије је тада био студент, а Владимир Дедијер већ увелико „државни непријатељ&qуот;.

„Био је прави Херцеговац - стасит човек од два метра&qуот;, присећа се Терзић 1980-их година.

Пореди Дедијера са великим античким историчаром Прокопијем - и Прокопије је својевремено хвалио цара Јустинијана, а када је овај умро, онда је почео да се бави историјом.

„Слично је урадио Дедијер, на почетку се бавио глорификацијом Тита, такав је био друштвени и политички контекст - бранила се држава и идеологија, као и Јосип Броз Тито кога је требало држати на површини&qуот;, објашњава Терзић.

Тито је умро 4. маја 1980, а већ 1981. године објављена је Дедијерова књига Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита.

„Тамо је оплео по Титу.

„Дедијер је отворио причу и почео да руши предрасуде код нас - пре тога је овде постојало уверење да смо ми битнији него што јесмо, да су Југословени и Срби решили и Први и Други светски рат, што наравно није истина&qуот;, каже историчар Терзић.

Радио до смрти

Дедијер је умро 30. новембра 1990. године и оставио бројне незавршене радове.

Средином 1980-их је био веома болестан, скоро слеп, преживео је вишеструке срчане ударе и имао је јаке главобоље.

„Упркос свему томе, Дедијер је одбио да престане да истражује и пише или да успори књижевно стваралаштво.

„Његова незаустављива тежња да поново напише историју и истинито преприча комунистички наратив који је гајио после рата није могла да се ублажи&qуот;, наводи Вајнс.

У годинама пред смрт сарађивао је са Слободаном Кљакићем.

„Сретали смо се у његовом стану у Љубљани и овде, у Београду - сарађивали смо две и по године, спремали смо заседање Раселовог суда о Јасеновцу, али се то није реализовало пошто је Влада умро 1990. године у Америци&qуот;, каже Кљакић.

Јасеновац, највећи логор смрти на Балкану из доба Другог светског рата, у наслову књиге Дедијер назива „југословенским Аушвицом&qуот;.

У овом логору, који је на територији тадашње Независне Државе Хрватске постојао између 1941. и 1945, највише је било заточених Срба, потом Рома, Јевреја, Хрвата и заробљеника других националности које је овај режим сматрао непожељнима, показују подаци Меморијалног музеја спомен-подручја Јасеновац.

Дедијер је иза себе оставио више од 40 објављених књига и радова.

У анкети Њујорк тајмса, организованој 1984. поводом 70-годишњице избијања Првог светског рата, професор историје на Универзитету Харвард, Чарлс С. Мејн ставио је Дедијерову књигу „Сарајево 1914&qуот; на прво место листе најбољих књига које говоре о узроцима овог светског сукоба, наводи Кљакић.

Можда ће вас занимати и ова прича: Лустер који чува тајне земље које више нема

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.04.2022)