„Код ’вечите славине’“, а у Српском народном позоришту
Дневник 24.02.2022 | Дневник.рс
Пун је месец. Облаци као утваре круже око њега, а он, око једно свевидеће, гледа на нас. Кратерима наружен, попут празне лепиње, крви је вечерас гладан. Меса.
– Плод ваше утробе ми дај! – урла одозго, а доле глуво доба. Само ветар запишти кроз давно поразбијана стакла и завуче се испод врата, затресе их као да ће сад неко банути у крчму. А тамо, код „Вечите славине“, само флаута пустог Романа. Дозива своју драгу. Магдалену. Сестрицу – вереницу. Е, овако сам ја доживео текст Момчила Настасијевића, о којем су многи, паметнији од мене, ковали есеје, говорили како представља пасторале, прародитељске грехе, архетипски сукоб
