„Kod ’večite slavine’“, a u Srpskom narodnom pozorištu
Dnevnik 24.02.2022 | Dnevnik.rs
Pun je mesec. Oblaci kao utvare kruže oko njega, a on, oko jedno svevideće, gleda na nas. Kraterima naružen, poput prazne lepinje, krvi je večeras gladan. Mesa.
– Plod vaše utrobe mi daj! – urla odozgo, a dole gluvo doba. Samo vetar zapišti kroz davno porazbijana stakla i zavuče se ispod vrata, zatrese ih kao da će sad neko banuti u krčmu. A tamo, kod „Večite slavine“, samo flauta pustog Romana. Doziva svoju dragu. Magdalenu. Sestricu – verenicu. E, ovako sam ja doživeo tekst Momčila Nastasijevića, o kojem su mnogi, pametniji od mene, kovali eseje, govorili kako predstavlja pastorale, praroditeljske grehe, arhetipski sukob
