Abdulah Sidran: Ne mogu da zaspim

Ne mogu da zaspim. Pod uhom, u jastuku, čujem svoje bilo. Ko preglasan, sa džamije, ezan, što me budi i kad kao mrtvac spavam, ne da mi, ono, da zaspim, ovakav, tužan i trijezan. Na jedno čulo sveden, radim, i postojim, samo sluhom. Ništa mi zapravo nije. Šta jeste, ne boli. Kako da Vam kažem? Sklopljenih očiju, strašan i ružan, nekakav, u tami, vidim lik. Gledam ga, gleda me, dok o njemu krojim slik. Da mu dadnem oblik. Cijelu sobu obujma, a više ga nema, nego što