Позориште и култура - двадесет представа по којима ћемо памтити Дејана Мијача

Даскама које живот значе Дејан Мијач посветио је управо то - читав живот, постигавши у вишедеценијској редитељској каријери готово све што се може постићи.

Као професор Факултета драмских уметности иза себе је оставио генерације одшколованих студената, а као редитељ био је заслужан за готово 180 представа, међу којима је много култних.

Поједини комади Дејана Мијача, који је 5. априла преминуо у 87. години, толико су велики да су „потпуно променили слику српског театра&qуот;, истиче редитељ Горчин Стојановић.

„Две су најзначајније - праизведба Путујућег позоришта Шопаловић у Југословенском драмском и после Родољупци из 1986. године&qуот;, наводи Стојановић.

„То је прва верзија, два пута је радио тај комад&qуот;, додаје.

• Зашто је „Коса“ мјузикл у којем сви певају, али кроз сузе
• Бранислав Нушић - шта би сатиричар данас писао о Србији
• Бранка Катић за ББЦ: Какви смо људи ако нас толика мука и недаћа оставља равнодушнима

Петар Божовић, великан српског глумишта, више пута је играо у Мијачевим представама.

Он посебно истиче Мрешћење шарана, по тексту Александра Поповића, којом је отворен Звездара театар и, како каже, „успостављен Воја Брајовић као изванредан глумац&qуот;.

„Ту су и Родољупци, па Чудо у Шаргану у Атељеу 212, као и Апис у Народном позоришту, барем од представа у којима сам ја играо&qуот;, истиче.

Како наводи, о раду и вредности Дејана Мијача тек ће се у будућности писати.

„Тада ће бити могуће упоређивање оног и садашњег времена, у коме ће Мијач, његов начин рада и његова педагогија бити висока лествица&qуот;, наводи Божовић.

Биљана Србљановић, драматуршкиња, сматра да је Мијач био велики и значајан зато што је „у сваком тренутку био спреман да направи нешто потпуно ново и савремено&qуот;.

„Знао је у чему је добар, али је себи увек говорио 'чекај, можда може и некако другачије' и онда би тако урадио - никада није био затворен ни за шта&qуот;, наводи.

И она истиче значај Мрешћења шарана, за коју каже да је „најважнија представа у последњих 40 година&qуот;.

„Не сећам се шта сам јуче јела, а могу да препричам сцене из те представе&qуот;, каже уз осмех.

Покондирена тиква

Била једном једна госпа Фема, удовица са великим иметком, која је лудујући за ноблесом настојала да из занатлијског света побегне у више кругове.

Да би то урадила, потпуно се променила, чак је и научила по коју француску и немачку реч, али све то није било довољно.

Била је права - покондирена тиква.

Госпа Фема настала је из пера Јована Стерије Поповића, једног од најзначајнијих српских комедиографа, а прва представа о њеном животу одиграна је 1. марта 1842. године у Београду.

Готово 130 година касније госпа Фема била је једна од прекретница у каријери Дејана Мијача.

Горчин Стојановић наводи да је његова верзија Покондирене тикве из 1973. године „потпуно променила начин мишљења о Стерији као позоришном писцу&qуот;.

„Истовремено је променила и начин на који се приступа класичним комадима из кључа времена у којем представа настаје, а не као музејским експонатима&qуот;, сматра.

• Вилијем Шекспир, „чаробњак у разумевању људске душе&qуот; и пет векова касније
• Зашто је Чехов, после Шекспира, најизвођенији аутор
• Храбра књижевница која је наљутила академике - ко је била Исидора Секулић

Србљановић додаје да је тај комад био „потпуни заокрет&qуот; у односу на дотадашња тумачења Стеријиног класика.

„Фема је до тада углавном третирана као негативка, каћиперка и сноб, а у ствари је само жена која жели да изађе из блата&qуот;, сматра Србљановић.

„И то је Мијач направио - она не зна да чита књиге, већ чита журнале, само зато што нема библиотеку&qуот;, додаје.

Током година Мијач се често бавио Стеријиним делима, режиравши представе по бројним његовим драмама:

Џандрљив муж (СНП, 1962), Женидба и удадба (Народно позориште Сомбор, 1975), Кир Јања (Удружење филмских уметника Србије, 1978), Лажа и паралажа (Књажевско-српски театар, 1980), Наход Симеон (ЈДП, 1981), Родољупци (ЈДП, 1986. и 2003).

Добитник је осам Стеријиних награда, које су међу најугледнијим у свету позоришта.

„Мијач је уз Стерију и Нушића увео модерни израз који није био нападан, већ је чувао традицију оног позоришта које има неке обрисе још од антике&qуот;, сматра књижевник Божо Копривица.

Ко је Дејан Мијач

Мијач је рођен 1934. године у Бијељини, а гимназију је завршио у Ваљеву.

Прво уписује студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду, а потом позоришну и радио режију на Позоришној академији.

По завршетку студија, први ангажман добио је 1957. у Народном позоришту у Тузли, одакле неколико година касније прелази у Српско народно позориште у Новом Саду.

• Српско народно позориште - 160 година од оснивања најстаријег професионалног театра у Србији

Стојановић из тог периода истиче представу Лажди пажди.

„То је био сценски приказ поезије Јована Јовановића Змаја, али не дечије и та представа била је прва свејугословенска објава Дејана Мијача у театру&qуот;, наводи Стојановић.

Када је стигао у Београд, Мијач је радио у бројним позориштима - од Атељеа 212, преко Београдског драмског, до Звездара театра и Југословенског драмског.

„Ишао је степеник по степеник, али остала му је увек та горчина зато што га на почетку нису у Београду прихватили&qуот;, каже Копривица.

„Ипак, мислим да је то било безразложно... Човеку то треба, прво играте у мањем тиму, па изађете на велику сцену, ништа то није ни ново, ни необично&qуот;, додаје.

Током каријере, Мијач је био веома веома активан и у локалним театрима у Загребу, Сплиту, Сарајеву, Будви, Нишу, као и у Народном позоришту у Сомбору.

„У Сомбору је, опет по Стеријином делу, имао представу Женидба и удадба, која је у Југославији била апсолутни победник&qуот;, наводи Стојановић.

„И то је представа која је сомборску позоришну сцену лансирала у ондашњу југословенску орбиту, из које она више није изашла&qуот;, додаје.

А током каријере бавио се и педагошким радом.

Предавао је прво при Драмском студију Српског народног позоришта у Новом Саду, а 1974. прелази на Факултет драмских уметности у Београду.

Позоришну режију је тамо предавао све до пензије.

„Био је толико модеран, специјалан тип, дрндош, наџак, знао је да те на пробама уједе речима и исече на комаде, а опет су сви трчали код њега&qуот;, каже Србљановић.

„Био је и одличан глумац, све представе је радио тако што је глумио глумцима како да глуме - ми гледамо пробе и мислимо се 'па овај човек може да игра све'.&qуот;

• Мирослав Антић, маестро поезије боемске душе
• Милан Вукос: „Највеће име за српску културу у другој половини 20. века&qуот;
• Јасминка Петровић за ББЦ: „Деца највише воле да причају, само их треба слушати“

Пучина и Путујуће позориште Шопаловић

Књижевник Божо Копривица каже да је „био склон&qуот; Дејану Мијачу јер су били пријатељи.

Описује га и као великог познаваоца спорта, као и честог госта на утакмицама Партизана.

„И на фудбалским и кошаркашким&qуот;, каже Копривица, иначе велики навијач црно-белих.

„Испунио је своју судбину, што би рекао Црњански, али људе треба памтити по ономе што су оставили иза себе&qуот;, додаје.

Како наводи, њему је веома драга представа Путујуће позориште Шопаловић, по тексту Љубомира Симовића.

„Ту памтим како је одиграо Миша Јанкетић&qуот;, наводи.

„Миша је до тада углавном играо хероје, а овде је издржао улогу пијанца - изврсна представа.&qуот;

Копривица истиче и да је Мијач био познат по томе да је „успевао да уђе у ритам и интонацију писца, а да остане у сопственом рукопису&qуот;.

„Тај спој између класичног и модерног мало ко има од редитеља&qуот;, наводи.

Као један од примера Такве представе истиче Пучину из Југословенског драмског позоришта, рађену по тексту Бранислава Нушића.

Та представа је, попут Покондирене тикве, била даљи искорак у савременом тумачењу домаћих класичних дела.

„Од те помало заборављене и не тако цењене мелодраме, направио је урнебесну трагикомедију и значајан жанровски помак од писца који се свуда игра&qуот;, каже Стојановић.

„То је једна од класичних представа српског театра&qуот;, истиче.

Погледајте видео: Узбуђење и нелагода - како гледати перформанс

---

---

Голубњача, Вишњик, Скакавци

Мијач је током каријере позориштем изазивао и прилично бурне реакције.

После представе Голубњача из 1982. године, по тексту Јована Радуловића, у Српском народном позоришту, било је проблема са властима.

Представа је забрањена, али је живот наставила после селидбе у Београд, где је одиграна чак 250 пута.

Неколико година касније режирао је у Југословенском драмском и Ружење народа у два дела, по драми Слободана Селенића, док Копривица истиче и представу О Троилу и Кресиди, по Шекспиру.

Главне улоге у тој представи играли су Небојша Глоговац и Катарина Жутић.

„То је био неки секси Шекспир, како бих рекла&qуот;, наводи Србљановић уз осмех.

Копривица посебно памти и Псећи валцер по делу Леонида Андрејева, а „као једну од најбољих&qуот; посебно истиче Трг хероја Томаса Бернхарда.

„Та представа је трајала четири сата и сећам се једном да су из управе Атељеа 212 избројали да је до краја извођења 138 људи изашло из сале.

„Али они који су остали су прави позоришни завереници&qуот;.

Како наводи, Бернхард је један од најбољих писаца 20. века, али га у прози „морате издржати&qуот;, што онда важи и за представу.

Биљана Србљановић као једну од најзначајнијих истиче и представу Вишњик, по комаду Антона Павловича Чехова.

„Она му је практично била и последња представа&qуот;, каже кратко.

„Тада је већ био више него зрео редитељ, али је био у пуној снази - ипак, знао је да ће да се повуче, а могао је да направи још 10 представа&qуот;, додаје.

Из активног позоришног живота Мијач се повукао 2011. године.

Иначе, режирао је три представе по драмама Биљане Србљановић - Америка 2део (Атеље 212, 2003), Скакавци (ЈДП, 2005), Барбело, о псима и деци (ЈДП, 2007)

„Јако волим нашу заједничку представу Скакавци, то је можда и најбољи мој текст&qуот;, каже Србљановић.

Стуб театра

И то, наравно, није све од значајних представа које је режирао Дејан Мијач.

„Биле су ту, рецимо, Лажни цар Шћепан Мали, по Његошу, а у одличној драматизацији Слободана Стојановића, пре тога Ружење народа у два дела Слободана Селенића...

„Мијач је направио скоро 180 представа тешко је то пребројати&qуот;, каже Стојановић.

Велики број њих, додаје, остале су трајна вредност.

Ипак, време ради оно што најбоље зна - пролази, тако да их многи никада неће гледати у тим поставкама.

„Постоје снимци тих представа, што није исто као и уживо бити тамо, али се ипак може на неки начин, ако ништа друго, осетити шта је то било као позоришни чин&qуот;, закључује.

Копривица наводи да му је због једне ствари веома жао.

Тридесет година је, истиче, убеђивао Мијача да напише књигу о свом животу, што је он упорно одбијао.

„То би била енциклопедија позоришта&qуот;, каже кратко.

Мијач је постао академик САНУ у новембру 2021, а медији данас о њему пишу као о „стубу театра&qуот; .

„Он сигурно јесте један од стубова, али срећом театар не стоји само на једном стубу&qуот;, наводи Божовић.

На питање који посебан тренутак из сарадње да Мијачом памти, Божовић истиче то што је она увек била „музички тотално усаглашена&qуот;.

„Тонски јасна, што би се рекло музичким језиком&qуот;, наводи уз осмех.

„У сваком случају... Збогом, драги Дејане&qуот;, додао је кратко.

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.07.2022)