Србија и здравље: Како смо се упознале и заувек растале моја штитаста жлезда и ја

Да се тог јутра нисам успавала, дан би можда уобичајено почео, али би му ток и крај били подједнако грозни.

Био је понедељак, 27. јул 2020. године.

Стан који сам тада изнајмљивала на Новом Београду, често је те године био и моја редакција, јер нас је пандемија вируса корона натерала да радимо од куће.

Рад од куће не волим, нити сам га икада волела, али ми је драго да баш тог понедељка нисам отишла на посао.

Око поднева ми је зазвонио телефон. На екрану је писало име хирурга који је месец и по дана раније направио мали, лепи ожиљак на мом врату.

Средином јуна, због дугогодишње хипертиреозе - убрзаног рада тироидне жлезде и Грејвс-Базедовљеве болести - кроз прорез иза тог ожиљка уклонио ми је штитасту жлезду.

Мислила сам да је том операцијом петогодишња токсична веза мене и моје штитањаче заувек прекинута.

Телефонски позив је значио да се ипак нисмо заувек растале.

Иако сам три недеље раније на првој контроли после операције сазнала да је хистопатолошки налаз уредан, глас са друге стране телефона донео је другачије вести.

„Радили смо додатна испитивања и, знате, имали сте три малигна тумора на жлезди.

„То су мали, папиларни карциноми, идите да урадите додатне анализе, а у току дана ће вас звати сестра да закаже конзилијум за даље лечење. Вероватно ћете добити радиоактивни јод.&qуот;

Ове речи су промениле тај понедељак, и мој живот.

Скоро две године касније, могу да кажем да су га промениле набоље.

• „Корона вируса сам се плашила више него оба карцинома“
• Рак плућа: Шта је имунотерапија и како је продужила живот учитељици у Србији
• Како саопштити и прихватити дијагнозу рака

Дијагнозу карцинома штитасте жлезде 2020. године у свету добило је скоро 600 хиљада људи, подаци су Међународне агенције за истраживање рака.

У Србији је те године нас 531 сазнало да има рак тироидне жлезде.

Карцином штитасте жлезде је најчешћи карцином ендокриног система и чини око два одсто свих малигних обољења код људи.

Стопе појаве рака штитне жлезде су порасле у многим земљама, наводи Међународна агенција за истраживање рака.

Овај епидемиолошки образац се у великој мери приписује побољшаној дијагностици.

Сада се лакше откривају и микро карциноми - малигнитети мањи од 10 милиметара, такође захваљујући бољој дијагностици.

Учесталост овог карцинома појавила се средином 1990-их, доктор Милош Жарковић, председник Српског тироидног друштва, каже за ББЦ на српском.

„Један од разлога јесте побољшана дијагностика, али није и једини за повећану учесталост рака штитасте жлезде&qуот;, каже др Жарковић.

Додаје да су, осим боље дијагностике којом се откривају и минималне туморске промене, кривци за све више дијагноза, утицаји из спољашње средине и епидемија гојазности.

„Када говоримо о спољним утицајима, радијација није најзначајнији фактор за повећан број дијагноза&qуот;, објашњава др Жарковић.

Људи који су због посла стално изложени зрачењу би требало да носе заштиту на врату.

„С друге стране, како расте гојазност, тако расте и учесталост тироидних карцинома&qуот;, каже др Жарковић.

Карцином штитасте жлезде има добру прогнозу, додаје.

„Метастазе нису толико честе, али могу да направе проблем&qуот;, прича ендокринолог Жарковић.

Према подацима Агенције за рак СЗО, док се уочава повећан број дијагноза овог карцинома, стопе морталитета су ниске.

Од последица карцинома штитасте жлезде у свету је током 2020. преминуло 43.646 људи.

У Србији је 2020. од неког типа рака преминуло више од 28.000 људи, а рак штитасте жлезде однео је 81 живот.

Неколико је типова карцинома штитасте жлезде, а најчешће се деле према степену агресивности.

Лечење рака штитасте жлезде зависи од проширености - стадијума болести и фактора ризика који се процењују током дијагностичких прегледа.

Методи за лечење су хирургија, терапија хормонима штитасте жлезде, терапија радиоактивним јодом, спољашње зрачење, хемиотерапија, а у неким случајевима користе се и посебни лекови.

Најбољи приступ је да се примени две или више ових метода, наводи се у приручнику Института за онкологију и радиологију Србије.

Лечење карцинома штитасте жлезде прилично је елегантно и успешно, објашњава др Жарковић.

У мом случају, операцију је пратила терапија радиоактивним јодом.

Како смо се упознале моја штитаста жлезда и ја

Наша прича почела је у јесен 2015.

Обе смо тада имале 24 године и неколико месеци и све до тада смо водиле нормалан живот.

Ја њу нисам ни примећивала, али је она добро знала сваки мој корак.

Те јесени, одлучила да ми помрси конце.

Прво ми је убрзала рад срца, а 120 откуцаја у минуту постао је за мене нормалан пулс. Неко време сам заборавила да откуцаји срца не треба да се осећају.

Није ми дозвољавала ни да спавам нормално.

Од седам ноћи, једне бих саставила шест сати сна, осталих дана - упола краће.

Коса и кожа су одједном постале суве, дланови су се све чешће тресли, била сам нервозна, преживљавала емотивне ломове, бивала растројена.

Менструални циклус ми је изостао неколико месеци.

Тако сам провела јесен 2015, правећи се да је све то нормално и да је само последица стреса.

Нисам одлазила лекару, јер сам мислила да са 24 године не могу да будем болесна и да је то нека пролазна фаза.

Живела сам сама и изгледала здраво, а о применама ником нисам говорила, па тако нико није могао да примети било шта.

У јануару 2016, уживала сам у родитељском дому и радости празника, али се од мајке ништа не може сакрити, а свакако не ови моји симптоми.

Отишле смо у лабораторију да проверим хормоне штитасте жлезде.

После два дана, лекарка ми је дијагностиковала хипертиреозу и Грејвс-Базедовљеву болест.

Хипертиреоза и хипотиреоза су два поремећаја функције штитасте жлезде.

Код хипертиреозе, штитаста жлезда лучи превише хормона, док их у случају хипотиреозе лучи недовољно.

Тироидни хормони имају бројне ефекте, кључни су за регулацију метаболизма, утичу на раст и развој и адекватну функцију мозга, објашњава др Жарковић.

„Хипертиреоза се релативно лако препозна - губитак на тежини, нервоза, дрхтање руку, презнојавање, лупање срца.

„Све то указује на хипертиреозу и све су то знаци које није тешко препознати&qуот;, објашњава др Жарковић.

Препознавање хипотиреозе је врло незгодно и тешко, додаје.

„Мали поремећај памћења - не знате где сте оставили кључеве, не можете да се сетите неке речи. Пад концентрације. Промена расположења.

„Све су то минимални знаци, коју већина не препознаје као знак неке болести&qуот;, објашњава др Жарковић.

Болест се споро развија, па је ни пацијент, ни околина не препознају, додаје.

Када болест добије тежи облик, јавља се жута боја коже, поднадулост, успорен и продубљен говор.

Хипотиреозу често прати Хашимото тиреоидитис.

Уз хипертиреозу, ја сам имала и Грејвс-Базедовљеву болест.

Карактерише је, између осталог, отицање жлезде и појава струме - видљиво увећање жлезде у корену врата, као и проблеми са очима - орбитопатија.

Очи су ми постале још крупније, бивале су суве, црвенеле су, често су ме болеле, а капци отицали.

Код неких пацијената се јавља и тироидна дермопатија - задебљање коже на потколеницама, а хипертиреоза утиче лоше и на све мишиће, објашњава др Жарковић.

„Мишићи који су ближи трупу - надлактице и натколенице слабе, а тим пацијентима су степенице велики проблем.&qуот;

На мишиће лоше утиче и хипотиреоза, а др Жарковић каже да у ком год смеру да тироидни хормони оду, ствари не функционишу.

Четири и по године, лекови су били моје оружје против хипертиреозе и Грејвс-Базедовљеве болести.

Редовно сам пила таблету за смањење хормона и бетаблокатор, који је стабилизовао рад срца.

Под дејством лекова, повремено су се хормони стабилизовали, болест би улазила у ремисију, терапија би ми била смањивана, али би убрзо опет подивљали.

Почела сам да трчим, јер сам одувек желела да се опробам на стази. А онда би ми лекар забранио, јер у случају хипертиреозе, велики напори нису пожељни.

Професор Жарковић каже да хипертиреоза мора да се излечи или да се држи под контролом лековима.

Када ова терапија не успева, следи операција.

Ако је у питању Грејвс-Базедовљева болест, половина пацијената може да се залечи лековима, а уколико то није довољно, терапија избора је операција или радиоактивни јод.

У мом случају, избор је сведен на операцију.

Од прве дијагнозе, појавило се и неколико нодуса - чворова - на оба режња жлезде, а струма је била велика, па радиоактивни јод тада није могао да је победи.

У игру се, непланирано, укључио касније.

Упут за операцију на Институту за онкологију и радиологију Србије добила сам у у јануару 2020, случајно и срећом.

Нисам била приоритет за операцију, јер се није сумњало на малигнитет, па сам доспела на листу чекања без назнаке да сам хитан случај.

Листе су редовно ажуриране, а ја сам свакодневно прегледавала сајт болнице да проверим да нисам добила термин операције.

Више од 200 пацијената је чекало на операцију.

Иако се чинило да нема разлога за журбу, желела сам да што пре раскинем са жлездом.

А онда је свет и Србију заробила пандемија корона вируса.

На систематском прегледу у мају видела сам да се стање погоршало, а највећи чвор на предњем делу жлезде постао је видљив голим оком.

Мој пријем у болницу је сада ушао у пету брзину.

Иако на помен Института за онкологију и радиологију, већина људи има лоше асоцијације, била сам срећна што ћу бити оперисана баш тамо.

Сазнала сам да тамо раде неки од најбољих ендокриних хирурга, резови су минимални, а ожиљак после неког времена готово да је невидљив.

Сигурно најбоље место где могу да оставим жлезду заувек, уверавала сам себе. Али нисам ни помишљала да ћу се у месецима који су уследили враћати на ту адресу.

На пријем сам отишла сама, јер због пандемије пратња није била дозвољена.

Није било ни посета.

У соби нас је било десетак, а ја сам била најмлађа.

Операција је трајала три и по сата, и кажу да сам се из анестезије пробудила насмејана.

Насмејану су ме одвели и назад у собу.

Била сам ошамућена, али срећна што је и то прошло.

Из болнице су ме пустили после два дана.

Без штитасте жлезде после 29 година. Сада сам била хипотироидна.

„Пацијенти којима је уклоњена штитаста жлезда, после операције постају хипотиродини, односно, имају мањак хормона.

„Надокнађују их једном таблетом левотироксина - хормона штитасте жлезде&qуот;, објашњава др Жарковић.

Уз таблету коју узимају доживотно, потпуно су здрави и могу нормално да живе.

Три дана по изласку из болнице, скинути су ми конци. Говорили су ми да је тренутак истине суочавање са ожиљком.

А мени је био леп и некако драг.

Мање ми је био драг изглед осталих делова тела - натечене очи, надуто лице, умор.

Желела сам само да будем обична.

Иако сам првог дана по операцији почела с надокнадом хормона, требало је времена да се стање стабилизује.

Једини прави страх рађала је опасност да се заразим корона вирусом.

После три недеље сам на контроли добила уредан хистопатолошки налаз - у преводу, није било трагова канцерогених ћелија.

Из ординације сам у пун ходник људи који су чекали дијагнозе изашла скакућући.

Прекинула сам боловање и убрзо почела да радим, жудећи да се вратим рутини и нормалном животу.

Било је лето, чинило се да је пандемија прошла, имала сам 29 година и желела баш такве дане.

А онда поново телефонски позив.

И поново 27. јул.

И поново шок и неверица.

Неки од нодуса на мојој жлезди били су малигни.

Поремећај структуре штитасте жлезде, односно појава чворова, најчеће је обољење овог органа, објашњава др Жарковић.

Сваки други човек има бар један чвор на штитастој жлезди, објашњава доктор Жарковић.

„То не значи да је болестан, али морамо да испитамо о чему се ради.

„Није сваки чвор безопасан, али када имате 50 одсто становништва са чвором, важно је нагласити да није свака промена опасна и не правити здраве људе болесним&qуот;.

Чворови могу да се уоче на ултразвучном прегледу.

Потом се раде лабораторијски налази којима се потврђује присуство поремећаја рада штитасте жлезде.

Уколико чвор није безазлен, приступа се даљем лечењу.

Чворови су најчешћи код старијих, а код млађих од 30 година се ретко појављују.

Када се открију код млађих људи, то може да буде знак за узбуну, додаје доктор Жарковић.

Прве чворове сам приметила са 27 година, али су анализе крви и ултразвук показивали да нема разлога за бригу.

Две године касније, опасност у мом врату вребала је из три микро нодуса, видљивих тек по детаљној анализи ткива после операције.

И тако се у борбу вратио радиоактивни јод.

Терапија радиоактивним јодом примењује се у неким случајевима хипертиреозе, као и код неких типова рака.

Код хипертиреозе, пацијент добија малу количину радиоактивног јода која уништава оболели део и пацијент после терапије излази из болнице.

Када се ради о карциному, пацијент добија количину која није безбедна за околину.

Због тога по узимању капсуле проводи неколико дана у оловној соби.

„Када је лечења карцинома, тај радиоактнивни јод вам се мота по читавом организму, што јесте и идеја - да он уништи сваку трунчицу карцинома који се ту налази.&qуот;

• Човек који је четири пута победио рак: „Лекари знају о леукемији, ја је познајем“
• „Примао сам хемиотерапију и спремао се да бициклом пређем 1.600 километара“
• Ја, фото-апарат, мој брат и наш рак

Четири дана је прошло од сазнања да сам имала малигне туморе до конзилијума на коме се одлучивало о даљем току лечења.

Кроз шта сам пролазила тих дана, знао је мој брат.

Зивкао ме је тих дана више пута, само да зна да сам добро.

Вести сам због посла поделила и са уредницима, а знало је и неколико блиских пријатеља.

Све је знала и свеска на коју сам случајно налетела у продавници.

Био је то годишњи календар од августа 2020. до децембра 2021, зелених корица које су ми запале за очи на рафу у радњи.

Када сам је отворила, видела сам да је први датум 27. јул - дан када ме је лекар позвао и јавио вести.

Био је то знак да је свеска намењена баш мени.

У њу сам записивала када сам и како коме саопштавала вести и какве су биле реакције.

Писала сам и како сам се из дана у дан осећала, шта сам радила, од чега сам стрепела.

Лекари су 31. јула одлучили да се лечење наставља радиоактивним јодом.

Стајала сам испред болнице, јер је епидемија још управљала нашим животима.

Могла сам да уђем тек пошто ми је сестра уручила одлуку, како би ми лекари на одељењу нуклеарне медицине објаснили шта даље.

Лекарка, тек неколико година старија од мене, гутајући кнедле које сам примећивала, пажљиво ми је објаснила шта ме чека.

Ако сте већ нешто морали да добијете, ово је најбоље могуће - те речи су ми биле довољне да знам да ће све бити у реду.

Како не бих нешто заборавила, злоупотребила сам џеп на сукњи коју сам носила тог дана и у њега убацила телефон којим сам снимала разговор са лекарком.

Чекало ме је сада месец дана скидања са хормона и исто толико времена до радиоактивног јода.

Најтеже за тих месец дана било је саопштити родитељима.

Одлучила сам да две недеље не говорим ништа, већ да полако припремам терен.

Давала сам им информације на кашичицу, а снимак разговора и објашњења које ми је лекарка дала, помогли су ми да их умирим.

После тога је све било лакше.

Недељу дана пред одлазак у болницу, разговарала сам са архитектом Сава центра који живи у Америци, показују белешке из моје свеске.

Био је то последњи текст који сам написала пред ново боловање.

После четири недеље без лекова и на посебном режиму исхране који је у потпуности искључивао јод, са негативним тестом на ковид отишла сам у болницу.

Био је последњи августовски дан.

Напољу је било више од 35 степени, а под дејством врућине, а и треме коју сам осећала, и моја температура је порасла.

Тек после двадесетак минута испред улаза, трећег уперивања топломера у чело и уз вероватно очајни израз лица који је говорио да морам унутра, пустили су ме да уђем у болницу.

Сишла сам у терапијски блок у подруму болнице.

Тамо ме је чекала припремљена оловна соба.

Пацијенти који добију радиоактивни јод због карцинома, у њој остају два или три дана, изоловани од околине.

Болнички апартман у подруму је био нов, купатило чисто и уредно, нов кревет, телевизију и интернет.

На зиду је висила и слика галебова на мору.

Приватности и нема, без обзира што сам била сама у апартману јер је у једном углу плафона постављена камера којом лекари прате моје стање.

Нико није смео да ми прилази - са лекарима сам била на вези преко телефона, а храну су ми доносили до врата која сам могла да отворим тек када би сервирка отишла.

У апартман не допире много дневне светлости, али пацијенти смеју да унесу компјутер, телефон, књиге.

На столу су ме сачекале и укрштене речи, уз оптимистичну поруку медицинске сестре.

Убрзо су ме упутили како да пажљиво отворим оловно паковање у којем је била моја чудотворна капсула коју морам да попијем уз доста воде.

Нисам могла да се суздржим, морала сам да је ставим на длан, да видим како то чудо изгледа.

Лекари који су ме пратили преко видео надзора нису били нимало одушевљени мојом радозналошћу, јер је капсула контаминирана.

Мислила сам, свакако ћу је имати у себи, па мало озрачивање длана не може да буде толико страшно.

Мала жута капсула није изгледала нимало другачије од било ког другог лека у том облику.

Попила сам је и - нисам почела да светлим.

Али она јесте почела да ради свој посао.

Био је понедељак, а наредна три дана провела сам у тој соби.

Нисам имала никаквих проблема, попут мучнине и повраћања, што ова капсула може да изазове.

Једини проблем био је досада и чињеница да не могу напоље.

Четвртог дана, пошто је Гајгеров бројач који ми је био изнад кревета показао да сам безбедна по околину, смела сам да изађем из мог привременог дома у подруму.

Урађена ми је сцинтиграфија, снимање целог тела, која је показала где се јод највише задржао.

Није било метастаза, али је у врату остало нешто тироидног ткива.

И њега ће у наредном периоду уништити јод и нема разлога за бригу, рекли су ми лекари.

Вратила сам се таблетама хормона, које су од тада моја доживотна терапија.

Ипак, још неколико дана није било безбедно дружити се са мном.

Осам месеци касније, ишла сам на другу сцинтиграфију: јод је урадио посао, а ја сам од тада и званично здрава.

Од званичног растанка моје жлезде и мене њеним тоталним уништавањем радиоактивним јодом, прошло је скоро 19 месеци.

Редовна терапија и контроле на неколико месеци постали су део мог живота, а ожиљак готово да је постао невидљив.

На контроле увек одлазим скоцкана - ако буде неких лоших вести, макар да се осећам лепо и нормално.

Недавно сам, како волим да кажем, истрчала трећи полумаратон на тироксину.

Маратон је наредни циљ.

Светски дан штитне жлезде обележава се 25. маја сваке године.

Циљ му је ширење знања о болестима штитне жлезде, односно важности њихове правовремене дијагнозе, лечења и превенције, наводи Међународна асоцијација ендокринолога.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.25.2022)