Русија и Украјина: Руско завођење терора у Ирпину, мирном насељу надомак Кијева

У кутку олисталог градића Ирпина, бруталност руске окупације постала је очигледна од самог почетка.

Тело младе жене у црвеном капуту остало је да лежи на улици четири недеље - на месту на ком је прегажена не једном, већ изнова и изнова, под точковима руских оклопних возила.

Ирпин се налази надомак Кијева и, почетком марта, руске трупе чврсто решене да освоје престоницу заузеле су градић.

Његов срушени мост и речни прелаз постали су светски познати као ризична рута за бег из суседне Буче, места многих наводних руских ратних злочина.

У самом Ирпину, пронађена су тела 290 цивилних жртава, а сведоци и тужилаштво говоре о месец дана терора у једној уској зони у југозападној градској четврти.

Непропорционалан број жртава су жене.

• Како Русија мења први град који је заузела у Украјини
• Шта је следећи потез Русије и зашто Украјина не узврати, одговори на ваша питања о сукобу
• Стрепње Украјинаца: „Ово је само почетак, најгоре тек долази“

Упозорење: Неки од детаља у овом чланку могли би да вас узнемире

Пре рата, шачица улица на краткој удаљености вожњом аутобусом од града биле су уточиште за породице од градске вреве престонице.

Ходајући Пушкиновом улицом непосредно пошто је ослобођена, видела сам знаке оштећења на скоро свакој кући.

Многе су биле спаљене до темеља.

Али још страшнија од разарања била су сведочанства о насиљу над цивилима, о отварању ватре и погубљењима на лицу места, и о људима који су силом држани у подрумима.

Током окупације, Пушкинова улица постала је витална артерија - рута до сигурне територије за цивиле.

Ако бисте стигли до Универзитетске улице, онда вас је још чекала само кратка вожња до кружног пута и територије под контролом Украјинаца.

Читавом дужином Универзитетске улице, цивилни аутомобили су изрешетани мецима и шрапнелима.

Близу Централног парка, код раскрснице са Пушкиновом улицом, један од локалних одборника Артем Хурин каже да је видео мртва тела у три аутомобила и старијег човека како лежи мртав на улици.

Украјинска обавештајна служба и тужиоци тврде да је у окупацији и разарању Ирпина, Буче и оближњег Хостомела учествовало 11 јединица руске војске и полиције.

Међу њима је 141. моторизовани пук - иначе познат као озлоглашени Кадировци из Чеченије.

Исто тако и 234. десантно-јуришни пук, чији су војници некада били награђени због учешћа у заузимању Крима.

Оклопна возила налазила су се паркирана иза скоро сваке куће у Пушкиновој улици, према Хурину, који је у војсци служио као добровољац у време кад је нападнут Ирпин.

У овој уској четврти Руси су поставили најмање два утврђена контролна пункта са положајима за паљбу у Љермонтовој улици, на место где се она укршта са Кијевском и Пушкиновом.

Постојале су најмање две базе, у бившем дечјем санаторијуму у Ластивки, на југозападном углу четврти, и у оближњем великом стамбеном комплексу.

Комплекс се налази близу укрштања Пушкинове улице и улице Виговског, где су жену у црвеном капуту прегазила руска оклопна возила.

Градоначелник места Александар Маркушин и неколико других мештана рекли су за ББЦ да је њено тело лежало тамо скоро месец дана.

Њено лице било је непрепознатљиво пошто што је прегажена више пута.

„Али по рукама сам јој видео да је била веома млада&qуот;, рекао је Артем Хурин.

На другој страни улице лежало је тело старијег човека.

„На основу година, могао је да јој буде отац&qуот;, додао је.

Украјински војни добровољци су у жениној ташни пронашли пластичну картицу и руком исписан списак за куповину и утврдили да је имала око 25 година.

„Нисмо јој нашли личну карту&qуот;, каже Петро Корол, чије је задужење да сакупља тела за укоп.

Више од половина жртава у овом делу Ирпина убијено је пушчаним метком.

Толики мртви у овој стамбеној четврти су биле жене да је градоначелник преименовао локацију у „убиства жена&qуот;.

Осмог марта су мештани ризиковали под непрестаним гранатирањем и пушчаном ватром да би четворо људи које су убили Руси сахранили у плитком гробу поред аутобуске станице на укрштању Давидчукове са Лисенсковом улицом.

„Сахранили смо цивилну жену у ружичастом капуту у четрдесетим годинама са мушкарцем. Њих двоје су убијени у колима.

„А двојица припадника територијалне одбране убијена су на лицу места у њиховом аутомобилу&qуот;, рекла ми је мештанка Татјана.

Добровољци су касније идентификовани као мештани Дмитро Украјинец и Сергеј Маљук.

Десетине од 290 жртава тек треба да буду идентификоване, али су ми тужиоци рекли да су до сада сакупили детаље о 161 мушкарцу, 73 жена и једном детету.

Многи од њих убијени су у Пушкиновој и околним улицама.

Други су страдали у артиљеријској ватри или су умрли од глади.

Већина овдашњих осумњичених ратних злочина, према тврдњама тужилаца и сведока, почињена је средином марта, а затим у последњим данима пред повлачење руске војске.

Како је украјинска војска успевала да поврати све више територије на ободу Кијева, Руси су постајали све нервознији и почели су да убијају на лицу места.

За становнике, неразумевање наређења или одбијање да носе белу траку око руке на инсистирање Руса могло је да се заврши смрћу.

„Чула сам пуцње средином марта испод прозора мог стана&qуот;, присећа се Људмила Менкивска (54), која живи у стамбеној згради у Пушкиновој улици.

Следећег јутра она је кроз прозор видела тело жене на улици.

Ништа није могла да уради, а да је покушала да је сахрани, могла је и сама да страда.

„Две недеље сам сваког дана долазила на прозор да проверим да ли је још тамо, а потом сваки пут кад бих погледала кроз прозор после гранатирања поново бих је видела.

„Нисам знала ништа о њој, али срце ми је било сломљено. Изгледала је као да има између 40 и 45 година.&qуот;

Уместо да напусти дом, Људмила је одлучила да остане ту где је.

Рат јој није био стран - побегла је од куће у источној Украјини кад је тамо избио рат 2014. године између украјинске војске и про-руских сепаратиста.

После ослобођења, женино тело је однесено.

Звала се Алиона и била је наглува, испричао је мештанин Михаило Кузменко, који страхује да је била убијена зато што није чула наређења руских војника.

Последња недеља окупације показала се најпогубнијом.

Лариса Осипова (75) је годинама водила локални вртић, одгојивши генерације и генерације деце.

Негде око 24. марта убијена је у властитом задњем дворишту заједно са мужем Вадимом у Давидчуковој улици број 8А.

Они су се скривали у њеној кући од гранатирања кад су се чули пуцњи.

„Видела сам комшиницу како трчи да ми помогне.

„Потом сам чуо рафал и Вадима како виче: 'Лариса! Лариса!', а затим се чула експлозија и још пуцњева преко ограде&qуот;, каже Константин Биелкин.

Он је био погођен три пута и не сећа се више ничег.

Његови суседи су остављени непокопани данима.

Осипова је била погођена у лице.

Она је 43 године водила вртић Виночок, отишавши у пензију недуго пре тога.

„Људи ме упорно зову и говоре: 'Одрасли смо у њеним рукама.' Нико не може да верује шта се десило&qуот;, каже њена нећака Наталија Довга.

„Деца би јој одмах притрчавала&qуот;, каже нова главна васпитачица у Виночоку Оксана Пташњук.

„Они је нису доживљавали као старију. За хиљаде деце она је била као мајка, топла, брижна и опуштена.&qуот;

Негде у исто време, Александар Шеремет и двојица других мушкараца убијени су у дворишту његовог стамбеног блока у улици Виговског број 9А, недалеко од куће Ларисе Осипове.

У згради је четврти мушкарац убијен у његовом стану.

Шеремет (37) је био тренер за оријентацију деце и управо се вратио кући у ноћи пред инвазију са групом деце коју је водио у Карпате.

Послао је жену Јулију и њихово троје деце код пријатеља у Француску.

„Могао је да побегне на запад Украјине или у иностранство, али је одлучио да остане да би се старао о оцу, старијима и да би помогао у евакуацији деце&qуот;, каже она.

Његов отац Леонид последњи пут га је видео живог 22. марта.

Следећи пут га је видео у кијевској мртвачници са пет рана од метка у грудима, стомаку, руци и нози.

Друга погубљења на лицу места у Ирпину одиграла су се истовремено у Давидчуковој улици на броју 42.

Убијена су двојица мушкараца, од којих је један био старији човек са инвалидитетом.

Још један човек убијен је у спортском клубу у истом блоку - награђивани боксер и дечји тренер Алексеј Џункивски.

Недалеко од места убистава у Давидчуковој улици, Татјана Левченко је провела последње дане окупације скривена у подруму са другим станарима, препуштена на милост и немилост руских војника.

„Плашила сам се да ће нас све присилити да се попнемо на њихове тенкове и служимо као живи штит.&qуот;

Њен син и ћерка побегли су са децом, али је Татјана, педесетчетворогодишња инжењерка, одлучила да остане скривајући се у подруму.

„Двадесет трећег марта руска војска нам је провалила врата. Наредног дана су силом сместили скоро 30 људи код нас.

Док су уводили људе, убили су једног мушког цивила&qуот;, присећа се она.

Док је боравила у подруму, њени постарији родитељи остали су у кући.

„Руси су активирали две гранате поред њих и испалили рафал у орман.

„Тако су натерали старије људе да открију где се крију млађи.&qуот;

Слобода је коначно стигла 26. марта, али су Татјана и други чекали сатима пре него што су се усудили да изађу напоље, плашећи се да су Руси још ту.

Пре рата она је радила као активисткиња на озелењавању Ирпина и одржавању локалне реке чистом.

Посетите сада улицу Виговског и Пушкинову и затећи ћете становнике у скоро сваком дворишту како покушавају да почисте и поправе ште

Научили су да уживају у ситним стварима - као што је повратак струје, гаса и воде.

Они чије куће су још читаве могу чак и да кувају у властитим кухињама.

Али испод ове фасаде нормалности, зверства почињена током четири недеље марта никад нису сувише далеко.

Становнике Пушкинове улице Александар Биелокон показује ми огромну флеку на путу где је током читаве окупације лежало тело жене у црвеном капуту.

„Погледајте само, још је ту: крвава силуета жене коју су прегазили руски тенкови.&qуот;

Погледајте видео: Возачи Хитне помоћи на првим линијама фронта како би спасили децу у Украјини

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.09.2022)