„Храни сина, па шаљи у министарство - Србија се умирити не може.&qуот;

Тако би могла да звучи модерна верзија народне изреке о српској војсци, јер просечни радник у неком министарству или јавном предузећу зарађује знатно више него запослени у приватној фирми, али и лекар или професор.

Просечна плата без пореза и доприноса у јавном сектору износила је у априлу ове године 77.886 динара, што је за скоро 7.000 више него у приватном сектору где је просек 70.975 динара, објавио је Републички завод за статистику (РЗС).

Разлика у примањима може се објаснити и тиме што у јавном сектору ради више високообразованих људи, наводи социолог Слободан Цвејић за ББЦ на српском.

Зато каже да тај податак сам по себи није проблематичан, али отвара друга питања.

„Оно што је у Србији проблематично су зачуђујуће ниске плате у приватном сектору, зато што код нас може неко да започне бизнис и остварује профит на рачун људи који не могу да преживе од плате&qуот;, каже професор економске социологије на Филозофском факултету у Београду.

• Зашто се привредни напредак (не) осећа у џепу становника Србије
• Шта треба да знате о просечној заради у Србији - у 100 и 500 речи
• Србија добила буџет, шта је БДП

У јавном сектору у Србији ради око 600.000 људи, од 2,2 милиона запослених.

Проблем вишка људи у јавном сектору, постоји и у Хрватској, док у Босни и Херцеговини сваки четврти запослени ради у јавном сектору.

Минимална плата у Србији је око 35.000 динара, а просечна нето зарада је у априлу ове године била нешто већа од 70.000 динара.

Проблем јавног сектора

Када се критикује јавни сектор, најчешће се мисли на запослене у администрацији и јавним предузећима.

„Администрација на нивоу државе је отишла у небо, као и јавна предузећа и тако је из године у годину да су зараде више него у приватном сектору&qуот;, каже Сарита Брадаш, истраживачица у Центру за демократију за ББЦ.

Управо запослени у државној администрацији зарађују највише, подаци су РЗС.

Колико ко у јавном сектору зарађује - у просеку?

• 86.889 у државној администрацији;
• 86.149 у јавним државним предузећима;
• 83.758 у покрајинској администрацији;
• 79.067 у здравству и социјали;
• 70.431 у образовању и култури;
• 67.981 у локалним јавним предузећима;
• 64.700 у локалној администрацији.

Подаци РЗС за април 2022, наведени у динарима.

Ни најплаћенији међу њима не могу се сматрати преплаћенима, каже универзитетски професор.

„Лекари, професори, учитељи - нико не може да живи од плате.

„Са две плате запослених у јавном сектору, у породици са двоје деце, може врло напето да се живи&qуот;, каже Цвејић.

Зато многи траже хонорарне и додатне послове, који не улазе у статистику, додаје.

Још је теже у остатку јавног сектора, посебно међу најмање плаћеним делатностима.

За најједноставније послове који не захтевају квалификације, попут спремачица у школама, домовима здравља и болницама, често се добија минимална зарада.

„Минимална зарада је по Закону о раду изузетак и не може да буде исплаћивана уколико не постоји одлука послодавца да постоје потешкоће у пословању.

„Ниједна јавна служба нема потешкоће у пословању, а исплаћује те људе у нивоу минималне зараде, заједно са регресом и топлим оброком&qуот;, каже Сарита Брадаш.

Општим актом, односно уговором о раду утврђују се разлози за доношење одлуке о увођењу минималне зараде, наводи се у Закону о раду.

Посебна група радника у Србији су они који имају сопствену агенцију или радњу, занатлије, или трговци.

„То су људи који једва састављају крај с крајем&qуот;, каже Цвејић.

Стопа релативног сиромаштва у Србији је 24 одсто, а то значи да је скоро четвртина људи на прагу или у ризику од сиромаштва.

• Шта су платни разреди и зашто никако да заживе у Србији
• Несташица шећера: Шта значи то што је Србија замрзла цене
• Шта је рецесија

Шта је просечна зарада?

Просечна зарада без пореза и доприноса (нето зарада) у априлу 2022. у Србији износила је 73.012 динара, подаци су Републичког завода за статистику.

Ипак, просечну зараду добија само трећина запослених, док две трећине зарађује мање од тога.

Да би се статистика приближила реалности, користи се и појам медијалне зараде.

Медијалну зараду Републички завод за статистику исказује од марта 2018. године као нову методологију израчунавања просечне нето месечне зараде.

Рачуница од раније која је коришћена од 1963. године, отишла је у историју јер је показивала више просеке зарада.

За медијалну зараду би могло да се каже да је средњи износ зараде, пошто дели скуп запослених на два једнака дела, тако да половина прима мање, а половина више од тога.

Медијална нето зарада за април 2022. године износила је 55.267 динара.

У поређењу са истим месецом претходне године, просечне зараде за април 2022. године реално су порасле за 2,6 одсто.

„Повећање зарада у јавном сектору се најчешће дешава, последњих неколико година, као део предизборне кампање и иде стихијски.

„Потпуно је нејасно зашто долази до повећања у сектору безбедности, било да је војска или полиција, а не у образовању где су зараде међу најнижима, а запослени тамо су у највећем броју високо образовани&qуот;, каже Брадаш.

„То доводи до награђивања одређених сектора, без постављених критеријума, или њихових руководилаца.&qуот;

Ову „хаотичну ситуацију&qуот;, додаје, уредили би платни разреди, али је њихова примена поново одложена, овог пута за 2025. годину.

„Возач који је запослен у полицији, требало би да прима приближну зараду као возач у неком локалном јавном предузећу, а сад је то врло неуједначено&qуот;, наводи Брадаш.

Погледајте видео: Шта је инфлација и зашто цене расту

Потплаћени приватни сектор

Кључ за разумевање проблема зарада у Србији налази се у приватном, а не у јавном сектору, оцењују стручњаци.

„Очекујемо да приватни сектор буде исплативији, али код нас то не мора да буде истина, јер наша држава субвенционише директне стране инвестиције.

„Тиме подстиче да инвеститори овде рачунају на јефтину радну снагу и утиче да плате буду ниже, јер су то ниско продуктивни сектори где су плате мале&qуот;, каже професор Филозофског факултета у Београду.

Радници у великом броју фабрика у Србији, изузимајући области финансија и информационо-комуникационих система, потплаћени су, каже и Сарита Брадаш.

Да би се повећала продуктивност читаве привреде, неопходно је улагати у технологију и људе и њихово образовање.

„Трошкови образовања по човеку су месечно десетак динара, практично се не улаже ништа у усавршавање.

„Улажу фирме у ИТ и финансијском сектору и то су они који имају највеће зараде&qуот;, закључује Брадаш.

Зашто се привредни напредак не осећа у вашем новчанику?

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.01.2022)