Политика, људска права и злочини: Шта се деси кад лидери оду у изгнанство

Шри Ланка је изабрала новог председника, али шта ће се десити са претходним, Готабајом Раџапаксом?

Раџапакса је 13. јула побегао из родне земље на Малдиве, а касније је одлетео за Сингапур, где је саопштио да подноси оставку.

Али не зна се да ли ће он тамо и остати.

Министарство спољних послова Сингапура саопштило је да је дошао у земљу у „краткорочну приватну посету&qуот;, а портпарол кабинета рекао је да ће се он вратити у земљу.

Али група за заштиту људских права поднела је кривичну пријаву сингапурском државном тужиоцу захтевајући његово хапшење због улоге у бруталном грађанском рату у Шри Ланки.

Ранији извештаји наговестили су да би после овога он могао да се обрати за помоћ Саудијској Арабији или Уједињеним Арапским Емиратима.

• Протести у Шри Ланки: „Нисам у затвору захваљујући мом паметном телефону“
• Напади у Шри Ланки: „Мислили смо да је насиље за нама“
• Шри Ланка: Нападачи су „имали помоћ из иностранства“

Свргнути лидери свакако се често настањују у страним земљама - између 1946. и 2012, више од 180 шефова држава било је присиљено да оде у изгнанство, према професорима политичких наука Ејбелу Ескриби-Фолшу и Данијелу Крчмарићу са Универзитета Нортвестерн у САД.

Али шта би Раџапакса - и Шри Ланка - могли да очекују ако се он придружи дугом списку националних лидера у изгнанству?

Погледајмо неке од најславнијих примера из историје како бисмо то сазнали.

Далај Лама (у изгнанству од 1959. године до данас)

Кад нека земља прими контроверзну личност, може бити геополитичких последица.

Одлука Индије да одобри азил Далај Лами 1959. после кинеског насилног гушења устанка на Тибету створила је трајни извор сукоба између две најмногољудније земље на свету.

Тадашњи индијски премијер Џавахарлал Нехру игнорисао је упозорење кинеског колеге Џоуа Енлаја да не дозволи будистичком лидеру да уђе у земљу.

„У корену неповерења Пекинга према Делхију крије се мирољубиви монах који је деценијама почасни гост Индије&qуот;, каже индијски политички аналитичар Мадхав Налапат.

„Нехруова одлука да се оглуши о захтев његовог кинеског колеге била је далекосежна и његово прихватање Далај Ламе довело је до раздора између Индије и Кине који траје до данашњег дана.&qуот;

Ајатолах Хомеини (1964 - 1979) и ирански шах (1979 - 1980)

Кад један лидер оде у изгнанство, други може да се врати.

Рухолах Хомеини био је водећи верски учењак из Ирана који се супротставио про-западњачком режиму шаха Мохамеда Резе Пахлавија - а потом га и заменио - створивши у том процесу данашњу Исламску Републику.

Обојица ће се наћи у изгнанству због те борбе над идентитетом и правцем њихове земље, а шахове потешкоће у проналажењу сигурног уточишта треба да послуже као упозорење другим лидерима који размишљају о излазној стратегији.

Хомеини је 1964. изгнан због гласне опозиције режиму, отпутовавши у Турску, Ирак и тадашњу Француску, одакле је позивао присталице да свргну шаха са власти.

Али шах је постајао све непопуларнији - широм земље су избијали нереди, штрајкови и демонстрације - и у јануару 1979, његова влада је пала, а он и његова породица су побегли у изгнанство.

Хомеини се 1. фебруара 1979. тријумфално вратио у Иран.

Новинари који су се налазили у авиону с њим - ту је био и Џон Симпсон из ББЦ-ја, рекли су да су се плашили да ће авион бити оборен.

Одржан је национални референдум, а Хомеини је однео убедљиву победу и био постављен за доживотног иранског политичког и верског вођу.

Шах и његова супруга, царица Фара, прво су одлетели у Асван у Египту - званични извештаји гласили су да је шах отишао на „одмор&qуот; и „медицинско лечење&qуот;.

Након тога ће кратке периоде провести у Мароку, на Бахамима, у Мексику, САД-у и Панами, а потом умрети од рака у Каиру 27. јула 1980.

Само присуство свргнутог монарха у САД због лечења довело је до упада у америчку амбасаду у Техерану и талачку кризу, у којој је америчко дипломатско особље држано у заточеништву више од 400 дана.

Хомеини је владао Ираном као Врховни вођа све до смрти 4. јуна 1989.

Иди Амин Дада (1979 - 1993)

Чак и брутални диктатори понекад нађу дом.

Иди Амин је био војни лидер који је приграбио власт у Уганди 1971. и остатак деценије излагао земљу бруталној диктатури коју су карактерисали масакри и протеривање читавог азијског становништва из земље.

Али чак је и он успео да пронађе пут за бекство кад су га 1979. свргле с власти танзанијске трупе и угандански изгнаници.

„Диктатори чешће беже у земље са којима имају дубоке историјске, политичке, војне или економске везе&qуот;, објашњава професор Ескриба-Фолч.

И тако се Саудијска Арабија понудила да пружи уточиште колеги муслиманском лидеру, упркос оптужбама да је током владавине био заслужан за смрт и до 400.000 Уганђана.

Бивши афрички лидер живео је у луксузу у овој арапској земљи све до смрти 2003.

'Бејби Док' Дувалије (1986 - 2011)

У иностранству вам можда неће цветати руже.

Саудијска Арабија ни у ком случају није једина земља која је угостила страног лидера са застрашујућом репутацијом.

Разне европске земље постале су одредишта свргнутих шефова држава, док су се бивше колонијалне силе трудиле да задрже утицај или спрече нестабилности у бившим колонијама.

Један такав пример је бивши председник Хаитија Жан Клод Дувалије, познат као „Бејби Док&qуот;.

Имао је само 19 година кад је наследио титулу доживотног председника од оца Франсоаа „Папа Дока&qуот;, који је Хаитијем владао од 1957.

Као и његов отац, и он се у управљању земљом ослањао на бруталну паравојску познату као Тонтон Макут и процењује се да су они (или снаге безбедности) убили између 20.000 и 30.000 Хаићана током владавине Дувалијеових.

Након што је у народном устанку свргнут са власти 1986. године, провео је 25 година у изгнанству, испочетка на југу Француске.

Али око шест милиона долара које је држао на швајцарским банковним рачунима замрзнуто је 1986, а већи део остатка богатства изгубио је после горког развода 1993.

У каснијим годинама изгнанства, Дувалије је зависио од финансијске подршке присталица, живећу у малом париском стану.

Вратио се на Хаити 2011. и, иако је оптужен за проневеру и ненаменско трошење средстава током владавине, бившем председнику дозвољено је да живи у опскурности предграђа у Порт-а-Пренсу, слободно се крећући престоницом кад му падне на памет све до смрти од срчаног удара 2014.

Беназир Буто (1984 - 1986, 1999 - 2007), Наваз Шариф (1999 - 2007)

За лидере у бекству изгнанство није нужно путовање у једном правцу.

Политичка клима у неким земљама може да доведе до тога да више лидера оде у изгнанство него на другим местима, а Пакистан је такав пример.

Беназир Буто је имала праву клацкалицу од политичке каријере.

Била је присиљена у изгнанство двапут, али после оба периода (првог у Великој Британији, потом у Уједињеним Арапским Емиратима), вратила се у Пакистан и постала премијерка земље.

Била је прва жена у историји на челу неке земље са већинским муслиманским становништвом оставши на том положају од 1988. до 1990. године, и од 1993. до 1996.

На врхунцу популарности - убрзо после њеног првог избора - била је једна од најславнијих лидерки на свету и привлачила је огромне масе на митинге.

Али у оба наврата са положаја ју је сменио председник због наводне корупције.

Убијена је у наводном самоубилачком бомбашком нападу 2013.

Њен отац и двојица браће такође су страдали насилном смрћу.

Наваз Шариф наследио је Буто после оба њена мандата као премијерке, али га је 1999. с власти свргла војска и, као и Буто, био је присиљен у изгнанство (накратко је боравио у затвору пре него што је отишао у Саудијску Арабију).

Четрнаест година касније, предводио је опозициони покрет који му је донео трећи мандат.

Али пакистански Врховни суд му је 2017. доживотно забранио да буде на јавном положају као последица Панамских папира са подацима о офшор-компанијама и средствима која се не појављују на имовинској карти његове породице.

Политичка каријера човека који је приграбио власт државним ударом 1999. који је присилио и Буто и Шарифа да напусте земљу, Первез Мушараф, такође ће се завршити изгнанством.

Зин Ел Абидин Ибн Али

Ваш домино не мора да буде последњи који ће пасти.

Зин Ел Абидин Ибн Али водио је Тунис 23 године, пре него што је поднео оставку у јануару 2011. усред до тада невиђеног таласа протеста - првог у Арапском пролећу.

Али је за демонстрације испрва окривио „екстремистичку&qуот; маргину, али је убрзо променио причу, изразивши дубоко жаљење због смрти демонстраната, зарекавши се да ће увести медијске слободе и обећавши да се неће кандидовати 2014.

Али његова понуда уступака није успела да умири нереде и наредног дана, пошто је огромна маса изашла на улице Туниса и још једном се сукобила са снагама безбедности, побегао је из земље у Саудијску Арабију, где је умро 19. септембра 2019.

Као председник, Ибн Али сматрао се заслужним за постизање стабилности и одређене мере економског просперитета, али је нашироко критикован због гушења политичких слобода.

Шест месеци пошто је свргнут с власти, он и његова жена проглашени су на туниском суду у одсуству кривим за проневеру и ненаменско трошење јавних средстава, и осуђени на 35 година затвора.

Други суд га је 2012. осудио у одсуству на доживотни затвор због убиства демонстраната.

Као и у Тунису, феномен Арапског пролећа из 2011. довео је до пада влада у Египту, Либији и Јемену - а претходио је деценијском грађанском рату у Сирији.

Само ће Тунис из свега изаћи са новом демократском владом, али са све већом стопом незапослености и стагнирајућом економијом, многи Тунижани изгубили су поверење у политичке странке у земљи.

Земља је гласала о новом уставу (25. јула), који ће проширити овлашћења председника који је распустио парламент и годину дана владао углавном декретима.

Анкете после гласања указују на то да је оно прошло са око 90 одсто подршке новом уставу, што председнику даје скоро неограничене моћи.

Опозиционе групе бојкотовале су гласање - излазност је била испод 30 одсто - и упозориле да се земља суочава са повратком аутократији.

Нема лаког излаза

Али шта је са онима који не успеју себи да нађу дом?

Професор Ексриба-Фолч упозорава да свргнути лидери који имају проблема да пронађу одредиште које им нуди релативну заштиту могу да се одлуче да „по сваку сцену пробају да задрже власт&qуот;.

Као пример наводи либијског председника Муамера Ел Гадафија: након пада Триполија током Либијског грађанског рата 2011, постојао је снажан притисак из делова међународне заједнице да Гадафи пређе у изгнанство као начин да се окончају непријатељства.

Уместо тога, либијски диктатор се крио месецима и на крају га је убила руља у његовом родном граду Сирту.

„Изабрао је да се бори до смрти уместо да оде у изгнанство и неки спекулишу да је та одлука била заснована, између осталог, на немогућности проналажења земље вољне да му пружи дугорочну заштиту&qуот;, написали су 2017. истраживачи за Универзитета Нортвестерн.

Изабела Перон (1981 - до данас)

Могла би да вас изручи ваша рођена земља.

Аргентинка Изабела Перон била је прва председница неке земље на свету, али од 1981. живи усамљеничким животом у Шпанији.

Преузела је дужност председника Аргентине кад је њен муж - троструки председник Хуан Доминго Перон - умро 1974. док се налазио на том положају.

Изабела Перон била је његова трећа супруга, а венчали су се неколико година после смрти обожаване Прве даме Еве Перон.

Позната у Аргентини као „Изабелита&qуот;, Перон је бивша кабаретска плесачица.

Током њеног председничког мандата, избијали су бројни раднички штрајкови и извршено је на стотине политичких убистава.

Изабела Перон је свргнута с власти у државном удару 1976. и држана у кућном притвору неколико година пре него што се преселила у Шпанију.

Аргентина је 2007. издала међународни налог за њено хапшење, због наводних веза за десничарском паравојном групом и нестанком двоје људи.

Шпанија је одбила тај захтев за изручење; тамошњи суд донео је одлуку да нема довољно доказа против ње.

Фердинанд Маркос

Прогнани лидери су можда отишли, али њихово име још има тежину.

Амерички председник Роналд Реган је 1986. саветовао Фердинанда Маркоса да се одрекне власти на Филипинима и прихвати изгнанство на Хавајима, пошто су после огромних протеста против њега Филипини дошли до тачке кључања.

Маркос је тврдио да је победио на председничким изборима обележеним оптужбама за крађу.

„Филипини су били бивша америчка колонија, а Маркос је био кључни антикомунистички савезник који је добијао издашну економску и војну помоћ Вашингтона&qуот;, каже професор Ескриба-Фолч.

„Био је то и случај у ком је доступност безбедног одредишта изгнанства за одлазећег диктатора омогућила глаткију транзицију режима него што је иначе могла да буде.&qуот;

Владавину породице Маркос обележили су политички атентати на њихове противнике, кршења људских права, корупција и неумерено трошење (колекција ципела супруге Имелде Маркос била је легендарна), док су милиони људи живели у екстремном сиромаштву, а дуг земље се гомилао.

Али породица Маркос није завршила са Филипинима: у невероватном повратку за ову политичку династију, Фердинанд Маркос млађи - са надимком Бонгбонг - остварио је у мају убедљиву победу на изборима и положио заклетву за председника Филипина.

Алфредо Стреснер (1989 - 2006)

Можда нећете морати да идете далеко.

Кад се 1989. једна од најдужих диктатура на свету окончала у Парагвају, генерал у бекству није морао да иде далеко да би пронашао уточиште.

Бразил није оклевао да понуди склониште генералу Алфреду Стреснеру како би избегао додатна превирања код суседа и осигурао глатко функционисање Хидроцентрале Итаипу, кључног енергетског извора за обе земље.

То се десило на велико незадовољство многих и у Парагвају и у Бразилу, јер су Стреснерову тридесетпетогодишњу владавину обележила стална кршења људских права.

Бразил је тек однедавно изашао из двадесетједногодишње војне власти.

Током Стреснерове владавине, Парагвај је учествовао у Операцији Кондор, кампањи државног терора и безбедносних операција уз подршку САД.

Кампању су седамдесетих заједнички спроводиле десничарске војне владе шест латиноамеричких држава (Чиле, Аргентина, Боливија, Парагвај, Уругвај и Бразил).

Бивши војни лидер умро је у изгнанству у Бразилу, у 93. години, 2006.

Две године касније, комисија за истину саопштила је да је током Стреснерове власти погубљено или нестало више од 400 људи.

---

Погледајте шта је изазвало протесте широм Шри Ланке

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.02.2022)