Русија и Украјина: „Војска из сенке“ пружа отпор руској окупацији

Док украјинска војска појачава нападе на Херсон, наговештавајући нову офанзиву како би повратила регион, још једна сила бори се паралелно са њом.

То је украјинска војска из сенке, мрежа агената и доушника активна иза непријатељских линија.

Наше путовање на сусрет са припадницима покрета отпора води нас кроз крајолик жутог поља сунцокрета и плавог неба до Николајева.

Први већи град на територији под контролом Украјине западно од Херсона постао је партизански штаб на јужном фронту.

Прошавши кроз војне контролне пунктове, пролазимо поред огромних билборда са фигуром са капуљачом без лица која упозорава: „Херсон: партизани виде све&qуот;.

Намера ове слике је да учини руске окупаторе у региону нервозним и да појача морал оних који су заточени под њиховом влашћу.

„Отпор није само једна група, отпор је свеприсутан&qуот;, инсистира човек који стоји преда мном, гласом незнатно пригушеним црном маском коју је ставио да не бих могла да му видим лице док га снимамо, у просторији коју не смем да опишем како не би могла да се нађе.

Зваћу га Саша.

Непосредно пре избијања овог рата, Украјина је појачала специјалне снаге делом да би изградиле и управљале покретом отпора.

Чак је и објавила приручник у ПДФ-у како бити добар партизан, са упутствима о тако субверзивним чиновима као што су бушење гума окупатору, убацивање шећера у резервоар с горивом или одбијање да се повинује наређењима на послу.

„Будите мрзовољни&qуот;, гласи једна сугестија.

• Човек који се вратио из мртвих
• „Овде је сада као у Чернобиљу“: Живот у граду духова на истоку Украјине
• Русија брише историју у украјинском „мртвом граду“

Али Сашин тим доушника има активнију улогу од тога: праћење покрета руских трупа унутар Херсона.

„Рецимо да смо јуче видели нову мету, ми је пошаљемо војсци и за дан-два она више не постоји&qуот;, каже ми он, док скролујемо кроз бројне снимке које добија из суседног региона сваки дан.

На једном је човек који се возио поред војне базе и снимио руска возила, други је снимак са сигурносне камере руских камиона како пролазе, обележених њиховом огромном ратном ознаком - словом З.

Саша описује своје „агенте&qуот; као Украјинце „који нису изгубили наду у победу и желе да наше земља буде ослобођена&qуот;.

„Наравно да се боје&qуот;, каже он.

„Али служење њиховој земљи је важније.&qуот;

Са Сашом сарађује тим који управља дроновима и шаље их у Херсон да проналазе мете за војску.

Они су цивили, не војници, сви су добровољци и финансирају се преко кампања на друштвеним мрежама како би могли да плате скупоцену опрему.

Човек који их предводи узгајао је украсно биље пре рата, али Сергеј ми каже да се придружио борби за ослобођење југа након што је видео тела погубљених у Бучи после тамошње руске окупације.

„Након тога нисам само могао да останем код куће&qуот;, каже он.

„Нисам знао шта друго могу да радим или о чему да размишљам док траје овај рат.&qуот;

Задатак који је одабрао уместо тога екстремно је опасан.

Његов четворочлани тим гађан је руским гранатама сваки пут кад изађе напоље, мада нико од њих још није страдао.

„Знам да је до извесне мере то питање случаја&qуот;, слеже раменима Сергеј и благо се смеши.

„Али ако се то деси мени, макар ћу знати да је било за праву ствар.&qуот;

Партизани се труде да спрече успостављање трајне руске контроле над Херсоном: да осујете референдум који изгледа да Москва планира да организује.

Русија је у регион већ увела рубљу и властите мобилне телефонске мреже, а шири и пропаганду са државних телевизијских канала у украјинским домовима.

Локални новинари су или побегли или се крију.

Вршилац дужности шефа региона Дмитро Бутри, који је сада избегао у Николајев у малу задњу канцеларију заштићену џаковима са песком, инсистира да би гласање о придруживању Русији било фарса, „потпуно лажно&qуот; и не би га признала ниједна „цивилизована&qуот; влада.

Ових дана то не би било много важно Москви.

За Русију је регион од стратешког значаја.

Он је извор воде за Крим, који је Москва илегално анектирала 2014. и последња деоница „копненог моста&qуот; о ком се много прича, илити део територије који повезује Русију са полуострвом.

Неки мештани су прешли на другу страну како би помогли Русима.

И зато Сашин тим води базу података о тим „колаборационистима&qуот;, служећи се информацијама изнутра.

„То је зато да касније нико не би могао да тврди да је био у покрету отпора&qуот;, објашњава он.

Али им то служи и за застрашивање.

Партизани се охрабрују да лепе претеће плакате испред домова колаборациониста са сликама на којима су лица људи и ковчег или „потерницу&qуот; која нуди велику награду за његову смрт.

Активисти потом фотографишу резултате да би их слали Саши.

„Има много графита. Људи исписују ствари као што су 'носите се са вашим референдумом' или лепе властите плакате&qуот;, описује Саша најновије извештаје које је добио из Херсона.

„То показује колико се људи не плаше: у граду са сталним војним патролама, они успевају да штампају летке а потом да се шеткају около са лепком кад могу у сваком тренутку да из зауставе и ствари би се тад завршиле веома лоше.&qуот;

Дошло је до праве поплаве покушаја атентата на оне који су се придружили Русима.

Пуцано је у блогера, убијен је званичник у администрацији коју су поставили Руси, а други су повређени у експлозијама бомби постављеним под аутомобиле.

Најистакнутије личности које су промениле страну сада најнормалније свуда носе панцир.

Сви људи са којима сам разговарала кажу да немају ништа са тим нападима, али немају ни саосећања за те људе.

„Сем речи издајник и шљам, немам шта друго да кажем за њих&qуот;, слеже раменима Саша.

„Они су наши непријатељи.&qуот;

• „Видео сам како руски војници убијају мога оца&qуот;
• „Где ћемо сва та тела&qуот;: Живот са људима који скупљају мртве у Бучи
• Злочини у Бучи: „Жалим што и мене нису убили“

Владимир Путин још увек тврди да је његова инвазија на Украјину „ослободилачка&qуот; операција, али у Херсону његове трупе владају уз помоћ силе и застрашивања.

Откако су руске снаге окупирале регион у марту, стотине људи су затворени, многи од њих мучени.

Неки су нестали, о њима се ништа није чуло недељама.

Други су пронађени мртви или су враћени родбини из руског притвора у врећама за лешеве.

Извори унутар града описују војнике који патролирају улицама и насумична заустављања аутобуса и легитимисање људи унутра.

Чак и најмања назнака подршке украјинској власти, било да се ради о поруци или фотографији на вашем телефону, може да вас одведе у затвор.

Сваки пут кад се Олег осмехне у огледалу, размак на некадашњем месту његових зуба служи као подсетник на премлаћивање којем су га подвргнули руски испитивачи.

Он ми каже да су му сломили и неколико ребара - три се још нису зацелила.

Право име му није Олег, али ме је замолио да не откривам његов идентитет.

Као припадник покрета отпора, присуствовао је мучењу другог затвореника, Дениса Миронова, који је потом умро у руском притвору.

Олег иде у језиве детаље причајући о томе шта се десило после 27. марта кад су он и Денис ухапшени на улици: описује стална премлаћивања у првим сатима притвора, примену електрошокова, дављење и претње смрћу.

Он је сигуран да су га испитивали људи из службе безбедности ФСБ.

У једном тренутку, толико је био клонуо духом да је размишљао да одузме себи живот, чак и да нападне чувара како би могли да пуцају у њега.

„Тражили су нацисте, па су ме претукли зато што сам био ћелав. Мислили су да су уловили проклетог нацисту&qуот;, одговара он кад га питам какве информације су од њега тражили његови тамничари.

„Кад су ме скинули голог, видели су да имам доње рубље са сликама Симпсонових па су рекли да сам амерички агент и казнили ме због тога.&qуот;

Месец дана раније, кад су Руси извршили инвазију, Олег и Денис су се пријавили у територијалну одбрану, украјинску добровољачку војску.

Али већи део војске се распао са првим експлозијама, а преостале снаге у Херсону биле су брзо савладане.

И зато су они постали партизани, радећи против Руса изнутра.

„Добили смо информације где су стациониране њихове снаге и кад год би се нашли у покрету, ми смо те информације прослеђивали нашој војсци&qуот;, објашњава Олег, додавши да је учествовао у много више акција него што сме да открива.

Још један партизан ког сам упознала описао је како је помагао украјинским снагама да побегну у чамцима преко Дњепра кад су биле опкољене - и како је крао оружје од Руса.

„Испричаћу вам остало кад победимо&qуот;, смеје се он кад тражим од њега да ми исприча више тога.

Денис, четрдесетрогодишњак са женом и сином - и пиљарницом коју је држао пре рата - почео је да вози комби око Херсона делећи храну и тражећи успут обавештајне податке.

Он и Олег су такође сакупљали оружје, спремајући се да се придруже борбама за ослобођење Херсона чим Украјина покрене контраофанзиву коју су сви очекивали.

Уместо тога, њих двојица су ухапшени и мучени.

Тражила сам од руског ФСБ-а да објасни шта се десило са тим и другим људима. Нису ми одговорили.

Било је пола ноћи кад је Олег први пут поново видео Дениса, а тада је већ овај једва ходао и борио се за ваздух.

Упркос томе, чувари су га и даље тукли.

„Ударили су га у међуножје, потом у лице, потом су двојица узели палице, свукли му панталоне и почели да га туку око бубрега&qуот;, каже Олег, присетивши се како је трака којим је била залепљена врећа на његовој глави попустила довољно да може да види.

„Било је очигледно да су му пробушили плућа и да је тешко повређен&qуот;, каже он.

„Али да су му помогли на време, његова смрт је могла бити избегнута. То је страшно.&qуот;

Осамнаестог априла они су пребачени у објекат на Криму и наредног дана Денис је коначно одведен у војну болницу, где је Олег био сигуран да ће се он опоравити.

Први пут кад је породица Дениса Миронова сазнала за његову смрт било је више од месец дана касније, кад је овај враћен у Украјину у склопу размене тела.

Многи људи су напустили Херсон из безбедносних разлога убрзо пошто су Руси преузели контролу над градом.

Влада у Кијеву недавно је позвала преостале да се евакуишу, упозоривши их да се ближи војна операција за враћање региона под њену контролу.

Али изаћи одатле није лако.

Руски званичници ограничавају број возила која смеју да пређу преко линије фронта и дозвољавају само једну руту ка територији под контролом Украјинаца, пут који води на север до Запорожја.

Бројни војни контролни пунктови на том путу онемогућују да се ту крећу војно способни Украјинци.

Чак и жене и деца морају да чекају недељама на слободно месту у аутобусу за евакуацију или морају да плате огромну цену за седиште у приватном аутомобилу.

Али стотине људи и даље беже сваког дана, силазећи из аутобуса или се искобељавајући из натрпаних, загушљивих аутомобила пред сутон на паркиралишту супермаркета које служи као прихватни центар за оне који су били присиљени у изгнанство у властитој земљи.

Одрасли људи делују исцрпљено, осмеси деце су бојажљиви, као да нису сасвим сигурна да ли су већ безбедна.

Пара шикља испод хаубе плаве ладе као да ће сваки час да експлодира.

Након безбедносних провера, волонтери нуде храну и одећу, а за неке долази до поновних сусрета у сузама са родбином која их чека.

Не можемо да путујемо у Херсон откад је окупиран, али расположење у овој маси открива нам прилично много о томе какав је тамошњи живот.

Чак и на територији под контролом Украјинаца, људи су опрезни кад треба да говоре.

„Хоће ли Руси ово видети?&qуот;, желе да знају неки од новопридошлих пре него што се нађу пред камером или ако им чак само снимам глас.

Други само одмахују главама док им прилазим и окрећу се од микрофона.

„Тешко је тамо, Руси су свуда&qуот;, каже ми Александра, цупкајући бебу Настју на колену на задњем седишту аута.

У шатору за помоћ старија жена стоји са две путне торбе крај ногу и делује изгубљено и усамљено.

Борећи се са сузама, Светлана ми говори да је побегла из Херсона зато што су јој живци попустили, али је њен муж одбио да пође с њом.

„Рекао је да ће чекати да украјинска војска дође и ослободи нас&qуот;, каже она.

Како ноћ почне да пада и креће да пристиже више возила, човек признаје да његова властита породица не бежи само од пројектила.

„Знамо да људи нестају, то је истина&qуот;, каже ми он, не откривајући како се зове.

„У Херсон се не излази напоље по ноћи.&qуот;

Опасност од гранатирања повећала се последњих дана, са обе стране јужне линије фронта.

У Миколајиву дани обично почињу са експлозијама од четири ујутро: доле јужно, руске локације са којих се лансирају ракете толико су близу да се прва сирена за ваздушну опасност оглашава тек пошто први пројектил већ удари.

Једног јутра, док смо се крили у подруму нашег хотела, пребројала сам најмање 20 експлозија у граду, неке довољно близу да затресу читаву зграду.

Кад је прошао полицијски час, затекли смо оближњу школу у рушевинама, љуљашке на игралишту прекривене дебелим слојем сиве прашине од срушеног зида фискултурне сале.

Али и украјински напади су се појачали, и по броју и по интензитету, након што је моћније оружје које је послао Запад стигло у регион и почело да прави разлику.

Становници у граду Херсону забележили су више напада на руска складишта муниције.

Мостови преко Дњепра, укључујући Антоновски, такође су погођени више пута, прекинувши руске руте снабдевања.

Могао би да се ближи почетак кампање за поновно заузимање Херсона.

Саша верује да су многи од оних који су остали у граду спремни да остану и да се боре; они са којима сам разговарала кажу да је подршка руској власти минимална, а претреси, хапшења и премлаћивања само су је још више смањили.

„Кад војска буде почела да напада, људи ће бити спремни и помоћи ће&qуот;, каже Саша.

После његовог властитог бруталног искуства у руском притвору, Олег се већ вратио на јужни фронт да се бори за свој родни град, раме уз раме са украјинском партизанском војском.

„Могу да узму земљу, али не могу да узму људе&qуот;, каже он.

„Руси никад неће бити безбедни у Херсону, зато што их људи тамо не желе. Не воле их. Неће их прихватити.&qуот;

Фотографије: Сара Рејнсфорд. Пратите Сару на Твитеру

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.02.2022)