Хладни рат, Холивуд и политика: Како је забрањена Комунистичка партија Сједињених Америчких Држава

Кип слободе који у рукама држи срп и чекић, уместо табле са законима и бакље, док у позадини вијори америчка застава са црвеним, а не белим звездицама.

Тако би можда изгледала секвенца у неком холивудском филму непосредно после Другог светског рата, али овакав сценарио ни на филму, а камоли у стварности, није био могућ јер је убрзо отпочела Друга црвена паника (Сецонд ред сцаре).

Овај период затварања, ислеђивања и ухођења чланова Комунистичке партије САД (КПСАД) и других радикалних левичара, обележио је другу половину 1940-их и прву половину 1950-их у Америци, често бацајући у сенку много важније политичке и економске промене.

Поред комуниста, на удару су били и холивудски глумци, војници, научници, политичари - сви за које се сумњало да гаје симпатије према партији или левој идеологији.

На врхунцу Макартизма, политичке праксе назване по сенатору Џозефу Џоу Макартију, донет је Закон о контроли комуниста, којим су забрањени рад КПСАД и њене активности.

„Директан и америчкој јавности представљен повод је институционална борба против продирања комунизма и комунистичких агената у америчко друштво, а сам закон је производ претходних догађаја, најмање од 1945, и затезања односа САД и Совјетског Савеза&qуот;, говори историчар Немања Радоњић, доцент Филозофског факултета у Београду, за ББЦ на српском.

Закон је 24. августа 1954. године потписао амерички председник Двајт Ајзенхауер.

• Пет највећих митова о Хладном рату
• Гвоздена завеса, метафора која је поделила Исток и Запад
• Како смо преживели „лов&qуот; на комунисте у Америци

Шта је претходило забрани и каква је била улога државног врха?

После краткотрајног савезништва током Другог светског рата, уследио је период заоштрених односа између капиталистичког Запада, предвођеног Америком, и социјалистичког Истока, на челу са Совјетским Савезом.

Две идеолошки супротстављене суперсиле повеле су Хладни рат ван бојног поља.

У таквој атмосфери, у Америци је наступила Друга црвена паника, период „антокомунистичке острашћености која је прожимала друштво, политику и културу, од касних 1940-их до средине 1950-их&qуот;, пише у научном раду Ландон Сторс, професорка историје са Универзитета Ајова у Америци.

Прва црвена паника трајала је од 1919, када је формирана Комунистичка партија САД, до 1920. године.

Тада је, наводи Радоњић, у градовима на северу САД, „индустријским базама, попут Чикага, радништво устало и покушало да формира радничке савете&qуот;, на идејном трагу руске Октобарске револуције из 1917.

„То је брзо скршено, а у тим догађајима налазимо и успон онога што познајемо под називом ФБИ&qуот;, додаје.

Федерални истражни биро (ФБИ), под вођством Едгара Хувера, имао је изузетно запажену улогу и током Друге црвене панике, прикупљајући детаљне информације о осумњиченим комунистима.

Поред њих, у савременом „лову на вештице&qуот; ангажовани су и Комитет за неамеричке активности Представничког дома, Стални сенатски поткомитет за истраге и Сенатски поткомитет за унутрашњу безбедност.

На челу државе током периода Друге црвене панике били су амерички председници Хари Труман и Двајт Ајзенхауер.

Амерички историчар Брус Шулман каже да су републиканци током владавине Харија Трумана, иначе демократе, „довели у сумњу, не само досије Труманове администрације, већ и њену вољу да се одупре Совјетима&qуот;.

Тако је амерички председник 1947. године издао извршну наредбу која је предвиђала програм лојалности запослених у савезној управи.

„У жељи да надмаши његове противнике, Труман је наредио државном тужиоцу да истражи потенцијалне повреде у области безбедности, па је хиљаде Американаца потпало под званичну проверу због потписивања петиција подршке левичарским организацијама, па чак и грађанским правима Афроамериканаца&qуот;, објашњава Шулман, професор на Универзитету Бостон, за ББЦ на српском.

Додаје да се и сам амерички председник бавио „ловом на црвене&qуот;, етикетирајући неке чланове сопствене партије како имају „мек став према комунизму&qуот;.

У период између 1947. и 1956, више од пет милиона државних службеника прошло је проверу лојалности, што је довело до приближно 2.700 отпуштених и 12.000 оставки.

Десетине хиљада људи је ослобођено оптужби, неки тек после вишемесечних истрага.

• Октобарска револуција - пуцањ са Ауроре који је променио свет
• Хладни рат некада и сада
• Амерички шпијун који је Совјетима одавао информације о атомској бомби

Макартизам

Иако је период Друге црвене панике почео неколико година раније, од 1950. добија још један, познатији назив - макартизам, по америчком сенатору Џозефу Макартију из редова Републиканаца.

Он је током говора у месту Вилинг, у америчкој држави Западној Вирџинији, изјавио да у Стејт департменту - телу задуженом за спољне послове америчке владе, ради велики број чланова КПСАД.

„Иако не могу да именујем све из Комунистичке партије у Стејт департменту и чланове шпијунског ланца, овде у руци држим списак од 205 људи&qуот;, рекао је Макарти, тада сенатор Висконсина, 9. фебруара 1950, пред Републиканским клубом жена округа Охајо, машући папирима.

Амерички историчар Брус Шулман каже да је макартизам „извршио дубоки утицај&qуот; на унутрашњу политику САД.

Упркос вету председника Трумана, Конгрес је септембра 1950. донео Закон о унутрашњој безбедности који је захтевао да комунистичке организације буду регистроване у државном тужилаштву и оснивање Контролног одбора за субверзивне активности.

Макарти је током 1953. и 1954. године водио и Стални сенатски поткомитет за истраге који је „одржавао драматична јавна испитивања потенцијалних комуниста&qуот;.

„Мета су могли бити сви - од војника, до морнара и пилота, преко глумаца и историчара, али и самих конгресмена и сенатора.

„Већ и сама оптужба и излазак пред комисију били су довољни за јавно остраковање&qуот;, објашњава Радоњић, научни сарадник Института за новију историју.

'Лов на вештице' у Холивуду

Већ на почетку Друге црвене панике, на мети се нашла америчка филмска индустрија и њен главни центар - Холивуд.

До тада готово непознати Комитет за неамеричке активности Представничког дома (ХУАЦ), на значају је добио истрагом „о комунистичкој инфилтрацији&qуот; коју је у филмским студијима Лос Анђелеса спровео 1947. године.

„Комитет је захтевао да бивши радикали, не само потврде њихову искрену мржњу према комунизму, већ и да лојалност докажу именујући бивше другове&qуот;, објашњава професор Шулман.

Један од првих и најпознатијих примера „лова на вештице&qуот; у центру америчке филмске индустрије био је случај „Холивудске десеторке&qуот; - групе сценариста и редитеља који су одбили да сарађују и одговарају на питања Комитета о њиховим политичким опредељењима, у јесен 1947.

Они су се позвали на Први амандман америчког Устава који гарантује слободу говора и окупљања.

Али пошто је Врховни суд одбио да их саслуша, добили су шест месеци затвора.

Недуго после истраге спроведене над „холивудском десеторком&qуот; огласила се Америчка филмска асоцијација, чувеном Валдорфском изјавом.

„Нећемо свесно запослити комунисту или члана било које партије или групе која се залаже за рушење владе Сједињених Држава силом или било којим незаконитим или неуставним методама&qуот;, поручио је Ерик Џонстон, тадашњи председник овог удружења.

Вођени искуством колега, други су се позивали на Пети амандман који налаже да нико не може да оптужи, односно сведочи против себе.

Америчка професорка историје Ландон Сторс наводи да су они овом тактиком избегли затвор, али се позивање на Пети амандман „широко тумачило као признање кривице&qуот;, па су због тога касније многи „послодавци одбијали да их запосле&qуот;.

Радоњић каже да су ова ислеђивања посебно погодила сценаристе и да су се ретки од тога опоравили, попут Далтона Трамба, једног од „холивудске десеторке&qуот; и члана КПСАД.

Тако су, додаје, „сасечене било какве симпатије ка комунизму&qуот;, а остављен простор за штанцање пропагандних филмова - на пример „Удала сам се за комунисту&qуот; (И Марриед а Цоммунист).

На црној листи нашли су и многи познати глумци, редитељи и сценаристи, попут Чарлија Чаплина и Орсона Велса.

Колеге су такође и проказивале једни друге, а међу њима су предњачили глумац и будући председник САД - Роналд Реган, као и продуцент цртаних филмова Волт Дизни.

„До средине 1950-их, црна листа у целој индустрији забаве постала је толико обимна да је супротстављање овој пракси могло да уништи нечију каријеру&qуот;, истиче историчар Шулман.

Холивудски лов на вештице окончао се победом у судском процесу коју је извојевао радијски водитељ Џон Хенри Фолк.

После дугогодишњег процеса, он је 1962. године на суду победио АВАРЕ, Инцорпоратед - „антикомунистичку организацију унутар индустрије која је мобилисала подршку за црну листу&qуот;.

Ипак, ни он, као ни многе његове колеге после овог периода нису добиле другу шансу и поновиле раније успехе у каријери.

Закон о контроли комуниста

Закон о контроли комуниста био је федерални акт којим је формално забрањена КПСАД, а криминализовано чланство и подршка партији.

Усвојен је, наводи Шулман, уз огромну подршку, како Републиканске, тако и Демократске странке, либерала и конзервативаца, не би ли тако потврдили да је „комунизам изван њих&qуот;.

„Ставити Комунистичку партију ван закона, забранити члановима комунистичких организација да служе у одређеним представничким телима, и у друге сврхе&qуот;, гласи почетак овог акта.

У закону, између осталог, пише и да Конгрес „констатује да је КПСАД, иако наводно политичка партија, инструмент завере за рушење Владе САД&qуот;, да представља „ауторитативну диктатуру унутар републике&qуот;, али и да су њену „политику и програм прописали страни лидери светског комунистичког покрета&qуот;.

Историчар Немања Радоњић истиче да је закон „садржао неколико одредби чији је циљ био директно таргетирање финансијске и институционалне базе комунизма у САД&qуот;.

„Он (комунизам) је, у контексту овог закона, сматран за изузетно опасну појаву, а управо КПСАД за главни експонент, контролисан од СССР, светске револуције која хоће да збаци западну либералну демократија&qуот;, оцењује он.

Додаје да је закон донет како би ову партију „онемогућио да делује на изборима и запошљава људе&qуот;.

„Он је у ствари само један од многих закона, председничких извршних наредби и подзаконских аката који су имали да заштите амерички поредак&qуот;, каже Радоњић.

Закон је такође онемогућио партији да поседује банковне рачуне, добија судско извршење уговора, тужи или буде тужена пред судом, да се жали на штетне судске пресуде, обавља пословну активност или буде на гласачком листићу.

Ипак, бојазан од комунизма и ове странке, била је, како се касније испоставило, претерана.

Радоњић истиче да се радило о „комунистичкој хладноратовској партији&qуот; са малим чланством и изузетно слабим утицајем на друштво, која је касније „скоро слепо слушала диктате из Москве&qуот;.

„Партија је имала значајан број чланова који су учествовали у Шпанском грађанском рату и заступала програм подизања животног стандарда и организације радништва, повезивања са синдикатима&qуот;, додаје.

Број чланова КПСАД је 1938. године нарастао на око 75.000, док је до 1956. пао испод 10.000.

Логични след догађаја

Конгрес је временом укинуо већину одредби закона.

„Закон, у ствари, никад није заживео, и ретко су се правосудни органи на њега позивали да спрече комунистичке делатности&qуот;, објашњава Радоњић.

Додаје да је 1954, исте године када је и донет, „натполовичном већином гласова&qуот; угашена Макартијева комисија, те да су Врховни судија Ерл Ворен „и део легислатуре дуго протестовали против оваквог третирања америчких грађана&qуот;.

То се, истиче, може „назвати логичним следом догађаја&qуот; јер је у наредним годинама дошло до „привременог опуштања односа&qуот; између две земље.

Амерички потпредседник Ричард Никсон је на лето 1959. допутовао у Москву, док је Никита Хрушчов, наследник дугогодишњег лидера Совјетског Савеза - Јосифа Стаљина, посетио САД већ у септембру.

И то на позив потписника Закона о контроли комуниста - америчког председника Двајта Ајзенхауера.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.24.2022)