Fašizam, ezoterija, trolovanje: Da je opravdano povezivati Duginove ideje sa ideologijom Kremlja

U vestima o smrti Darje Dugine zapadni mediji nazivaju njenog oca „mozgom" Kremlja, a njegovu ideologiju - doktrinom ruske vlasti. Ali Dugin nikad nije imao samo jednu političku doktrinu.

Njegovo učenje je postmodernistički projekat, sastavljen iz okultizma, konspirologije, ezoterije, neofašizma, sovjetske andergraund kulture, novih desnih i levih ideja.

Aleksandar Dugin se zanosio imperijalnim projektom i masonskim zaverama, pesmama Tatjane Bulanove i filozofijom Martina Hajdegera.

Skoro jedina konkretna pozicija prema kojoj je očuvao vernost kroz mnoge godine je bio strah od nezavisne Ukrajine i uverenost u njenu pretnju za postojanje Rusije.

BBC objašnjava šta predstavljaju duginske ideje i kako su povezane sa ideologijom Kremlja.

• Ubistvo Dugine: Rusi optužuju Ukrajince, Kijev poručuje da je to „ruska fikcija"
• Ko je bila ubijena ruska filozofkinja i novinarka Darija Dugina
• Zašto je ruski GRU, vojna obaveštajna služba, toliki strah i trepet

Falsifikacija evroazijstva

„Izlivali su tamno vino

U onostrane šume

i išle su divizije SA

na vaš bolesni Istok"

Tako je setno pevao Hans Zivers u kompoziciji „Tango SA", snimljenoj za magnetofon 1986. godine. SA znači Sturmabteilung, jurišnici nacističke partije.

Zivers je, pak, pseudonim 24-godišnjeg Aleksandra Dugina, sina generala generalštaba i doktora.

Estetika okultnog nacizma u kojoj su se hitlerovske ideje mešale sa mistikom, uticaj je kružoka oko pisca Jurija Mamljejeva u kojem su 1980. godine neformalni mislioci izučavali ezoteriju.

„Duginova intelektualna povest počinje u mamljejevskom kružoku. To je bila kontrakulturna sredina zaronjena u kuhinjske rasprave", kaže istoričar Igor Torbakov, stariji naučni saradnik Upsalskog univerziteta u Švedskoj.

Članovi kružoka su se zanosili mističkim tradicionalizmom francuskog mislioca Renea Genona i neofašizmom italijanskog barona Julijusa Evole.

Upravo je Genona najčešće citirao Dugin u svojim ranim delima. Nakon njega Dugin se bavio potragom za početnim, sakralnim tradicijama čovečanstva, koje je Zapadna civilizacija navodno zaboravila sa svojim kultom nauke i razuma.

Ali zanimanje Dugina za fašizam se nije završavao sa ezoterijom, 1988. godine on stupa u udruženje „Pamjat" („Sećanje"), organizaciju militantnih nacionalista-antisemita.

Početkom 1990-ih Dugin počinje da se naziva evroazijcem - sledbenikom struje mišljenja političke i bogoslovske misli ruskih emigranata koja je budućnost Rusije posle pada komunizma videla u povratku na Istok, odbacivanju demokratije i tržišne ekonomije.

Više od trista godina se Rusija orijentisala prema Evropi, takmičeći se s njom i imitirajući je, smatrali su evroazijci.

Ali su naposletku koreni Rusije istočni, a Moskovsko carstvo je naslednik tatarsko-mongolske horde, a ne Kijevske Rusije.

Dugin „se držao evroazijstva i, budući da je bio talentovan intelektualni preduzetnik, uspeo je da stvori sliku vodećeg evroazijca", smatra Igor Torbakov, koji izučava klasično evroazijstvo 1920-ih i 1930-ih godina.

U vreme raspada SSSR-a, Dugin je pronašao paralele između situacije svog istorijskog trenutka i one o kojoj su pisali evroazijci, smatra Torbakov.

Pred imperijalistima 1990-ih godina se pojavilo isto pitanje kao i pred njihovim prethodnicima 1920-ih: kako preosmisliti imperiju?

„Evroazijstvo nije bilo ništa drugo do neuspešni pokušaj da se stvori naučna osnova za ideju jedinstva naroda Rusije-Evroazije, da se da naučno opravdanje za očuvanje celovitosti ruske države", piše istoričar Sergej Beljakov, docent Uralskog federalnog univerziteta.

Iako njihove istorijske hipoteze nisu bile potvrđene, evroazijci su bili uspešni naučnici u svojim oblastima: knez Nikolaj Trubeckoj i Roman Jakobson, na primer, bili su među osnivačima strukturalne lingvistike.

Dugin se skeptično odnosi prema naučnom saznanju.

„Nauka je jednostavno savremeni oblik mitologije" napisao je.

Osim odbacivanja Zapada, kod Duginog nije bilo skoro ničega zajedničkog sa evroazijcima.

Umesto jedinstva naroda on je predlagao „ruski nacional-socijalizam" i „ruski fašizam" kako bi se uspostavio „ruski poredak".

Beljakov smatra da je Duginovo učenje postalo „falsifikat evroazijstva".

Zajedno sa piscem Eduardom Ljimonovim je bio među osnivačima Nacional-boljševičke partije (NBP, zabranjena u Rusiji) koja je sjedinila krajnje desne i krajnje leve ideje da bi ponudila alternativu državnom liberalizmu jeljcinske epohe.

Dugin je 1995. godine pokušao da se kandiduje ispred NBP za Državnu Dumu i njegov poverenik je bio muzičar Sergej Kurehin, upamćen po svojim apsurdističkim projektima od kojih je najpoznatija TV priča „Lenjin-pečurka".

„Zašto podržavam Dugina? To je čovek koji je najveći teoretičar, jedan od onih ljudi koji su spoznali šta je naša država, kakva je njena istorijska suština, u čemu je njen smisao, kako se razvija i kako treba da se razvija", govorio je Kurehin.

Kampanja je neslavno propala, Kurehin je umro godinu dana kasnije, a 1998. godine Dugin je napustio partiju.

Međutim, 2010-te su postale godine revanša nepomirljivih ideja.

Ruska vlast je progovorila jezikom Ljimonova i njegovog druga, pisca Aleksandra Prohanova, koji su zahtevali naplatu za poniženje 1990-ih, nazivali Krim i Severni Kazahstan ruskim, smatrali su liberalizam uzrokom svih nedaća i spajali kult Staljina sa pravoslavljem.

Nije jasno zašto su upravo Dugina posle 2014. godine počeli da nazivaju ideologom Putina i guruom Kremlja. Moguće je da je najviše pretendovao na tu ulogu, stalno se nalazeći u orbiti projekata Kremlja.

Ali je on zapravo bio blizak vlasti tek od kraja 1990-ih i početkom 2000-ih, kada je zauzimao poziciju savetnika predsednika Državne dume Genadija Seleznjova, smatra istoričar Torbakov.

„Problem suverene Ukrajine"

Najpoznatija Duginova knjiga „Osnovi geopolitike" pojavila se 1997. godine, u kojoj je svet predstavljen kao arena za borbu kopnenih i pomorskih civilizacija - „telurokratije" kontinentalnih država i „talasokratije" morskih država. Prve odgovaraju evroazijskom svetu (na čelu sa Rusijom), druge atlantskom (na čelu sa SAD).

U suvozemnim evroazijskim državama, pisao je Dugin, vlast je tradicionalno autoritarna, a društveni poredak kolektivan.

Demokratija, individualizam i preduzimljivost su nasleđe atlantskog sveta. Iza kulisa svetske istorije se sukobe „red evroazijca" i „red atlantista", neke vrste mega-obaveštajnih službi.

Ova teorija zavere je skoro omiljena Duginu.

Na primer, on je GRU nazivao avroazijskom službom, a KGB atlantističkom. Borbu dva načela je video i u nacističkoj Nemačkoj: navodno je jedan od vođa SS, Rajnhard Hajdrih, bio agent evroazijstva i iza njegovog ubistva ne stoje češki partizani već admiral Vilhelm Kanaris, tajni atlantista.

U knjizi su našla mesto i interesovanja iz mladosti, na primer, učenje o ratu nordijskih i južnih rasa, potomaka s drevnog kontinenta Gondvane i mitske Hiperboreje.

Ovo učenje je pozajmljeno od Hermana Virta, prvog upravnika „Anenerbe", nacističkog centra za proučavanje nordijske rase. Kasnije se Dugin vraćao i antisemitizmu iz svog vremena u „Pamjati" i pisao o borbi belih naroda protiv „lunarnih Semita, Jevreja i Saracena".

„Ezoterički i konspirološki antisemitzam u koncepcijama Dugina nije slučajan", pisao je Viktor Šnireljman., glavni naučni saradnik Instituta za etnologiju i antropologiju Ruske akademije nauka. Po mišljenju istoričara, povezan je sa idejom popularnom 1990-ih godina, idejom o „svetskom jevrejstvu" kao krivcu za raspad SSSR-a.

„Osnovi geopolitike" je našla čitatelje i među pripadnicima organa reda. Knjiga je postala udžbenik Vojne akademije ruskog Generalštaba, a Dugin profesor na akademiji, pisali su istraživači i govorio je sam filozof.

List „Spektr" je primetio da Dugina mnogo i opširno citira udžbenik za geopolitiku koji je preporučilo Ministarstvo obrazovanja RF.

Dugin je često menjao svoje ideje, ponekad napuštajući pređašnje ideale. Ali po pitanju nekolicine problema on je bio dosledniji ne samo od ruske vlasti, već i od drugih radikalnih desničara, na primer, u strahu pred nezavisnom Ukrajinom.

U „Osnovama geopolitike" on naziva nezavisnost Ukrajine egzistencijalnom opasnošću za Rusiju. On je predložio ideju uspostavljanja de fakto kontrole Moskve nad jugo-istokom Ukrajine i nad Krimom, mada, istina, tada još bez aneksije.

U manje ozbiljnim člancima filozof se nije gnušao ni obične ukrajinofobije, koristeći pogrdne epitete.

I, kao i Vladimir Putin sada, Dugin je video u Ukrajini instrument SAD za borbu protiv Rusije.

„Činjenica postojanja suverene Ukrajine je na geopolitičkom nivou objava geopolitičkog rata Rusiji (a to nije delo samo Ukrajine, koliko atlantizma)", pisao je on.

To ne znači da je filozof uticao na rusku vlast ili Putina lično, kaže Torbakov.

„Postoji gigantski rezervoar konzervativnih koncepcija, uključujući i antiukrajinske, odakle Kremlj može da zahvata pune kašike", dodaje.

On podseća da je još programski esej Aleksandra Solženjicina „Kako urediti Rusiju" iz 1990. godine sadržao mnoge ideje koje je kasnije ponovio Putin.

Nobelovac je nazivao nezavisnost Ukrajine i Belorusije tragedijom koju je neophodno izbeći, a ukrajinski književni jezik je smatrao veštački stvorenim u Austro-Ugarskoj i „napunjen nemačkim i poljskim rečima".

„Ubijati, ubijati i ubijati"

S odlaskom Seleznjova s mesta predsednika Dume, Dugin je izgubio pristup državnim kancelarijama, kaže Torbakov.

Međutim, druga šansa mu se ukazala 2004. godine, posle Narandžaste revolucije u Kijevu.

Tada je Dugin osnovao Evroazijski omladinski savez (ESM) kao jedan od instrumenata borbe protiv protesta. Tom borbom je u Kremlju rukovodio zamenik upravnika administracije predsednika Vladislav Surkov.

„Sačinjen je projekat za konkretne potrebe Administracije [predsednika], a mi smo uvukli tu evroazijstvo. Mi smo iskoristili administraciju, a Surkov, shodno tome, nas", pisao je o ESM bivši saradnik Dugina Pavel Zarifuljin.

Dugin je 2008. godine sa saradnicima organizovao antifašističku konferenciju u državnoj agenciji RIA Novosti i posvetio ju je napadima na Ukrajinu i baltičke zemlje. Njen sadržaj je veoma sličan antifašističkom kongresu koji je u avgustu 2022. godine održao ministar odbrane RF Sergej Šojgu.

„Treba postaviti pitanje o svrsishodnosti postojanja države Ukrajine", govorio je tada Dugin.

Međutim, krajem 2000-ih njegovi evroazijski projekti su izgubili podršku vlasti i Dugin se uposlio akademskom karijerom.

Od 2009. do 2014. radio je kao v.d. šefa katedre na Sociološkom fakultetu Moskovskog državnog Univerziteta, a od 2012. je član stručnog saveta portparola Dume Sergeja Nariškina.

Štampa je počela da ga naziva neformalnim savetnikom i ideologom partije „Jedinstvena Rusija" koja je tada proglasila svoju usmerenost na konzervativizam.

Dugin je bio pozivan na prestižne filozofske konferencije, na kojima je on zasnivao svoje političke projekte vezama sa nemačkim filozofom Martinom Hajdegerom i njegovo razumevanje pojma „Dasein", koje se prevodilo kao „prisustvo" ili „biće".

Počeo je da se pojavljuje i u prenosima na federalnim kanalima gde se ponekad bavio otvorenim trolovanjem. Tražio je zabranu interneta i nazivao nošenje brade „fundamentalnom vrlinom ruskog pravoslavnog čoveka", a odsustvo brade - simboličkom kastracijom.

„U Moskvi se nalazi jedan bradati filozof Dugin, vrlo pametan čovek bez svake šale. Evo baš je ovih dana ušao u govnarsku kutiju (televizor, prim. prev.) i počeo da objašnjava da je duhovna suština kojoj se Amerika klanja kao bogu u pravoslavnoj ihtiologiji, ili kako god da se tamo izrazio, zapravo Satana", pisao je Viktor Peljevin 2010. godine.

Duginu je pripisivana i fraza „Svi dobri ljudi su Rusi".

Postao je mim i upoznala ga je šira publika. Zaintrigirani tim filozofom-trolom, tinejdžeri su otkrivali njegov esej o pop-muzici početka 2000-ih u kojem je otkrivao skriveni smisao: u pesmama Tatjane Bulanove - „škripavi zov najvećih dubina", a u tekstovima Konstantina Meladzea - nove zapovesti i sakralna otkrovenja.

Fanatici i hejteri su raspravljali da li je on ozbiljan ili se ruga? Ali prijateljstvo sa Kurehinim, autorom mnogih mistifikacija, ne ostavlja sumnju o karakteru njegovih iskaza.

„Knjiga ima, ali ih Putin ne čita"

Akademska karijera i popularno trolovanje su se završili 2014. godine, nakon aneksije Krima i početka rata u Donbasu.

Dugin je istupio kao je dan od najaktivnijih sledbenika ideje „Novorusije" i daljoj aneksiji ukrajinskih teritorija.

Njegov poziv, „ubijati, ubijati i ubijati" predstavnike ukrajinske vlasti, izazvao je protivljenje ruskog društva i bio je otpušten sa MGU. Dugin je govorio da je njegovo otpuštanje političko i zarekao se da će doći do Putina kako bi dobio pravdu - ali nije uspeo da sačuva posao.

Ali tu se nije radilo o reakciji društva, već o tome da se istrčao pre Kremlja, smatra Igor Torbakov: „2014. godine je opao vrhunac njegove popularnosti, i uskoro mu je oduzeta katedra i pristup televizijskim kanalima. Pokazalo se da je neprihvatljiv za predsedničku administraciju."

„Nakon 2014. moji kontakti sa Kremljom su doživeli oštar pad", prisećao se Dugin na stranicama lista „Sutra" koji je osnovao Aleksandar Prohanov.

„Priznajem, u mnogo čemu sam razočaran u Putina", govorio je on, prebacujući predsedniku da je loše postupao sa „ruskim prolećem".

Međutim, ruska elita nije odbila Duginove usluge - 2016. i 2017. radio je kao glavni urednik televizijskog kanala „Cargrad", koji je uvlasništvu „pravoslavnog biznismena" Konstantina Malofejeva.

Malofejev je sponzorisao saradništvo provladinih aktivista sa ultradesničarskim pokretima u Evropi i SAD, a Dugin je ostao popularan među evropskim ulradesničarima i tradicionalistima.

On je sačuvao veze sa akademskim i ideološkim krugovima u Kini, Iranu, Turskoj - državama sa jakim antizapadnim raspoloženjima, primećuje Torbakov.

„Prijateljima Turske" je porodicu Dugin nazvao Dogu Perinček, turski politikolog i ideolog kojeg su novinari nazivali savetnikom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Štampa je pretpostavljala da se veza Dugina i Perinčeka može iskoristiti kao kanal rusko-turskog zbližavanja 2016. godine.

Perinček je tvrdio da je upravo Dugin predao Erdoganovom savetniku informaciju o pripremama za vojni puč 14. jula 2016. Istina, on to nikad nije potvrdio.

Igor Torbakov smatra da bliskost mislilaca sa ruskom vlašću znatno preuveličana: „Od kolumni koje nazivaju Dugina „Putinovim mozgom" gubim svest".

Sam Dugin se 2020. godine žalio da Putin ne prati prave ideje: „Knjiga ima, ali ih Putin ne čita, a trebalo bi. Ili ih čita, ali ih ne razume, ili ih samo usputno prelistava."

BBC se obratio Duginu radi komentara kroz pres-službu Međunarodnog evroazijskog pokreta. Do trenutka objavljivanja ovog članka odgovor nije stigao.

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 09.06.2022)