Владавина Елизабете Друге: Лице монархије које се непрестано мењало

Током краљичине владавине десиле су се неке до тада невиђене промене у односима између монархије и народа.

Велика снага Елизабете Друге била је у томе што је препознала важност реформи и, уз један или два изузетка, имала осећај за револуцију у друштву која се одигравала испред капије њене палате.

Рођена је у доба покорности и строге дворске етикеције, која је више припадала 19. него 20. веку.

Упркос превирањима и разарањима које је за собом оставио Први светски рат, британско друштво су и даље у великој мери дефинисали богатство и класа.

Правила која управљају краљевским понашањем и односи круне према спољном свету били су строги и наизглед непроменљиви.

---

У време кад је она преузела престо, велики делови светске мапе били су и даље обојени црвеним.

Заоставштина Империје била је фатално оштећена, али не и до краја уништена, у Другом светском рату.

Она се попела на престо као самоуверена млада жена, у оштром контрасту са готово универзално средовечним мушким клубом, и код куће и у иностранству.

Причало се о Елизабетанском добу, како га је назвао сер Винстон Черчил, које је ишло руку под руку са подизањем досадног вела са послератног аскетизма.

Монархија и њена будућност деловали су безбедно и неупитно.

Свака критика маргиналних група као што су републиканци или анти-монархисти остала је чврсто на периферији политичких збивања.

Немогуће

Али 1957, покренута је јавна расправа о улози круне у савременом друштву, а потекла је из најнеочекиванијег извора - од торијевског наследног посланика.

Лорд Алтринкем, који се касније одрекао титуле да би постао обичан Џон Григ, написао је чланак у Натионал анд Енглисх Ревиев, специјализованом часопису са занемарљивим тиражом.

У њему је он говорио о „жалосно неодговарајућој обучености&qуот; младе краљице за тај посао, њен стил обраћања назвао је „гњаважом&qуот; и рекао да њена личност одаје утисак „уображене школарке&qуот;.

---

Монархија, тврдио је он, мора да се суочи са „наизглед немогућим задатком да буде истовремено обична и изузетна&qуот;.

Халабука која је уследила после објављивања чланка открила је много тога о различитим ставовима у друштву о стилу монархије.

Алтринкем је тврдио да је његов чланак настао „ни из каквог другог мотива већ из жеље да служи монархији, да је оснажи и омогући јој да преживи&qуот;.

„То је сувише драгоцена институција да би се запоставила.&qуот;

Позиви на „истински бескласни двор за све људе&qуот; и његови страхови поводом образовања принца Чарлса испрва су били загушени таласом про-монархистичког сентимента.

Исмевана

Самог Алтринкема на улици је напао припадник Лиге лојалиста империје, док је излазио из телевизијског студија.

Али његов чланак навео је људе да почну да преиспитују до тада ригидну структуру која је владала земљом.

Луде шездесете најавиле су долазак нове ере.

Млади, од којих се до тада очекивало да углавном буду видљиви али не и гласни, почели су да се изражавају кроз моду, начин живота и музику.

Емисије као што су „То је била недеља кад је&qуот; немилосрдно је исмевала великане, док је скандал који је пратио аферу Профјумо начинио људе циничним према естаблишменту.

Ни монархија није била имуна на све то.

Краљица је реаговала на те критике на два фронта.

Као прво, најшира краљевска породица почела је да игра све важнију улогу у британском животу.

Турнеје, краљевске посете и често присуствовање јавним догађајима показали су једну виталнију и ангажованију монархију.

Као друго, краљичина улога на челу Комонвелта постала је све важнија како је све више бивших колонија почело да стиче независност.

Нарушена мистика

Честе су биле краљевске посете и давно етаблираним и новим земљама Комонвелта, а краљица је уложила посебан напор да подстакне на дијалог и билатералне односе између њених богатијих и мање развијених чланица.

У јуну 1969, револуционарни отворени телевизијски документарац ББЦ-ја просто насловљен Краљевска породица, потпуно је преокренуо начин на који су људи доживљавали свог монарха.

Краљица је могла да се види у послу и игри; како држи аудијенцију у Бакингемској палати, среће стране достојанственике и опушта се са породицом у Балморалу, укључујући упечатљиву али донекле извештачену сцену на породичном роштиљу.

Али ова већа приступачност није била по свачијем укусу.

Неки дворјани и саветници сматрали су да се, дајући већи приступ медијима, нарушава кључни елемент краљевске породице - њена мистика.

Ова нова отвореност дуговала је много ујаку војводе од Единбурга, лорду Маунтбатену од Бурме.

Његов став према начину на који краљевска породица треба да се развија назван је „маунтбатенизам&qуот;, што је краљичин биограф ефектно дефинисао као „свесно и убедљиво удварање јавном мњењу&qуот;.

Догађаји као што Инвеститура принца од Велса у замку Кернарфон 1969. године и Сребрни јубилеј 1977. требало је да покажу да је монархија део народа.

Достојанство

Они су били, у највећој мери, успешни, иако је одређени број велшких националиста јасно ставио до знања да се жестоко противи првом догађају.

Отвореност је ишла руку под руку са променама у финансијским пословима Краљевске породице.

Грађанска листа, новац који Парламент издваја директно за монархију, скресана је, краљица је почела да плаћа порез на приход од инвестиција, а уведена су и драстична смањења трошкова у њеном домаћинству.

Нажалост, неки од припадника млађих генерација краљевске породице нису урадили много на очувању достојанства монархије.

Троје од краљичине четворо деце доживело је распад брака, а догађаји као што су То је краљевски нокаут додатно су еродирале симпатије јавности према владајућој класи.

После непримерене јавне свађе око тога ко треба да плати за штету од пожара у замку Виндзор, краљевска породица је одлучила да да властити допринос расправи о модернизацији.

Група „Пут напред&qуот;, која се састоји од чланова краљевске породице и виших дворјана, почела је да се састаје двапут годишње.

Критичари

Између осталог, група је расправљала о будућности монархије, краљевских финансија и, напросто, како да буду корак испред јавног мњења.

Али иако је покушала да задржи прст на пулсу нације, краљевска породица је била затечена реакцијом на смрт Дајане, принцезе од Велса, у августу 1997.

Краљица, на традиционалном летњем распусту на породичном имању Балморал у Шкотској, критикована је што се није вратила у Лондону или одала јавну пошту отуђеној снаји.

Оно што њени критичари нису схватили је да је краљица, као брижна бака, сматрала да је боље да задржи Дајанине младе синове далеко од жиже јавности како би могли да тугују у миру и приватности породице.

Велики број људи напустио је традиционалну британску резервисаност са којом је она одрасла у корист готово хистеричног испољавања ожалошћености.

Након емоционалне новинске кампање у таблоидима, краљица се јесте вратила у Лондон, где је одржала до тада невиђено телевизијско обраћање уживо, одавши пошту бившој снаји.

На преласку у нови век, промене у стилу монархије само су се настављале.

Наклоност

Уследили су тематски дани - посвећени пословању, медијима и уметности - укључујући неформалне посете Граду и снимању ББЦ сапунице Приче из предграђа (ЕастЕндерс).

Рођена је једна „осећајнија&qуот; краљевска породица, која је боље ослушкивала разноврсне британске културе и вероисповести.

Можда најбољи барометар успеха ове стратегије било је исказивање јавне подршке током прославе Златног јубилеја 2002. и Дијамантског јубилеја десет година касније.

Милиони су се појавили у обе прилике док је краљица путовала по Великој Британији, а наклоност према монарху била је очигледна.

У време рођења њеног праунука, принца Џорџа од Кембриџа 2013, било би храбро да било који коментатор који би се кладио да овај на крају неће наследити престо који се, још једном, доживљавао као безбедан.

Краљица је описала 2019. као посебно „бурну&qуот; годину: муж јој је учествовао у саобраћајној несрећи, војвода од Јорка приморан је да се повуче из јавног живота, а принц Хари очигледно је желео да се ослободи окова краљевског живота.

Али какве год промене да су се десиле у компликованим односима између монархије и народа, било је очигледно да је јавна подршка краљици и даље снажна.

За многе је она остала константа и умирујуће присуство у Британији која се променила до непрепознатљивости откако се попела на престо.

Уз подршку војводе од Единбурга - који је умро у 99. години 2021. - британски монарх који је провео највише времена на власти у историји изгледа да је успешно спровео уважени брод монархије, неокрњен и безбедан, у 21. век.

Све фотографије заштићене ауторским правима.

(ББЦ Невс, 09.09.2022)