Психологија: Зашто критика траје дуже од похвале

У детињству нас често теше да камење и штапови могу да нам сломе кости, али да речи не могу да нас повреде.

Али једном кад стекну искуство, одрасли врло добро знају да то ни издалека није тачно - док физичким повредама треба неколико недеље да се залече, негативни коментари могу да нас осакате за читав живот.

Било да је критику смирено изрекао наставник у школи или да је сурови коментар изречен у јеку свађе са пријатељом или љубавником, ми имамо обичај да памтимо критику много дуже од позитивних коментара због феномена званог негативна пристрасност.

Штавише, читав низ сложених ефеката може да се објасни овом пристрасношћу, која је универзална склоност да на нас јаче утичу негативне емоције од позитивних.

То нас нагони да обратимо посебну пажњу на претње и да преувеличавамо опасност, према Роју Баумајстеру, социјалном психологу са Универзитета у Квинсленду и коаутору књиге Моћ лошег: И како га победити.

И док нагласак на мрачнијој страни света око нас можда звучи као депресивни светоназор, он је људима помогао да изађу на крај са свиме, од природних катастрофа до куга и ратова тако што су били боље припремљени да се изборе са њима (мада постоје докази да оптимизам такође може да помогне да нас заштити од стреса екстремних ситуација).

• Када сме да се верује инстинкту
• Да ли познајете себе тако добро као што мислите
• Пет савета за самопомоћ од пре 400 година који вреде и данас

Човечји мозак развио се тако да заштити наша тела и одржи нас у животу и он има три система упозорења за излажење на крај са новим опасностима.

Постоји древни систем базалне ганглије који контролише нашу реакцију „бори се или бежи&qуот;, лимбички систем који тригерује емоције у реакцији на претње да би нам помогао да разумемо опасност и савременији префронтални кортекс, који нам омогућује да размишљамо логички док се суочавамо са претњама.

„Наши преци који су имали негативну пристрасност имали су више шансе да преживе&qуот;, каже Баумајстер.

Људи су условљени да обраћају пажњу на претње и са само осам месеци бебе

ће са више позорности гледати слику змије него безазленије жабе.

До пете године, она науче да дају приоритет љутитим или преплашеним лицима у односу на срећна.

Баумајстер каже да усредсређивање првенствено на проблеме може да буде добра стратегија.

„Прво се ратосиљате негативног и решите све проблеме. Практично, зауставите крварење.&qуот;

Али док усредсређивање на лоше може да нас сачува у екстремним ситуацијама, пристрасност на негативност не мора да буде од помоћи у свакодневним ситуацијама.

Баумајстер каже да док не научимо како да превазиђемо непропорционални утицај негативног, то искривљује наш поглед на свет и начин на који реагујемо на њега.

Живот, на пример, уме да изгледа мрачно на страницама дневних новина.

Новинари се често оптужују да јуре само лоше вести зато што оне продају новине и привлаче читаоце.

То је можда делимично тачно, али истраживачи су показали да читаоце природно привлаче катастрофичне приче и склонији су да их деле од других.

Гласине о потенцијалним опасностима, чак и ако су мало вероватне, много се лакше шире међу људима од гласина које би могле да буду позитивне.

У једној студији, научници са Универзитета Мекгил у Канади користили су технологију праћења ока да би проучили на које новинске чланке добровољци највише обраћају пажњу.

Открили су да су људи често бирали приче о корупцији, препрекама, лицемерју и другим лошим вестима, пре него позитивне или неутралне приче.

Људи које више интересују актуелни догађаји и политика посебно су били склони да бирају лоше вести, а опет кад су их питали, они би одговарали да више воле добре вести.

Оно што читамо и гледамо у вестима може само да појача наше страхове.

На пример, наш страх од тероризма је наглашен иако је број људи које су убиле терористичке групе у последњих 20 година у САД мањи од броја Американаца који су страдали у кадама током истог периода, објашњава Баумајстер у својој новој књизи.

Иако забринутост од хипотетичке. али језиве ситуације може да нас учини плашљивима, само једно мало лоше искуство може да има непропорционалан утицај на наш читав дан.

• Зашто остављате бољи први утисак него што мислите
• Хепихондри: „Морамо престати да будемо опседнути срећом“
• Зашто настављамо да излазимо са људима сличним бившим љубавима

Ренди Ларсен, професор психологије и науке о мозгу на Вашингтонском универзитету у Сент Луису, проучио је доказе који указују да негативне емоције трају дуже од позитивних.

Он је открио да смо склони да проводимо више времена размишљајући о лошим догађајима него о добрим, што би можда могло да објасни зашто непријатни тренуци или критички коментари могу да нас прогањају годинама.

Уме да буде тешко не мислити на болне коментаре које су нам упутили љубавници, чланови породице или пријатељи.

„Рекао бих да негативни коментари од људи које волимо и којима верујемо имају више ефекта од оних који долазе од непознатих људи&qуот;, каже Баумајстер.

То је делимично зато што имамо очекивања како наши пријатељи и породица треба да се понашају према нама.

У неким случајевима, негативни коментари људи које волимо могу да доведу до дуготрајних менталних рана и озлојеђености, који опет могу да доведу до потпуног прекида односа.

Истраживачи са Универзитета у Кентакију у САД открили су да се односи ретко спасу кад партнери игноришу проблеме у вези да би остали „пасивно лојални&qуот;.

„Не одређују толико добре, конструктивне ствари које партнери раде или не раде једно другом да ли ће веза функционисати колико деструктивне ствари које раде или не раде једно другом у реакцији на проблеме&qуот;, кажу они.

Једна друга студија, која је пратила парове више од 10 година, показала је да мера у којој су исказивали негативна осећања једно према другом у прве две године брака предвиђала да ли ће се они разићи, са степеном негативности који је био виши код разведених парова.

Негативна пристрасност објашњава зашто многи од нас узимају своје везе здраво за готово кад оне иду добро, али брзо примете несавршености, па чак и претварају ситнице у крупне проблеме.

Критицизам се такође појачава кад долази у већим количинама, чинећи друштвене мреже потенцијалном собом одјека негативности.

Упркос томе што је имала најпродаванији албум 2019, Били Ајлиш је рекла за јутарњи програм ББЦ-ја да избегава читање коментара.

„Почело је да ми уништава живот&qуот;, рекла је она.

„Што су боље ствари које урадите, то вас људи више мрзе. То је сулудо. Много је горе него што је икад било.&qуот;

Поп звезда Дуа Липа и бивша чланица групе Гирлс Алоуд Никола Робертс још су неке славне личности које су јавно говориле о последицама троловања.

Баумајстер упозорава да ми немамо способност да изађемо на крај са негативношћу на друштвеним мрежама, зато што се наш мозак развио тако да слуша упозорења блиске заједнице ловаца-сакупљача, а не стотине хиљада незнанаца.

„И тако, кад чујете негативне коментаре великог броја људи, то мора да буде поражавајуће&qуот;, каже он.

Наравно, утицај троловања на интернету и критике пријатеља варирају од особе до особе.

Али прихватање, упијање и појачавање било каквих негативних коментара може да повећа стрес, анксиозност, фрустрације и забринутост, каже Лусија Макија, бихевиорална научница и гостујућа сарадница на Лондонској школи економије.

„Излажење на крај са овим негативним емоцијама оставља велики траг на нашем телу, јер оне чак могу да изазову и погоршају физички бол&qуот;, додаје она.

• Зашто је прихватање промена кључ доброг живота
• Како самоконтрола може да ослободи вашу „мрачну страну”
• Шта је токсична позитивност и да ли је она замка

Низ студија показао је да људи почну да гледају позитивно на ствари како постају старији.

Научници овај ефекат зову „позитивна пристрасност&qуот; и сматрају да почињемо да памтимо позитивне детаље више од негативних информација после средњег доба.

Баумејстер верује да је то тако зато што морамо да учимо на основу својих неуспеха и критика у својим млађим годинама, али да се са годинама та потреба смањује.

Међутим, негативни коментари могу да буду штетни у било ком добу, нарочито у временима кад смо посебно подложни или рањиви.

„Кад сте већ на коленима, теже је подићи се на ноге, тако да би то могла да буду тешка времена да се добију негативни коментари&qуот;, каже Баумејстер.

„Да ли су неки људи са одређеним типовима личности подложнији негативностима од других изузетно је дискутабилно&qуот;, каже Макија, али скорашња студија показала је да „не постоје доследни докази&qуот; о вези између карактерних особина неке особе или њене политичке идеологије и негативне пристрасности.

„Сви смо осетљиви на негативне коментаре у смислу да не постоје 'јаче' карактерне особине.

Прихватање чињенице да сви добијају негативне коментаре може да нам помогне да изађемо на крај с њима… и може да буде добра стратегија да се заштити наше властито ментално здравље&qуот;, додаје она.

„Друга корисна стратегија могла би да буде доживљавати те коментаре као да имају више везе са особом која их износи него са оним коме је упућена.&qуот;

„Прихватањем ефекта негативности, можемо да превазиђемо нежељене реакције и чак и да имамо користи од њих.

На пример, Шели Тејлор, професорка социјалне психологије са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (УЦЛА), показала је да жене са раком дојке понекад формирају нереално оптимистична веровања како би им она помогла да изађу на крај с тим.

Ове „позитивне илузије&qуот; повезане су са менталним и физичким менталним предностима, сугеришући да чак могу да помогну да се снагом воље победе физички проблеми.

Рад Шели Тејлор указао је и на реакцију која се често користи кад је човек суочен са негативношћу, по имену минимизација, а то је наша способност да „ублажимо, минимизујемо или чак потпуно избришемо ефекат тог догађаја&qуот;.

На пример, пацијенткиње са раком дојке из студије Шели Тејлор понекад су се поредиле са женама којима је лошије у животу него њима, да би њихови проблеми изгледали мањи.

Скакач Феликс Баумгартнер, професионални авантуриста, можда није неко за кога бисте помислили да му је потребна техника минимизације како би се изборио са својим страховима.

Али Мајкл Жервес, психолог који ради са олимпијцима, користио их је да помогне Баумгартнеру да постигне свој циљ и постане први скакач са неба који је пробио звучни зид.

Према интервјуима које је он давао, Баумгартнер се плашио да ће остати заточен у свом специјално прављеном оделу.

Уместо да доживљава те негативности као потенцијални затвор, Жервес га је научио да визуализује одело како га претвара у суперхероја, појачавши тиме позитивне стране и умањивши негативне.

Уз помоћ комбинације технике дисања и облика когнитивно-бихевиоралне терапије (ЦБТ), Баумгартнер је успео да изгради отпорност у оделу, оствари свој циљ и постане Неустрашиви Феликс.

Мали број нас ће делити Баумгартнерове узвишене амбиције, али зато сви можемо да научимо нешто од њега.

Ако потиснемо негативно а истакнемо позитивно, имамо више шанси да остваримо наше снове.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.22.2022)