Меморандум САНУ: „Динамит под темељима Југославије“ или покушај да се она сачува

Александар Ђукановић, новинар и уредник Вечерњих новости, 23. септембра 1986. године држао је у рукама документ, не слутећи да ће му тих тридесетак листова папира променити живот.

Документ је био меморандум Српске академије наука и уметности (САНУ), који је 16 академика написало као одговор на економску и друштвену кризу током 1980-их у социјалистичкој Југославији, али ће је уместо тога још више продубити.

Ђукановић је следећег дана одлучио да у београдском листу објави два текста са цитатима из меморандума, оштро критикујући идеје академика о рецентрализацији државе, тврдње о планском прогону и угњетавању Срба и економској дискриминацији Србије у тадашњој федерацији.

Шест година после смрти Јосипа Броза у Југославији, деценијама сматраној примером отворене социјалистичке државе чији су грађани уживали више слободе од других земаља источне Европе, почињу да се буде незадовољства скоро па незамислива током Титове власти.

• Од Хрватског пролећа до поделе Босне: Које договоре крију зидови Титове виле у Карађорђеву
• Кад је заиста почео рат у Босни и Херцеговини
• Како је срушен Анте Марковић, последњи премијер СФР Југославије

Документ објављен у Вечерњим новостима изазвао је бурне реакције, у Југославији се о њему расправљало месецима, а многи га и данас сматрају српским националним програмом, који је крајем 1980-их и током 1990-их следио бивши председник Југославије Слободан Милошевић, иако ни аутори текста, ни он нису потврдили ове наводе.

Меморандумом су „артикулисане идеје српског национализма&qуот; које су и раније постојале у Југославији, а српски интелектуалци окренути тој идеологији имали су „кобну улогу&qуот; у припреми рата који ће убрзо избити у бившој Југославији, каже историчар Миливој Бешлин за ББЦ на српском,

„Био је то динамит под темељима Југославије равноправних, која је настала Уставом из 1974. године.

„Доласком Милошевића на власт, меморандум ће постати гесло и државна политика Србије у обрачуну са другима у Југославији, јер ће га он пригрлити као његов програм&qуот;, објашњава научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију у Београду.

Василије Крестић, академик САНУ и један од аутора меморандума, одбацује тврдње да је документ замишљен као српски национални програм са циљем да се Југославија уништи, већ супротно - да настави да живи, али да се положај српског народа у њој поправи.

„Он је првенствено антикомунистички, а онда и југословенски акт.

„Видело се да је комунистичка партија немоћна, да је изгубила углед и да не може да разреши кризу, а Академија је излаз видела у оквирима Југославије, не у разбијању те земље, како говорили они који су нас нападали због меморандума&qуот;, тврди Крестић у разговору за ББЦ на српском.

'Артикулисање српског национализма' или план за спас Југославије

Меморандум Српске академије наука и уметности (САНУ) чине два дела: у првом се аутори баве економском и друштвеном кризом у Југославији, док се други тиче положаја српског народа.

У првом делу академици указују на многе проблеме са којима се суочава привреда Југославије, али првенствено Србије, која је тих година била за 20 одсто мање развијена од просека других република.

Разлог за то налазе у наводно подређеном положају Србије у односу на друге републике и аутономне покрајине, пре свега Словенију, Хрватску и Војводину, које су у тадашњем систему, према тврдњама из меморандума, само увећавале разлику у економском развитку у односу на друге.

Економска криза у Југославији и каскање 'уже Србије'

Јавни дуг Југославије је за само 14 година порастао за више од 13 пута - 1966. је био 1,4 милијарде долара, а 1980. око 20 милијарди долара, наводи се у научном раду Економски узроци разбијања/распада Југославије економисте Слободана Вуковића.

Земља је наставила да се задужује под све неповољнијим условима, у периоду од 1979. до 1981. из Југославије је одливено 10,2 милијарде, а од 1981. до 1990. још 57,3 милијарде због отплате дугова, додаје Вуковић.

Као последица одлива капитала, национални доходак државе опао је за 14 одсто током 1980-их, а тај пад се другачије одразио на републике и покрајине - на пример, у Хрватској 18 одсто, Словенији 12, а у централној Србији (без Косова и Војводине) 8 одсто.

У првом Петогодишњем плану Југославије 1947-1951. Србији је наметнута најнижа стопа привредног развоја и најмање инвестиције, од којих је Србији припало 27,1 одсто, иако је на њеној територији тада живело 41,1 одсто становништва.

Свим другим југословенским републикама припао је удео инвестиција већи од удела у укупном становништву Југославије, наводи економиста Вуковић у публикацији Стварање националних економија и разбијање Југославије.

Централна Србија је до распада Југославије карактерисана као њен развијен део, иако је индекс развијености у односу на остале републике и покрајине само 1947. био изнад просека (100,5), а 1975. износио је 92,2 осто, додаје се.

„То значи да је кључно заостајање Србије остварено у првом Петогодишњем плану&qуот;, закључује Вуковић.

Академици САНУ су у меморандуму указали су на чињеницу да је тада на територији Србије живело 1,5 милиона људи са дохотком за чак 30 одсто мањим од просека у федерацији, док су Словенија и Хрватска стартовале са највишег нивоа развијености, а оствариле су и најбржи развој у другој Југославији.

'Питања границе и нације'

Поред заостајања развоја привреде Србије, статус Срба у Југославији нарушили су и „нерегулисани државно-правни односи са Југославијом и покрајинама, као и геноцид на Косову&qуот;, што ситуацију у земљи чини „напетом, ако не и експлозивном&qуот;, наводе аутори у другом делу текста, у којем се баве положајем Срба у земљи.

„За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити, а 'етнички чисто' Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен&qуот;, наводи се у нацрту меморандума.

„Ако оно не буде решено једним правим исходом наметнутог рата, ако се не успостави истинска безбедност и недвосмислена равноправност за све народе који живе на Косову и Метохији, ако се не створе објективни и трајни услови за повратак исељеног народа - тај део Републике Србије и Југославије постаће и европско питање, са најтежим, недогледним последицама&qуот;, додају академици.

Они упозоравају и да су Срби „под притиском дискриминације&qуот; и у Хрватској, а ту тврдњу поткрепљују податком да је између 1948. и 1986. године удео српског становништва у тој тада савезној републици опао са 14,48 одсто на 11,5 одсто.

Срби у Хрватској никада до тада нису били толико угрожени, изузимајући период постојања Независне државе Хрватске, а „решавање њиховог националног положаја се намеће као прворазредно политичко питање&qуот;, сматрали су академици.

„Уколико се решења не пронађу, последице могу бити вишеструко штетне, не само по односе у Хрватској већ и по читаву Југославију&qуот;, закључак је овог дела текста.

Према мишљењу Твртка Јаковине, професора на Одсеку за историју Филозофског факултета у Загребу, меморандум се „углавном бави питањима граница и нације&qуот;.

„То је била идеологија која се потирала са самоуправним социјализмом и нешто што је обележило овај простор до данас&qуот;, објашњава историчар за ББЦ на српском.

„Меморандум је почео да продубљује већ видљиве поделе, које су њиме добиле артикулацију и са руба политичке сфере, те идеје су ушле у мејнстрим политичког живота&qуот;, додаје Јаковина.

Словеначки историчар Јоже Пирјевец сагласан је са констатацијама аутора документа о „тешкој судбини распарчаног српског народа&qуот;, али је рецепт за излазак из кризе био погрешан.

Академици су предлагали рецентрализацију државе, док су друге републике, попут Словеније и Хрватске тежиле конфедерацијском уређењу, које би дало већу слободу одлучивања свакој од република тадашње Југославије.

„Констатација да су Срби једине жртве ситуације и да морају поново да преузму државотворну улогу била је понижавајућа и неприхватљива за друге југословенске народе&qуот;, каже Пирјевац за ББЦ на српском.

Василије Крестић, међутим, негира да су у академији 1986. године неговали „великосрпске идеје&qуот; и да су се залагали за стварање нове државе која би покрила етнички простор у Југославији на којем су живели Срби.

Циљ је био да се Југославија спасе, али да се реформама промени статус Србије, која „није могла да остане под туторством осталих република и две покрајине&qуот;, поручује Крестић.

Постоје мишљења да су многе идеје из меморандума послужиле касније као ослонци националног програма бившег југословенског председника Слободана Милошевића.

Крестић сматра да су те тврдње „чиста подметачина&qуот;.

„Нисмо имали никаквог додира са Милошевићем, он је на почетку и сам нападао меморандум, који уопште није писан као програм.

„Програми су тајни акти, који се чувају од јавности, а ми нисмо крили да радимо на овоме и то се не би радило да је он замишљен као национални програм&qуот;, тврди 90-годишњи академик.

Како су академици одлучили да се умешају у решавање југословенске кризе?

Над Југославијом су се у првој половини осме деценије 20. века надвили бројни проблеми - споља и изнутра.

Смрт доживотног југословенског председника Јосипа Броза Тита 1980. године и немири на Косову годину дана касније, који су почели као студентски протести и прерасли у масовне демонстрације, били су „озбиљан индикатор нестабилности&qуот; државе, наводи се у публикацији Распад СФРЈ: Криза, ерозија, рат историчара Владимира Петровића.

На ова два догађаја надовезала се економска криза, која је постала изражена током председничког мандата Милке Планинц (1982-1986) у југословенском Савезном извршном већу, као и глобална криза социјализма, додаје Петровић.

У САНУ су препознали да је земља у „друштвеној, економској, политичкој и моралној&qуот; кризи, што је српске академике, посебно незадовољне положајем Србије, мотивисало да изнесу њихове предлоге за излаз из такве ситуације, присећа се историчар Василије Крестић у разговору за ББЦ.

„Тада смо видели да се мора наћи неко решење и да статус Србије мора да се мења.

„То је било опште мишљење у Академији, а на једној од конференција јавио се економиста Иван Максимовић са предлогом да се створи комисија и напише меморандум, који би био академијин предлог решења кризе&qуот;, објашњава један од аутора меморандума.

Крестић додаје да су академици препознали да је тадашњи Савез комуниста Југославије „немоћан&qуот; да промени ситуацију, те да је углед партије тада већ био пољуљан.

Али, тврди он, то није значило да су у САНУ имали амбиције да постану политичка опозиција и конкуренција партији или да изазову распад Југославије.

Академици су 23. маја 1986. године почели да раде на меморандуму све до 24. септембра, када је овај документ ненадано освануо у Вечерњим новостима.

У комисији која је радила на меморандуму било је 16 академика: Павле Ивић, Антоније Исаковић, Душан Каназир, Михајло Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михајловић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић.

Академици су и годинама уочи писања меморандума разговарали о забринутости због стања у Југославији, а такви ставови касније су се нашли и у документу, рекао је академик Љубиша Ракић за Радио-телевизију Србије (РТС), једини живи аутор, уз Василија Крестића.

„Објективно испитивање југословенске стварности допушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни тако катастрофалан исход као што је распад југословенске државне заједнице&qуот;, наводи се у тексту меморандума.

У овом акту многи су препознали идеје Добрице Ћосића, књижевника, академика, високог чиновника Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и политичког теоретичара.

Историчар Бешлин подсећа на његов рад у Књижевној задрузи, где је почетком 1970-их година дефинисао програм који дели многе принципе са меморандумом САНУ, који је настао деценију касније.

„Тај програм предвиђа Југославију по мери Срба и Србије или српску државу на читавом етничком простору где живе Срби.

„Било је неминовно да они чекају Титову смрт, када је дошло до делегитимизације социјалистичког поретка, и тада излазе поново јавно са тим политичким програмом&qуот;, сматра српски историчар.

Ипак, Ћосић се формално не наводи као један од аутора меморандума, а Василије Крестић каже за ББЦ да он „ни на који начин није био укључен&qуот; у рад комисије која је састављала тај документ.

„Није био ни члан комисије, нити се сећам да је уопште добио текст на увид као експерт који би могао да нам понуди неке сугестије, иако смо неким другим академицима тражили мишљење&qуот;, тврди Крестић.

'Недовршени текст' који је продубио кризу

Ни 36 година после објављивања меморандума није утврђено како је новинар Вечерњих новости Александар Ђукановић прибавио документ.

Његов таст био је Јован Ђорђевић, правник и члан академије, а према тврдњама тадашњег потпредседника САНУ Антонија Исаковића, Ђукановић је меморандум „украо&qуот; са Ђорђевићевог стола и објавио га.

Неки су сматрали да је и Државна безбедност умешана у изненадно објављивање нацрта текста, али је Александар Ђукановић све ове тврдње у интевјуу за Вечерње новости 30 година касније назвао „измишљотинама&qуот;.

Како је тада рекао, рад на меморандуму „није био тајна&qуот;, што је за ББЦ потврдио и Василије Крестић.

„Нацрт текста био је доступан кругу људи блиских академицима који су радили на писању.

„Од њих сам га и ја добио. Донео сам га кући и цело вече провео читајући га.

„Потом сам сео за машину. Сматрао сам да му је место у новинама, уз жестоку критику&qуот;, тврдио је Ђукановић, који је преминуо 2020. године.

У наредна два издања Вечерњих новости, 24. и 25. септембра, осванули су текстови „Понуда безнађа&qуот; и „И АВНОЈ је лажиран&qуот;, а онда су уследиле оштре реакције из свих крајева Југославије.

На бројне критике из Србије и других југословенских република из Академије су одговорили тврдњом да нацрт текста објављеног у београдском листу није довршен, нити одобрен од тела САНУ која су за то надлежна.

„Све док Комисија свој рад не оконча и док Председништво САНУ не донесе одлуку о његовој садржини и намени, сам документ не може се, заиста, сматрати ни 'преднацртом', нити о њему расправљати пре него што текст буде поднет надлежним телима Академије&qуот;, објавиле су Вечерње новости 27. септембра изјаву потпредседника САНУ академика Антонија Исаковића, који је предводио рад комисије, преноси Недељник.

Академик Крестић није сагласан са оценом да је текст „недовршен&qуот;, већ сматра да су такве тврдње послужиле како би се ублажиле критике које је после објављивања меморандума трпела САНУ.

„Људи нису схватали да је нетачно да он није уобличен или да није речено све оно што смо сматрали да је требало - његово писање је завршено, текст је чак и лекторисан, али је недовршен зато што није добио дозволе ни од скупштине, ни од председништва, ни од извршног одбора САНУ&qуот;, објашњава Крестић.

Извршни одбор САНУ у писму упућеном Вукоју Булатовићу, тадашњем потпредседнику Србије, напоменуо је да академици нису ни имали намеру да текст меморандума објављују јавно, већ је био намењен српским политичким органима за „интерно коришћење&qуот;, преноси Недељник.

На састанку 14. октобра исте године усвојен је став да постоји потреба да се рад на том, тада неприхваћеном документу настави, уз наду „да ће Председништво Академије наћи одговарајуће модалитете за настављање овог посла&qуот;.

Ипак, само седам дана касније, на састанку председништва САНУ одлучено је да се обустави даљи рад на меморандуму због „атмосфере која је непосредно створена око овог нацрта и која представља стварно узнемирење јавности&qуот;.

• „Година када је мржња продубљена&qуот;: Референдум на Косову - 30 година касније
• Празник и(ли) камен спотицања: 30 година референдума о независности Босне и Херцеговине
• Милан Кучан за ББЦ: „Нисмо желели да циљ остварујемо оружјем, већ разговором и договором - али то није успело&qуот;

Наводи из САНУ да је текст меморандума „недовршен и украден&qуот; изнети су због жеље да се његов садржај „релативизује&qуот;, тврди историчар Миливој Бешлин.

„Сматрам да су желели да га напишу тако како је објављен, што показује и чињеница да га никада нису дорадили или завршили&qуот;, каже он.

Иван Стамболић, тадашњи председник Србије, оштро је осудио текст меморандума.

„Стамболић је препознао опасност по Југославију од српског национализма, који је меморандум артикулисао.

„Али је већ тада могла да се запази друга струја у партији предвођена Слободаном Милошевићем, која је била врло блага у осуди меморандума, а која ће га касније преузети и почети да га користи као програм&qуот;, сматра Бешлин.

Државни врх одложио је прославу стогодишњице САНУ која је требало да буде обележена 1. новембра, а померена је и изградња Библиотеке САНУ.

'Неподељено негативне' реакције из других република

У другим југословенским републикама је још снажније изражено противљење и критика документа

У Хрватској су реакције биле „неподељено негативне&qуот;, али званични ставови тадашњих политичких лидера нису били тако гласни, каже Твртко Јаковина.

„Хрватска тада пролази кроз фазу `хрватског ћутања`, која је трајала током 1980-их, чак и друге половине 1970-их.

„Није било контрадокумента из Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу&qуот;, прича историчар из Загреба.

Према мишљењу Јожеа Пирјевеца, меморандум САНУ је у Словенији био „звоно за узбуну које је најављивало успон српског национализма и распад државе&qуот;.

„Меморандум је ојачао свест да се југословенско поглавље приводи крају, да је потребно приступити писању новог и да је неопходно стећи независност&qуот;, каже професор Универзитета у Копру.

У Словенији су у јануару 1987. године, интелектуалци предвођени Тином Хрибаром објавили Прилоге за словеначки национални програм у 57. броју магазина Нова ревија.

Аутори се у програму баве друштвеним уређењем постојеће државе, али не и јасном идејом о независности Словеније, напомиње Пирјевец.

„Из прилога разних аутора било је јасно да једнопартијски друштвено-политички систем мора бити замењен демократијом, у којој ће словеначки народ 'сам кројити судбину' - ово је касније био и мото народноослободилачке борбе&qуот;, додаје он.

У Србији су, поред званичника, реаговали и интелектуалци који су се противили ономе што пише у меморандуму.

Овај акт био је и један од повода за формирање Београдског круга, групе интелектуалаца која је устала против рата у бившој Југославији, о чему је раније писао ББЦ.

Члан ове групе био је Филип Давид, који 36 година касније за ББЦ на српском каже да је меморандум „долио уље на ватру тамо где је већ постојала могућност да дође до свега онога до чега је касније дошло&qуот;.

„Меморандум се стално провлачио кроз све разговоре и слутио да из њега може да произађе нешто јако, јако опасно и лоше по све југословенске народе&qуот;, описује он.

„Немојмо се данас заваравати - меморандум је имао велики утицај на оно што ће се касније десити у Југославији&qуот;, додаје.

Василије Крестић сматра да су овакве тврдње послужиле политичким елитама у другим југословенским републикама како би оствариле план осамостаљења од Југославије.

„Напади су кренули првенствено из Загреба и Љубљане, јер су видели да Србија зна шта хоће и може, а то је било изједначавање са другим републикама - не да буде изнад других република.

„Они су дигли глас јер би таква Србија кочила њихове намере да изађу из Југославије&qуот;, оценио је он.

Да је овај документ био „катализатор осамостаљења бивших југословенских република&qуот; сматра и Миливој Бешлин, али додаје да то не умањује чињеницу да је документ споран по више основа.

„Код других народа се јавила забринутост због 'политике српског света' која се у тексту истиче и они више нису видели будућност у Југославији&qуот;, додаје историчар.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Састанак на којем је 'умрла друга Југославија'

У новембру 1985, непуних годину дана уочи објављивања меморандума, српски и словеначки интелектуалци састали су се како би разговарали о будућности Југославије, опхрване унутрашњим проблемима и економском кризом.

Словенци су сматрали да југословенски народи могу очувати заједничку државу само ако се она реформише у конфедерацију или асиметричну федерацију, где ће републике и аутономне покрајине имати већи степен независности.

Српска интелектуална елита видела је будућност у рецентрализацији, где би се важне одлуке махом доносиле у Београду.

Споменка Хрибар, словеначка социолошкиња, која је присуствовала скупу у љубљанској кафани „Мрак&qуот;, сматра да је „баш на том састанку умрла друга Југославија&qуот;.

„Као еминентни интелектуалци нисмо могли да се сложимо како то треба да изгледа Југославија, а онда Југославија више није имала будућност&qуот;, прича она у документарном филму Меморандум, грех недовршеног текста Радио телевизије Србије (РТС).

У српској делегацији су били академици Добрица Ћосић, Љубомир Тадић и Михаило Марковић, а Крестић се сећа њиховог повратка у Београд.

Разговоре у љубљанској кафани Крестић описује као „тежак пораз&qуот; за Србију, а тројац академика вратио се „разочаран и депримиран пошто је видео да од Југославије нема ништа&qуот;, каже он.

„Тада је било јасно да Словенци не желе Југославију и да је њихова игра око наводног стварања асиметричне федерације био само увод у разбијање земље.

„Наши академици су се вратили потпуно поражени и изненађени тврдим ставом Словенаца, а овде су добили грдње од колега академика због понижења које су тамо доживели&qуот;, тврди Крестић.

• Борисав Јовић - Милошевићев сарадник и човек који је извео тенкове на улице Београда 1991.
• Годишњица непоновљивог краја рата
• Месић за ББЦ: „Толико се ратовало и крви пролило, а границе нису ни за милиметар промењене&qуот;

Словеначки историчар Јоже Пирјевец истиче две позитивне стране окупљања у Љубљани, али и једну негативну.

„Састанак је потврдио добре односе словеначких и српских опозиционих интелектуалаца, и једни и други су се сложили да Југославију треба реформисати, али не и како - нису нашли заједнички језик&qуот;, објашњава он.

Српски историчар Миливој Бешлин уверен је да те новембарске вечери у Љубљани није било могуће променити курс којим је земља кренула много раније.

„Мислим да састанак није имао посебан значај, нити је одржан ради пацификације ситуације у Југославији, већ напротив.

„Две групе националистичких интелектуалаца су желеле само да опипају пулс - Словенци су хтели да виде да ли ће моћи да остваре сепаратистичке намере, а Срби да испитају како ће словеначки интелектуалци реаговати на покушај рецентрализације Југославије&qуот;, сматра он.

Зашто је меморандум САНУ и данас контроверзан

Многе полемике, осуде и подршка нацрту меморандума, који су уследили после објављивања, као и крвави распад Југославије 1990-их година, нису ставили тачку на причу о овом контроверзном акту.

Али за значај који данас носи меморандум побринула се политика, а не његова суштинска вредност, сматра Твртко Јаковина, професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Загребу.

„Академици који су писали меморандум свакако нису били маргиналне личности у југословенској историји, али би њихов текст био маргиналан да се на њега није наслонила политика.

„Постало је важно зато што су они артикулисали и изоштрили већ видљиве тенденције у друштву, а онда га је политика у околностима промене света и Хладног рата прихватила&qуот;, појашњава хрватски историчар.

Бешлин сматра да је изузетно важно за народе из бивших Југословенских република да памте меморандум као „опомену&qуот;.

Тај незванични документ „није прошао тест времена&qуот;, а тврдње изнесене у њему нису се доказале као тачне и исправне, каже.

„У њему се види како интелектуалне елите могу да одиграју погубну улогу, која је, не марећи за штету коју наноси, спознала да опасне идеје могу да буду спроведене.

„Мора да нам буде јасно да ће и данас свака евентуална идеја о промени граница поново бацити регион у несагледиву трагедију&qуот;, упозорава Бешлин.

Да ли би дошло до рата и распада бивше Југославије да меморандум САНУ никада није написан и објављен?

Вероватно да, јер такав један документ сам по себи није могао да заустави одавно започете поделе у држави, одговара Бешлин.

„Ниједан од поменутих догађаја, па ни меморандум или чувена Осма седница партије, када је Слободан Милошевић заменио Ивана Стамболића на челу српских комуниста, није био преломан за распад Југославије, нити је сам могао да обрне ситуацију у земљи.

„Током 1980-их ствари више нису могле да иду у другом смеру, јер су националистички интелектуалци у Србији одавно темељно и агресивно припремали људе за рат&qуот;, сматра историчар.

Филип Давид сагласан је да је национализам у Југославији „увек тињао испод површине&qуот;, али сматра да му је потребан документ којим би се „поткрепили националистички ставови&qуот;.

Меморандум је ту ступио на сцену, сматра писац.

„Не можемо говорити шта би било кад би било, али зато знамо шта је било - меморандум је у том најгорем сценарију одиграо врло важну улогу&qуот;, закључује Давид.

Можда ће вам и ова прича бити интересантна:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.24.2022)