Витомир Вито Николић: Обездрумљеност

Заноћила ноћ у мени, мотре на ме црне страже, лик нечији скамењени гледа у ме пренеражен. Над угарком мјесечевим лудо дрво запомаже, неки гркљан пресјечени хоће име да ми каже. Треба некуд побјећ с лицем испред ове страшне јаве, не у шаке - злокобнице закукаће око главе. Све су скитње одскитане, умор пао на друм дуги. Што ме тако гледаш, дане, као да сам неко други.