Тридесет година од рата у Босни и Херцеговини: Кад су Грбавицом уместо лопти летели меци

„Само немој на траву ићи&qуот;, мушкарац у плавом дресу каже сину од око десетак година, који ноншалантно, држећи руке у џеповима, разгледа око себе.

Дечакова коса је плава и свеже подшишана, са раздељком на десној страни, а око врата му је плави шал са извезеном великом белом локомотивом.

Тата га све време озареног лица снима док вероватно први пут улази на Грбавицу, чувени сарајевски стадион, дом фудбалера Жељезничара, где су се толико пута радовали и туговали због победа и пораза.

Међутим, пре 30 година над Грбавицом су уместо лопте почели да лете меци.

„У шуми иза је била Армија БиХ и она је контролисала овај део, а онај Војска Републике Српске (ВРС)&qуот;, показује ка простору иза две супротне трибине Елмир Чајо, један од званичника ФК Жељезничар.

„А овај део стадиона овде, негде отприлике од семафора, то је била ничија земља... Линија (фронта) је буквално ишла по средини терена.&qуот;

• „Жељо ти је, ба, институција&qуот;: Век фудбала сарајевског Жељезничара - прича о љубави, граду и рату
• Дан када је Сарајево на ногама: Ћевапи, фудбал, плава и бордо боја - прича о дербију
• Како је свиран крај за Вележ на Стадиону под Бијелим бријегом у Мостару

Те 1992. шавови на плаво-бело-црвеној тробојки су попуцали, а широм Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) - која је на данашњи дан обележавала Дан републике, један од највећих државних празника - буктао је рат.

Најстрашније замахе рат је добио у Босни и Херцеговини (БиХ), чији је главни град три и по године био под опсадом. Грбавица, где су пре рата сваке сезоне гостовали Црвена звезда, Партизан, Хајдук, Динамо, Војводина и други, потпуно је уништена.

Иако утакмица за то време није било, лопта у Сарајеву није престала да се котрља, а да би уопште дошли у прилику да јуре за њом, фудбалери су морали да избегавају снајпере.

„Постојале су добро познате руте куда се смело и могло кретати и није нам било тешко да идемо на тренинге&qуот;, каже за ББЦ на српском Џелалудин Мухаремовић, бивши играч Жеље.

„То нам је био бег од свакодневнице и ружних ствари које су се око нас дешавале&qуот;, додаје.

Рат у БиХ завршен је 1995. Дејтонским споразумом, а годину дана касније на Грбавици је одиграна и прва послератна утакмица - и то дерби између Жељезничара и Сарајева.

„Добро се сећам тренутка када смо се први пут вратили на Грбавицу&qуот;, присећа се Буленд Бишчевић, бивши капитен Жељезничара, који је играо на том мечу.

„Само си по головима могао да препознаш да је реч о терену за фудбал, све остало је била шикара, ровови... Права борбена зона.&qуот;

Кад вољени стадион гори

Чајо је рођен 1965. и то, истиче, на само 200 метара од Грбавице.

И то, поново ће поносно рећи, у истом насељу где и Един Ћурић, Владо Чапљић, Мехмед Баждаревић и још неколико бивших фудбалера Жељезничара.

„Један кварт је избацио четири или пет легенди клуба... Ту не рачунам себе&qуот;, каже уз осмех.

Одрастао је у подмлатку и на трибинама Грбавице и са сетом прича о бившим временима.

„Сећам се кад је Звезда дошла овде са Белодедићем, Пиксијем, Савићевићем, Најдоским, молили смо бога да не изгубимо са више од два или три разлике&qуот;, каже у даху, док му у углу усана већ настаје кез.

„И туп - трица, добијете 3:0 такву Звезду, тако невероватан тим... То је невероватан осећај.&qуот;

Мухаремовић је на том мечу као дечак скупљао лопте.

„Памтим и дан данас један корнер који је Пикси изводио, ја сам му додао лопту&qуот;, наводи.

„Гледаш светског фудбалера, његове ноге, огромне, јаке, баш прави играч и ту је, пред тобом, а пре тога можеш да га гледаш само на телевизији како са Звездом осваја титуле.&qуот;

Жељезничар је клуб са једном од најдужих традиција на простору бивше Југославије - прошле године обележио је век постојања, а 1985. је играо и полуфинале некадашњег европског Купа Уефа.

Један од највећих успеха остварио је 1972, када осваја једину титулу у лиги СФРЈ, којом је доминирала Велика четворка - Звезда, Партизан, Динамо и Хајдук.

„Са Партизаном је увек била патња, тешке утакмице и рововска борба, али смо их добили у Београду 0:4 кад је било за шампионску титулу&qуот;, наставља Чајо.

„А са Звездом се знало, растуре или они нас или ми њих.&qуот;

Међутим, почетком деведесетих све се мења.

Утакмица између Жељезничара и Рада, заказана за 5. април 1992. у Сарајеву, отказана је 35 минута пред почетак меча, зато што су се пуцњи чули у близини стадиона.

Само месец дана касније, 4. маја, западна трибина стадиона Грбавица је горела.

„Та трибина је запаљена са свим тим пехарима и стварима из клуба&qуот;, каже Бишчевић.

„Комплетна историја је изгорела у том тренутку и простор који треба да буде симбол спортских игара и надметања постао је ратна зона и борбена линија.&qуот;

Чајо се тог 4. маја живо сећа - стајао је прекопута стадиона и гледао како гори.

„Мислим да ми је то један од најтежих дана у животу&qуот;, каже, уз очигледну промену у гласу.

„Када видите тај огроман пламен, који је ишао 30 или 40 метара увис, то је тако страховито изгледало... Није човек могао да пусти сузу, али изнутра је душа плакала.&qуот;

У наредне три и по године рата Грбавица ће бити готово потпуно уништена.

„Уништена је та стара дрвена трибина, огроман број граната је пао на терен, семафор је био уништен, објекти где је била администрација, све је било уништено&qуот;, каже Чајо.

Због свега тога један од најстаријих клубова на Балкану данас нема велику архиву - велики део свега што су чували уништен је у рату.

„И тада сам знао да се неће завршити на томе, да ћемо се поново вратити на Грбавицу, али то је тако страховито изгледало&qуот;, додаје Чајо.

Прочитајте и ове приче о 30 година рата у Босни и Херцеговини:

• Кад је заиста почео рат у Босни и Херцеговини
• Концерти за мир у Сарајеву, Крагујевцу и Београду који нису зауставили рат у Југославији
• Празник и(ли) камен спотицања: 30 година референдума о независности Босне и Херцеговине
• Како су избеглице из Босне и Херцеговине пронашле уточиште у далеком Пакистану
• Како је разум победио оружје у босанском селу Баљвине: „Пусти рат, немамо воду у 21. веку“
• Има ли живота после рата: Како сукоб у Украјини ветеранима рата у Југославији враћа ужасе пред очи
• „Ја нисам била жена, већ фигура за мучење&qуот;: Судбине жена из Босне и Херцеговине које су промениле међународно право
• Невидљива деца рођена из силовања током рата у Босни
• Село у околини Зворника које су обновиле жене: „Била сам у клинчу, сва повијена, али више нисам, сад сам нека друга ја&qуот;
• „Мост на сухом&qуот;: Како је ОКЦ „Абрашевић&qуот; постао место сусрета младих у подељеном Мостару
• Како је настала босанска марка, једина марка која и данас живи
• Хотел у Сарајеву: Град у граду и уточиште на првој линији фронта
• Како је сниман једини играни филм у опкољеном Сарајеву
• „Не пуцај, не пуцај&qуот;: Речи које нису спречиле Добровољачку, крваву епизоду рата у Сарајеву
• „Било нас је пет у возилу - само сам ја преживео&qуот;: Тузланска колона, 30 година касније

О фудбалу под снајперима

Међутим, на повратак се дуго чекало.

Бишчевић је у тренутку када је западна трибина Грбавице горела, изјавио је раније, био заробљен у сарајевском насељу Грбавица, по ком је стадион добио име.

То насеље је тада било под контролом Војске Републике Српске.

У заробљеништву је, наводи, био од 2. маја до 22. августа, када је са оцем размењен на мосту Бристол, али о стварима из тог периода никада није желео опширније да прича.

„Остају неке болне ствари&qуот;, изјавио је недавно.

„Спасили су ме добри људи, комшије, који су ту, на моју срећу остали - Цицко Провић, Невенка Радовић, од покојног тренера Јовице Радовића жена.

„То су људи који су кућа до куће и то је онај део поред Жељиног стадиона.&qуот;

Током опсаде Сарајева, више од 250.000 људи дуже од три и по године живело је уз свакодневно гранатирање са положаја под контролом Војске Републике Српске.

Погинуло је више од 10.000 људи, међу којима и 1.601 дете.

Бивши политички лидер Републике Српске Радован Караџић и војни командант Ратко Младић осуђени су, између осталог и за опсаду Сарајева, пред Међународним механизмом за кривичне судове УН у Хагу.

Међутим, иако је стадион био у рушевинама, фудбалери Жељезничара су некако тренирали, кажу у клубу.

„Неколико играча је мобилисано и кад су на линији, онда су на линији, а када нису, онда дођу и тренирају и то у једној школи&qуот;, присећа се Чајо.

„Пут до ње је био на линији снајпера, због чега до тамо ниси могао најкраћим путем, већ си је морао обићи за километар и по како би дошао са горње стране.

„Зато је увек било питање да ли ћеш доћи на тренинг, иако си на њега кренуо, а после и како ћеш отићи и да ли ћеш се вратити кући.&qуот;

Један од њих је Мухаремовић, који ће током деведесетих и двехиљадитих прикупити 200 мечева за сарајевске плаве.

„Становао сам скроз на другом крају града у односу на дворану и требало ми је око сат и по пешице до тамо, али идеш са саиграчима, па ти у причи прође време&qуот;, присећа се он.

И када се заврши тренинг онда лагано назад.

Али у тој хали постојао је само фудбал и ништа више.

„Када дођете у дворану и узмете лопту, која вам је у том тренутку најважнија ствар на свету, потпуно заборавите на све што се дешава напољу и играте&qуот;, наводи Мухаремовић.

Највећи проблем, додаје, била им је храна.

„Не могу да кажем да смо били гладни, али то није била храна за некога ко се бави фудбалом... То су ствари које иоле нормалан и просечан фудбалер избегава.

„Али није нам то сметало, јер нам је све то био издувни вентил.&qуот;

„Радна акција&qуот; и тренинзи

По завршетку рата, фудбалери и играчи Жеље вратили су се на Грбавицу - или барем оно што је остало од ње.

„Колико сам био радостан што сам поново ту, био сам и престрављен количином разарања стадиона - и онда схватиш да то готово више и не постоји и да све мора да крене из почетка.

„Али човек онда у себи подвуче црту и каже 'ок, идемо из почетка'&qуот;, наводи Чајо.

Терен, за који каже да је „изгледао као да је на Марсу&qуот;, прво је прегледан да ли има мина.

Није их било.

А онда је кренуло чишћење које назива „радном акцијом&qуот; и у којој су учествовали сви од пионира до првотимаца.

„Један од дечака је на стадиону нашао реденик од митраљеза, али читав град је био под таквим стварима, па се није могло чекати да неко дође и то среди.

„Најлакше је било да очисте деца... 'Ајде, десет минута, па ћемо играти лопте'.&qуот;

Бишчевић и Мухаремовић су такође учествовали у акцији.

„Свако је понео неки алат, ко је шта имао, доносили смо и канистере за воду и гледали да колико-толико уљудимо тај простор да можемо да се пресвлачимо&qуот;, каже Бишчевић.

Терен је, додаје, изгледао као „ћилим кад га мољци изуједају&qуот;, док Мухаремовић наводи да је стадион био „рупа, рушевина, згариште&qуот;.

„На терену је била трава од пола метра, метар, као нека ливада&qуот;, каже кратко.

„И биле су радне акције по читав дан - 'ајмо средити ово, ајмо средити оно', чисто да се направе неки услови да ту може да се игра нормалан фудбал.&qуот;

Док се то није десило, тренирали су на - Вемблију.

Реч је о помоћном терену за омладински погон, од шљаке, а који је име добио по чувеном енглеском стадиону.

„Током зиме, када падне снег, тамо је било немогуће тренирати, а лети је било толико прашине да се скроз нагутамо, али током пролеће и јесени, када би било мало кише, па га мало поваљају и поравнају, стварно је био Вембли&qуот;, каже Мухаремовић.

Први тренинг на главном терену одржали су два дана пре тог дербија против Сарајева, који је одржан 2. маја 1996, што је био први послератни меч на Грбавици.

Бишчевић каже да је тај тренутак био веома емотиван.

„Одрастао сам тик уз стадион и ми смо за њега били везани, све што сам могао је да волим фудбал и тај клуб, због чега нам је једина жеља била да заиграмо у плавом дресу на њему.

„Он је симбол нашег одрастања, циљ и идеал сваког дечака који је одрастао уз њега.

„И онда се враћаш на Грбавицу после четири године, уништену и никакву... То оставља велики траг.&qуот;

Грбавица после рата - дерби

„Све је спремно за велики фудбалски спектакл&qуот;, каже неименовани новинар, док камера приказује атмосферу око Грбавице пред утакмицу.

Чувена спортска флоскула би рекла - река људи се слива ка стадиону.

„Сарајево, Сарајево&qуот;, скандира колона људи у бордо боји њиховог клуба.

„Па за Сарајево, за кога ћу навијати&qуот;, каже црнокоси мушкарац у анкети.

„Станујем ту на 100 метара и након четири године долазим на стадион - диван је осећај, какав ће бити&qуот;, додаје.

Исто наводи и старији мушкарац који за себе каже да је „Жељовац&qуот;, али који се и брине да ли ће због гужве успети да дође до карте.

У позадини се виде рушевине.

„То што је срушено, то ћемо ми обновити све, као ново ће бити све&qуот;, додаје полетно један младић, убеђен да ће победити Сарајево.

И стадион је заиста био испуњен до последњег места - новинар процењује да је било 20.000 људи.

„Ово је као у старо, добро време&qуот;, каже један мушкарац у оделу, када је камера већ била на трибинама.

Мечу је присуствовао и тадашњи председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић, ратни лидер Бошњака и један од потписника Дејтонског споразума .

На крају је било 1:1 - гол за Жељу постигао је Бишчевић, док је Мухаремовићу то био деби на омиљеном стадиону у сениорској конкуренцији.

„Јављају вам се слике из детињства, када смо гледали првотимце како тренирају, силни дербији, па и тај фамозни Куп Уефа против Видеотона 1985. године&qуот;, наводи Мухаремовић.

„И тај сан да играте на Грбавици за сениоре пред публиком вам се оствари, али је на неки начин то било и ружно, зато што се то догодило у таквом амбијенту и тим околностима.&qуот;

Пошто је склопљен мир, каже да је покушао да не размишља о рату, што се труди и данас, тридесет година касније.

„Неких детаља се понекад сетимо, па се смејемо како је то све било и како смо једни другима позајмљивали патике&qуот;, наводи кратко.

Чајо каже да му је као навијачу било лепо на дербију, али и чудно, јер је стадион и даље у великој мери био разрушен.

Осећај је, додаје, био „као да сте добили на лотоу, али не велики добитак, већ само да вас мало обрадује&qуот;.

„И стварно је човеку било пуно срце да се после четири године поново игра фудбал, да лопта поново иде по терену и да је подела на бордо и плаве једина подела у граду&qуот;, каже Чајо.

Бишчевић ту истиче колико је људи заправо присуствовало утакмици.

„То је да их жеља мине... Тог 2. маја 1996. живот се поново вратио у Сарајево.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.01.2022)