Русија и Украјина: Чудесна преживљавања и трагични губици после ракетног напада на Дњепар

Поподне 14. јануара у Дњепру, граду у централној Украјини са скоро милион становника, огласила се сирена за ваздушну опасност.

Становници овог града, као и већине, после 325 дана рата, већ су се навикли на звук сирене.

Тог јутра, међутим, украјински званичници издали су упозорење:

„У току је претња од ракетних напада. Позивамо вас да не игноришете ова упозорења и да останете у склоништима.&qуот;

У време ручка, председник регионалног одбора Дњепропетровске области Николај Лукашук рекао је новинарима да су украјински системи противваздушне одбране већ оборили неколико ракета.

„Категорички захтевам да не емитујете снимке противваздушних система пре окончања трајања узбуне или - не дај Боже - да му прилазите&qуот;, упозорио је Лукашук локалне новинаре.

„Дњепропетровск се налази на фронту. Окупатор увек тражи наше противваздушне системе и напашће их кад год му се за то укаже прилика.

„Противваздушна одбрана је сламка спаса за наше људе.&qуот;

• Мучно чекање да се идентификују мртви у Украјини
• Ракетни напад на хуманитарни конвој у Украјини, више од 20 мртвих
• Најмање 13 мртвих у 'руском нападу' на Запорожје, тврди Кијев

Сирене су се огласиле над градским Ракетним парком, у ком се налазе макете првих совјетских балистичких ракета.

Оне су прављене у фабрикама из Дњепра.

Затворен за посете странаца све до 1990-их, Дњепар је био стратешки важан град за војну, одбрамбену и свемирску индустрију у Совјетском Савезу.

Сирена се чула и у градском насељу Победа.

Ово насеље у Дњепру изграђено је пре педесет година, на исушеном мочварном терену.

Архитекте које су пројектовале Победу су 1983. добиле Државну награду Совјетског савеза, а насеље је проглашено архитектонским спомеником од националног значаја.

Ово насеље се и даље сматра једним од најбољих у Дњепру - пуно зеленила, пространо и на свега десет минута вожње од центра града.

Налази се близу реке и новог трга са фонтанама, где се увече пале светлосни ефекти.

Зграде у Победи имају по девет, дванаест или шеснаест спратова.

Уобичајени стамбени блок од девет спратова има 16 улаза и у њему живи око 1.700 људи.

Главне улице у овом насељу су Авенија Хероја, Булевар Славе и Насип Победе.

Сва имена се односе на победу Совјетског Савеза над нацистичком Немачком у Другом светском рату.

Преживели из Другог светског рата

Четрнаести јануар је била субота и многи људи су се били код куће.

Један од њих је био деведесетогодишњи Галич, који је као дете преживео Други светски рат.

Живео је са ћерком, мајком троје његових унука, од којих је један на фронту.

У суботу је она отишла послом у град.

Он је гледао телевизију и приставио је воду у чајнику.

За то време, у Русији - према саопштењу украјинских снага - бомбардер Ту-22 узлетао је из ваздухопловне базе у Курску.

Лансирао је једну од пет крстарећих ракета Кх-22 којима ће Русија тога дана напасти Украјину.

Пројектил тежак хиљаду килограма путовао је око 450 километара пре него што је ударио у деветоспратни блок у насељу Победа.

Украјинске снаге су касније потврдиле да Украјина нема противваздушни систем одбране који може да обори овакву мету.

Око 16.15, одјекнула је заглушујућа експлозија.

Галич је остао без свести и пробудио се у болници, са повредама главе и руку.

Његови унуци Максим и Јевген су га сликали и поставили фотографију на Инстаграм.

„Ово је мој деда, има скоро 90 година, преживео је рат и сада мора поново да пролази кроз њега&qуот;, написао је Јевген.

„Нека људи виде ово и схвате да ниједан непријатељ не заслужује патњу кроз коју сада пролазе обични пензионери.&qуот;

Погледајте видео о ранијем нападу на градове широм Украјине:

Боксерски тренер

Пројектил је уништио читаво крило стамбене зграда, од врха до дна, са 72 стана у којима је пријављено скоро 200 људи.

Фотографија једног стана постала је вирална - спољни зид је потпуно срушен и види се кухиња за жутим кухињским елементима и здела са јабукама на столу.

Ово је био дом познатог украјинског боксерског тренера Михаила Кореновског и његове породице.

„Михаил Кореновски је био сјајан човек&qуот;, гласила је посвета њему на каналу на Телеграму „Дњепарска област&qуот;.

„Био је легенда, тренирао је многе од најбољих спортиста, шампиона…&qуот;.

У суботу, после његових јутарњих мечева, тренер је скокнуо до стана док га је породица чекала напољу у дворишту.

Петнаест минута касније, његове две мале девојчице остале су без оца, а његова жена без мужа.

Сада немају коме да се врате - и где да оду.

Стан им је уништен.

Стоји у тишини, снима рушевине у диму

Сестре Кореновски нису биле једина школска деца која су била код куће у згради тога дана.

Били су ту и четрнаестогодишња Каролина и деветогодишњи Максим.

Шест месеци раније, њихови родитељи Ирина и Максим Шевчук преселили су се са децом у Дњепар са обода, побегавши од сталног гранатирања.

Изнајмили су стан у насељу Победа.

У суботу је њих четворо изашло у шетњу.

Деца су већ била доле на улици и чекала маму и тату да им се придруже.

Али њихови родитељи никад нису стигли.

Било је још много људи који су стајали испред деветоспратнице у суботу кад је ударио пројектил.

Мајке су запомагале, мушкарци су псовали, а деца су плакала.

Међу њима је стајала и једна од комшиница породице Кореновски, самохрана мајка.

Изашла је у шетњу са четворомесечном бебом.

После експлозије, све што јој је остало била су колица и зимска јакна.

Роман и његова трудна жена Лена такође су били напољу.

Пола године раније, живели су у Торецку.

Кад је бомбардована фабрика хлеба у овом граду, Романова пекара обезбедила је људима погаче и векне, редећи у три смене да би намирили све.

Али кад се гранатирање појачало, породица се преселила у Дњепар.

Четрнаестог јануара, Роман и његова жена и деца изашли су у цркву, оставивши седамдесеттрогодишњу мајку за собом.

Кад се вратио кући, остао је да стоји у тишини, снимајући телефоном рушевину у диму.

У близини је стајала родбина Ирине Соломатине и Олге Усове.

Обе су страдале у рушевинама, зубарке, волонтерке и пријатељице многима.

Соломатина и њена деца од 13 и шест година живели су кратко у Пољској у пролеће, али су се после тога вратили у Украјину.

Усова, мајка трогодишњег дечака, рођена је у Доњецку.

Заједно су радиле у зубарској „волонтерској јединици&qуот;, путујући специјално опремљеним аутобусом да би лечиле војнике.

Четрнаестог јануара пролазиле су поред зграде кад је ударио пројектил.

Олгин рођак јој је написао посмртну посвету:

„Нажалост, нема начина да заузмем твоје место - учинио бих то да могу, док трепнеш.&qуот;

Мајка и брат петнаестогодишње Марије Лебед такође су били напољу.

Мајка је била на послу кад се зграда срушила у ракетном нападу, док је њена ћерка тинејџерка остала унутра.

Марија је похађала школу у одељењу 9А, ишла на часове плеса и била председница школског савета.

Сахрањена је 16. јануара после подне.

А ту су били и родитељи седамнаестогодишњег Максима Богуцког.

Он је матурирао прошле године.

Породица из Маријупоља

У октобру 2022, у деветоспратницу у насељу Победа уселила се једна нова породица - мајка, бака и млађа сестра Русане Бабкине.

Оне су све биле из Маријупоља.

Првог дана рата, Русанини родитељи и њен вереник су се пријави у одбрамбене снаге града, где су остали до последњег.

Русана и њена бака су побегле из окупираног Маријупоља у Дњепар крајем марта.

Њена деветнаестогодишња сестра им се придружила из опкољеног Харкова.

Путовала је стојећи у вагону воза, губећи свест од исцрпљености, пошто је „замољена да напусти&qуот; хостел у ком се крила.

Њени родитељи су се предали Русима у мају, а украјинске снаге су добиле наређење да напусте железару Азовстал и предају оружје - написала је Русана на Фејсбоку.

Њена мајка је ослобођена у склопу „размене жена&qуот; пре четири месеца, у октобру.

Она је путовала до ћерки у Дњепру и већ се била пријавила у украјинску војску.

Породица је изнајмила два стана у истом делу деветоспратнице на насипу у насељу Победа.

Четрнаестог јануара, Русанина мајка се прехладила и остала код куће уместо да оде у војну јединицу.

Млађа ћерка је чистила стан, док је бака пекла чебурек у кухињи.

Русана, која је била послом у Одеси, звала је кући у три после подне.

„Последњи пут сам причала са мамом телефоном у 15:07. Све је мирно овде, рекла је, опусти се&qуот;, написала је Русана на Фејсбуку.

Телефон од тада није звонио - три жене се воде као нестале.

Анастасија Швец

Двадесеттрогодишња Анастасија Швец такође је живела у згради.

Кад је Русија извршила инвазију на Украјину у фебруару, она је управо стекла мастер на Факултету за царину и финансије.

У септембру је већ изгубила вереника.

Он је страдао на фронту.

„Нисам живела, све то време сам само егзистирала, покушавала сам да се помирим с тим да мог храброг Влада више нема&qуот;, написала је Анастасија на свом Инстаграм налогу.

У суботу је била код куће са родитељима Наталијом и Максимом Швецом.

Њена мајка је била волонтерка у добротворној организацији „Мачке траже дом&qуот;; колеге је описују као „бриљантну особу&qуот; која је спасила многе „мачје животе и судбине&qуот;.

Субота је био дан резервисан за породицу.

„Сећам се татиних шашавих шала, како смо мама и ја фотографисале штенце&qуот;, написала је Анастасија. „Јели смо мамине удон нудле.&qуот;

Потом је ударио пројектил.

„Врата спаваће собе су пала на мене, одједном се део кухиње нашао у истој соби са мном.

„Није било купатила, није било кухиње, није било ходника, није било оставе - следио је амбис после кога сам могла да видим улаз у нечији туђи стан&qуот;, каже Швец.

Она је успела да преживи експлозију и побегне, што је било забележено фотографским објективом.

Читав свет ју је видео како седи сама високо на рушевинама свог стана, пре него што су је спасиоци спустили на безбедно.

Швец је стискала играчку диносауруса и комадић фолије са новогодишње јелке.

„Влад ме је спасао, остала сам читава, сем ране на глави и огреботина на мојим голим ногама.

„Сигурна сам да су моји родитељи били у кухињи, која више није тамо где је била.

„Нисам желела да будем спасена, желела сам да нађу моје родитеље.

„Знам да је наш мачак Ричард покојни, он сигурно није могао да преживи. Патим.

„Јесам ли стварно још жива?&qуот;.

Погледајте видео о ранијем нападу на Запорожје:

Антон и Ева

Двадесетједногодишњи Антон је запросио Еву за Нову годину.

Одлучили су да се венчају у пролеће.

Четрнаестог јануара је возио до Евине куће, причајући са њом преко телефона.

Младић је био 300 метара од улаза кад је ракета ударила у зграду.

Телефонска веза се прекинула. Антон је нервозно утрчао унутра.

„Кад сам стигао, видео сам бетонски крш. Све се срушило, укључујући осми спрат где је она живела.

„Попео сам се кроз рушевине не чекајући спасиоце. Зид је нестао, фрижидер је још био тамо&qуот;, написао је он на украјинској интернет страници 056.уа.

„Све се запалило, дошло је до цурења гаса. Спасиоци су ми викали да сиђем, док сам ја голим рукама померао бетонске блокове, тражећи је.

„Потом су ме војници ухватили за оковратник, рекавши да би гас могао да експлодира&qуот;, каже Антон.

Провео је наредних пет сати помажући спасиоцима да пронађу друге преживеле.

„Затекли смо повређеног човека поред кола, закопаног испод комада бетона; подигли смо га са њега и сачекали болничаре.

„Ближе улазу, успели смо да евакуишемо једну баку, а после тога сам наилазио само на мртва тела и посмртне остатке&qуот;, рекао је овај младић.

Кад је пао мрак, почео је да посустаје.

Изашао је из рушевина, а пола сата касније примио је позив - Ева је била жива.

„Налазила се под рушевинама поред пута, у зони забране приласка јер су тамо експлодирали аутомобили.

„Није било начина да се допре до ње, јер је пролаз блокирала машинерија&qуот;, објаснио је Антон.

Девојка је одвезена на одељење за интензивну негу.

Њен вереник верује да је Ева преживела зато што је пала са осмог спрата, где је преградни зид задржао највећи део удара експлозије, а била је заштићена одозго бетонским плочама из рушевина.

„Сада је на интензивној нези, њено стање је стабилно, али озбиљно&qуот;, поверава се Антон.

„При свести је, али не дозвољавају ником да је види. Пустили су ме на само два минута.&qуот;

Тридесетједногодишњи војник Максим Омељаненко је копао по рушевинама раме уз раме са Антоном.

Пре инвазије он је радио као тренер у Дњепру, потом се борио у Херсону, а сада - према украјинском информативном медију Хромадске - брани највеће жариште на фронту, Бахмут.

Неколико месеци пре гранатирања Дњепра, говорио је о својој служби.

„Ако умрем млад, обећавам да ће све бити у реду - нико не живи довека и надам се да ћу, кад дође моје време, отићи са осмехом.

„Ово је само једно путовање и захвалан сам на прилици да живим и учим из патње.&qуот;

Чувши за трагедију у родном месту, пожурио је назад у Дњепар.

Његова мајка Људмила нашла се под рушевинама, заједно са својим псом и мачком.

Људмила је спасена из стана на последњем спрату, заштитио ју је део кухиње, заточена испод бетонске плоче.

Према последњим извештајима, у ракетном нападу на Дњепар погинуло је 45 људи, петоро од њих деца. Тридесет деветоро је извучено из рушевина живо.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.23.2023)