Oskar Davičo: O, što volim rosu

O, što volim rosu, njene prste fine, puckavice providne još ne videh take, kapi rose na obrazu deteline, šumne ko zvečarke, ali lake, lake. O, što volim vidik, dubok kao čelo, velik ko čuđenje što širi zenicu kroz jutro kom rezi gledanje veselo dok sunce u skoku grli oranicu A sjaj iščašuje magli rub doline i senke s mašica humova podiže, da otud ko stabla dohuknu stotine pijanih obzorja niz sve čulne riže. Volim, volim čuda vida zahuktala, vidika života ko zraka