Porodica i Srbija: „Prerano odrasteš, ali nekako prebrodiš taj gubitak", priče ljudi koji su kao mladi ostali bez roditelja

Aleksandra, Stefan i Nikola* žive u Nišu. Nisu vršnjaci, ali dele isto iskustvo: Ostali su bez oba roditelja tek pošto su zakoračili u svet odraslih.

„Moraš sve sam, nemaš koga da pozoveš kada ti je potrebna pomoć, ali se tešiš da ima strašnijih stvari i da nije sve tako loše", priča Aleksandra za BBC na srpskom.

Deset meseci pošto joj je umro otac, Aleksandri je preminula i majka. Imala je 20 godina, i tek je započela studije.

Iako je dugo bolovao, Stefanov otac je preminuo iznenada. Šest meseci kasnije, umrla je i majka, a tada 23-godišnji Stefan je tri dana kasnije polagao prijemni za fakultet. I položio.

„Možeš, a moraš i neverovatno je šta sve možeš da naučiš kada nema ko da te nauči", kaže danas.

Nikola je ostao bez majke u godini kada je završava prvi razred gimnazije.

Posle petnaest meseci, otac je preminuo od infarkta.

„Godine su u mom slučaju mnogo toga potisnule iz sećanja, verujem da nesvesno proživljavam mnoge posledice, ne znam tačno koje, ali prisutan je strah od gubitka i razdvajanja", priča danas, tri decenije kasnije.

• Darkova priča: Depresija kao tuga sa sto lica
• Ako umrete rano, kako će vas se sećati vaša deca
• Četkicom i bojom do snažnijeg mentalnog zdravlja

Istraživanje o mentalnom zdravlju u Srbiji Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) iz 2022. pokazuje da je gubitak bliske osobe kod trećine ljudi kojima se to desi uzročnik traume i stresa.

Traumatična iskustva, pokazuje ista studija, jesu jedan od učestalijih okidača mnogobrojnih psiholoških tegoba.

„Logično je da deca i mladi koji su izgubili oba roditelja to doživljavaju kao traumatično iskustvo i da će biti pod stresom.

„Pitaju se od čega će i gde da žive, s kim, osećaju se ugroženo, nebezbedno, izgubili su deo identiteta", objašnjava Aleksandra Bobić, psihološkinja iz organizacije PIN, za BBC na srpskom.

Pored tuge i boli, uglavnom se javljaju anksioznost i strah od vezivanja.

Mnogi se osećaju napušteno i depresivno, izbegavaju da govore potiskujući emocije, što može da utiče ne samo na mentalno, već i na fizičko zdravlje, ukazuju psiholozi.

Neki se okreću obrazovanju ili poslu kako bi pokazali da su dovoljno snažni i sposobni, često nesvesni da im je pomoć potrebna, a ni okolina ne primećuje, jer im deluje da su uspeli da nastave dalje, kaže psihološkinja Tamara Džamonja-Ignjatović za BBC na srpskom.

Sklonost da se ne pokazuju emocije kada se izgubi neko blizak posebno je izražen kod mladih, jer ne žele da se osećaju povređeno, ukazuje ona.

„Tada se razvijaju kao ličnosti, važan im je socijali status u društvu, bitno im je mišljenje vršnjaka, ne žele ni na koji način da se razlikuju od njih, pa se ponašaju kao da se ništa nije desilo."

Stefanova priča: „Neverovatno je šta sve možeš da naučiš kada nema ko da te nauči"

Već kao desetogodišnjak Stefan Ivanović je dobro znao raspored odeljenja niške bolnice.

Njegovom ocu su amputirane obe noge zbog bolesti.

„Voditi nekog u bolnicu, na terapije i preglede - to je za mene bilo nešto najnormalnije", govori Ivanović.

Zbog čira na želucu, 2013. godine, otac je ponovo bio u bolnici.

Nekoliko dana kasnije, Stefanu je na putu do posla poštar uručio pismo.

Iz bolnice su poslali dopis da mu je otac preminuo.

„Bio sam u šoku, nismo bili pripremljeni, jer je tata uvek bio bolestan i nama je bilo normalno da jednom u nekoliko meseci on boravi u bolnici, vrati se kući i bude sve u redu", priča Stefan danas.

Seća se da se jako brzo vratio na posao.

„Čim sedneš nešto te podseti, kreneš da razmišljaš o tim stvarima - da li si mogao nešto da uradiš, da preduprediš - te misli nigde ne vode", kaže Ivanović.

Zato se usredsredio na posao i prijatelje.

Slušao je muziku, odlazio je na žurke i nije nosio crninu, jer nije želeo da ga ljudi zapitkuju.

„Kada se izgubi neko drag, prvo što se javi je stanje šoka, negira se odsustvo te osobe, emocije se ne pokazuju, a potom sledi čežnja kada postajemo svesni da te osobe više nema, ali i dalje ne prihvatamo njeno odsustvo.

„Sledi faza očaja, kada smo zbunjeni, praćena jakim emocijama i mnoštvom pitanja što se manifestuje i u ponašanju, što može da potraje.

„Potom počinje postepeni oporavak kada se svesno prihvata da te druge osobe zaista nema, smanjuje se intenzitet emocija i tada se vraćamo u neki sopstveni kolosek i rutinu", objašnjava Aleksandra Bobić.

Nedugo posle očeve smrti, Stefanova majka je obolela od raka štitaste žlezde,

„Osetio sam da treba da se trudim više, radio sam tri posla u isto vreme.

„Sa jedne strane bio je to beg od situacije, a sa druge, majka nije radila, trebalo je da se upotpuni budžet, a i bilo je potrebno za njeno lečenje". priča.

Tugu i bol zbog gubitka oca je potisnuo, briga o majci postala je prioritet.

Šest meseci posle oca, majka je umrla.

„Sve je bilo tako brzo, da nemaš vremena da razmišljaš o osećanjima."

Stefan je tri dana kasnije polagao prijemni ispit za upis na fakultet. I upisao ga je.

Bilo je dana kada se osećao slabo i slomljeno.

Kada bi ostao potpuno sam u stanu, čuo bi glasove oca i majke.

„Ne curi česma, nije veš mašina - na trenutak te strah da izađeš iz sobe", priseća se.

Trudio se da što manje bude sam.

Deceniju kasnije smatra da nikada nismo dovoljno spremni za gubitak roditelja i da se svako sa tom tragedijom nosi najbolje što ume.

„Trudim se da budem bolji, uspešniji, jer uvek imaš osećaj da će oni 'videti' ukoliko skreneš sa 'pravog puta', a to nisam želeo i ne želim.

„Možeš, i moraš, a neverovatno je šta sve možeš da naučiš kada nema ko da te nauči."

Nije potražio pomoć psihologa, i danas razmišlja da li je pogrešio.

„Možda bih više pričao, možda bi mi bilo lakše, možda je trebalo reći nekim ljudima te bi oni možda bolje reagovali", dodaje.

Posle gubitka, ljudi se boje da otvoreno iskažu emocije ali tako stavljaju pod ključ i druga osećanja, jer se ona ne mogu selektivno gušiti, objašnjava Džamonja-Ignjatović.

Na Balkanu se „još od ranog detinjstva slušaju rečenice da treba biti jak i da ne treba da se pokazuju osećanja, što je pogrešno i može da ima trajnije posledice, koje se ispoljavaju u kasnijem životnom dobu", kaže ona.

Bobić ukazuje i na postojanje stigme prema onima koji se suočavaju sa nekom vrstom problema u vezi sa mentalnim zdravljem.

„Zato oni izbegavaju da zatraže stručnu pomoć, stid ih je, problem im deluje nepoželjno, sramotno, vide da ne nailaze na podršku i razumevanje okoline, pa odlučuju da o tome ne govore i da problem u potpunosti potisnu", ukazuje Bobić.

Aleksandrina priča: „Nisam volela samoću, htela sam da budem sa ljudima"

Aleksandra Vidanović je u oktobru 2011. prvi put sela u studentsku klupu.

Tih dana je njen otac bio u bolnici, ali ništa nije ukazivalo da je životno ugrožen.

A onda su joj iz bolnice javili da je preminuo.

Ubrzo se mami vratio rak koji je od 1995. bio u fazi mirovanja.

Uvećavale bi joj se žlezde na vratu, što je vešto krila, govorila da je trenutno i da će proći.

„Verovala sam u to, brat i ja smo se ponašali kao da se ništa ne dešava, bio je to naš odbrambeni mehanizam, iako smo se svakodnevno suočavali sa njenom bolešću", opisuje danas.

Samo deset meseci pošto joj je umro otac, Aleksandri je preminula i majka.

U danima koji su usledili trudila se da se ponaša kao da se ništa nije desilo i da što manje bude u stanu, gde ju je sve podsećalo na roditelje.

Odlazila je na groblje, da se 'ispriča' sa njima, zbog čega se osećala bolje.

Crnu odeću nije nosila kako bi izbegla pitanja na koja u tom trenutku nije želela da odgovori.

Iako bi nekad plakala i vrištala u tišini, nije dozvolila da je bol i tuga preplave.

„Nisam volela samoću, htela sam da budem sa ljudima, trudila sam se da sam stalno u pokretu, bliski prijatelji su bili uz mene - i danas su mi velika podrška", govori ona deceniju kasnije.

Ponekad ju je pogađalo kada bi slušala prijatelje koji se žale na roditelje zato što ih pritiskaju da završe fakultet ili im stalno pišu poruke.

„Jednom sam im samo rekla: 'Pa, vi bar imate roditelje, vas neko zove'", priseća se.

Gubitak donosi neprestanu borbu, smatra Aleksandra, ali dođe i vreme kada se „pomiriš sa činjenicom da njih više nema i da treba da se ide dalje."

Aleksandra se porodila pre nekoliko meseci i žali što roditelji nisu tu da upoznaju unuka.

„Verovatno je moralo da se desi ovako, da postanemo bolji ljudi, možda smo i bili nesvesno spremni da se nosimo sa tim", smeška se dok grli sina.

• Na koliko načina tugujemo
• „Došli su lekari i morala sam da saopštim ocu da umire“
• „Kako su mi društvene mreže pomogle da dobijem dijagnozu"

Nikolina priča: „Verujem da nesvesno proživljavam mnoge posledice"

U godini kada je Nikola* završavao prvi razred gimnazije, umrla mu je majka.

Petnaest meseci kasnije, u maju 1992, otac mu je preminuo od infarkta.

„Moja porodica se raspala, a raspadala se i moja država", priča Nikola tri decenije kasnije.

Odlučuje da se preko leta pridruži starijoj sestri u Grčkoj.

Radio je u kafiću, dosta se opijao posle posla, a često bi i zaplakao.

Kod gubitaka bliskih osoba često se dešava da se okrećemo kratkoročnim rešenjima poput alkohola, pojedinih opijata i učestalih izlazaka kako bi nas to umirilo i pomoglo da se na trenutak potisne odsustvo dragih ljudi, ukazuje Bobić.

„Mladi uglavnom žele da izlaze i zabavljaju se, što je normalno i ta faza im je potrebna.

„Treba ih pustiti i dopustiti im da iskažu te emocije na način kako u tom trenutku umeju, u suprotnom, stvaraju sliku sveta koji ih ne razume u kome su ih svi napustili", dodaje.

Krajem leta se vratio u Niš, završio gimnaziju i potom upisao Elektronski fakultet.

Živeo je sa bakom po majci, „skromnom i obrazovanom ženom koja se stalno molila Bogu".

Kada se godinu dana kasnije baka vratila u njen dom, Nikola je prvi put ušao u prazan stan.

„Shvatio sam da se niko neće vratiti i tada sam se osetio tako usamljeno", seća se danas.

Na predlog rođake, potražio je pomoć psihologa.

„Pričao sam sa psihologom o svemu i svačemu, ali nisam video da su mi ti razgovori pomagali.

„Možda se poklopilo sa periodom kada sam imao devojku, život mi je bio znatno ispunjeniji i nisam razmišljao da nemam roditelje", priseća se.

Bilo je i dana kada nije mogao da se usredsredi na učenje i tada bi se pitao šta bi mu roditelji rekli i da li bi bili ljuti.

„Prevazišao sam taj period nekako sam, želeo sam da završim fakultet, zaposlim se, brinem o sebi, ispunim očekivanja koja su roditelji imali, mada su to bila i moja očekivanja", priča Nikola, danas inženjer.

Odlazak u vojsku, diplomiranje i venčanje su trenuci kad su mu roditelji najviše nedostajali.

Nije, dodaje, želeo da tuguje, jer je bio okružen, kako kaže, divnim ljudima.

„Prijatelji su postali moja nova porodica", dodaje posle kratke pauze.

Kaže da su „godine mnogo toga potisnule iz sećanja."

„Verujem da nesvesno proživljavam mnoge posledice, ne znam tačno koje, ali je prisutan strah od gubitka i razdvajanja."

Postao je, kaže, težak na suze, „kao da su presušile", a supruga mu često ukazuje da je zatvoren, što je, veruje, posledica nesvesne traume.

Ali kada je pre tri godine postao otac, neprestano je plakao - od sreće.

„Kao da je izašlo na videlo sve ono što se taložilo u prošlosti, suze su išle od sreće.

„Pomislio sam koliko bi mi bilo drago da roditelji vide dete", izgovara setno.

Otac mu je često pričao o sopstvenim iskustvima i Nikola želi da izgradi takav odnos sa ćerkom.

„Želim da sve to prenesem ćerki, da budem uz nju, ali da joj dopustim da odraste i osamostali se.

„Moji roditelji nisu znali da će rano izgubiti život, a nekako su me nesvesno učili da budem samostalan čovek", kaže Nikola.

Često se pitao da li bi bio drugačiji da su mu roditelji ostali živi.

„Možda bih bio lenj i nesnalažljiv - a ovako prerano odrasteš i s godinama naučiš da vodiš računa o sebi i naučiš da si sam."

*Nikola nije pravo ime sagovornika, njegovo pravo ime poznato je redakciji.

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 02.21.2023)