Јосип Пупачић: Земља и ја

Земља и ја отимамо се једно другоме Отимамо се стољећима преко ових отока Преко овијех гробова Пренатрпаних мраком – тако да им попуцаше плоче Тако те просукљава из њих И ево: обзорја тамне Али гдје су та обзорја, крошњо што вјечито шумиш? Прико овијех ријека, прек брегов, там до Дунаја Аз опат Држиха писах се о ледине јуже Аз опат Држиха Аз поет Аз чловек Она хоће да буде земља без свога кужнога порода Ја хоћу да будем ја без срама што ми је она мати Без