Вујачић: Зоран Ђинђић је Србију извукао из понора
Бивши амбасадор Иван Вујачић изјавио је данас да је Зоран Ђинђић најзаслужнији за ослобађање Србије од ауторитарног режима који је Србију одвео у понор.
Вујачић је, поводом 20 година од убиства премијера, рекао агенцији Бета да се 5. октобар не би догодио да није било Ђинђића и Демократске странке (ДС).
"Ђинђић је један од ретких који није имао илузије да ће режим Слободана Милошевића бити лако смењен. Схватио је да у условима Милошевићевог режима истинска политика као делатност није могућа, већ да се политика мора схватити као револуционарно средство за смену режима као предуслова за фундаменталну промену друштвеног система", казао је Вујачић.
По речима Вујачића, једног од најближих Ђинђићевих сарадника, Ђинђић је од ДС-а начинио стожер окупљања опозиције у акционом смислу и странку подредио вишим државним интересима.
"Пошто сам био у врху ДС-а током 90-тих, без лажне скромности и на основу свих мојих сазнања, тврдим да се 5. октобар 2000. године, не би догодио да није било Зорана Ђинђића и ДС-а. Он је најзаслужнији за ослобађање Србије од једног ауторитарног режима који је Србију одвео у понор. Ово му ни дан данас нису опростили појединици и странке бившег режима који упорно демонизују 5. октобар и врше ревизију историје 90-тих", оценио је Вујачић.
Додао је да Ђинђић није имао високо мишљење о интелектуалцима зато што је "сматрао да нису спремни да се довољно масовно, организовано и посвећено супротставе погубној политици која земљу води у пропаст".
"Ни интелектуалци нису имали баш високо мишљење о њему. Његове изјаве су често тумачене на његову штету. Сем током демонстрација 1996 -1997. није био популаран ни у народу, што због несхватања, што због његове демонизације од стране режима. Није му то пријало јер су му били неопходни и разумевање и популарност да спроведе високо постављене циљеве", казао је Вујачић, који је 1992 -1996. године био шеф посланичке групе ДС-а у савезном парламенту.
Нагласио је да је Ђинђић, као премијер, вратио Србију на пут ка Европи.
"Стицај околности је био такав да су се пред Србијом на унутрашњем плану поставила три велика задатка истовремено: обнова (отклањање последица бомбардовања и санкција), транзиција (реформе ка тржишној привреди и европском друштвеном уређењу) и постепено достизање стандарда добре владавине. Започео је рад на сва три у условима институционалне несређености, брзог разлаза с далеко популарнијим Коштуницом, постојања велике коалиције с бројним малим странкама и недефинисаним односима на нивоу земље због тежње Црне Горе за одвајањем", рекао је бивши функционер ДС-а.
Све то Ђинђића није поколебало, додао је, јер је сматрао да ће брзо моћи да Србију поведе у иреверзибилни процес модернизације.
"Био је због тога спреман да политички жртвује позицију премијера и позицију ДС-а у власти и изгуби следеће изборе. Сматрао је да треба да служи Србији, а не она њему. Нажалост, после дведесет година од његовог убиства даље смо од Европе него што смо онда били", истакао је Вујачић.
По његовим речима, ни док је био у опозицији, ни као премијер, Ђинђић није подстицао идолопоклонство.
"Широко се консултовао, а сарадници се нису снебивали да му се супротставе. Било је и бурних неслагања и преоштрих речи, али није дозвољавао да то ремети његове личне односе према сарадницима. У неким ситуацијама на Председништву ДС-а је био надгласан. Његова основна слабост, по мом мишљењу, била је та што често није добро процењивао људе исказујући једну дозу готово дечачке наивности. Многи од оних које је пријатељски прихватио су га издали, напустили и касније се према њему поставили непријатељски", рекао је Вујачић и нагласио да је Србија Ђинђића заволела тек када је убијен.
"Многи себе сада убеђују да су га подржавали иако доказано нису. Србија га је суштински заборавила претварајући га у симбол, а затим у алиби. Колико сте пута чули да би све било другачије да није убијен? Ђинђић би такву тврдњу сматрао депласираном. Он би уместо тога питао: 'Где сте сада и шта ћете да урадите поводом тога'", закључио је Иван Вујачић.
Премијер Зоран Ђинђић је убијен 12. марта 2003. године испред зграде владе Србије.
(Бета, 12.03.2023)