Језива исповест Милене из колоне косовског погрома: Тата нас је стегао док су војници ишли ка нама и прошапутао "молићу за брзу смрт барем за децу"
Блиц 17.03.2023
Шта остане када вам запале дом, када вас протерају са вековног огњишта... Када, само зато што сте Србин, више од 4.000 људи бива принуђено да иде од немила до недрага, без душе, срећни што имају главу на раменима и једни друге. Неки су заувек отишли са Косова, ноцећи га у грудима, а неки, попут Милене Столић Арсић, наставили су да живе у северној српској покрајни.
Једна нагорела кашика, иста таква виљушка, албум са породичним фотографијама, ранац са књигама за основу школу, иконе са зида и кофер са онолико ствари колико је могло да стане у њега, ствари су са којима је породица Столић, тада 15-то годишња Милена, њена два брата, бака, мајка и отац, кренули из родног Обилића 18. марта 2004. године за Приштину, одакле су из хладног хангара у којем су били смештени, отишли за Грачаницу у прихватни центар, једно време живећи
