ББЦ у 'медицинској пустињи' на југу Србије: „Доктор нас спашава, да њега нема..."

На кривудавом путу до села Власе на југу Србије постављен је знак опрез на путу, а по оближњим пропланцима назиру се оронули црепови кућа.

Иако је узак и проходан, навигација, која нам свакодневно помаже да се оријентишемо у саобраћају, не препознаје га из прве, већ води напуштеним блатњавим макадамом.

Осим изломљених грана, голих планина и мутне речице, других трагова живота у овом делу нема.

Али када се укуца Врање, па село Власе, технологија води правим путем.

• Зашто је Србији потребан закон о хитној помоћи: „Био сам запањен што се нико не јавља&qуот;
• Драга Љочић - прва српска лекарка и пионирка борбе за права жена у Србији
• Бели мантили у Србији иза којих је остала црнина

У селу данас живи око две хиљаде становника, а некада их је било четири пута више.

На уласку у Власе неколико људи чека на степеништу испред омање продавнице чији се назив једва назире.

Са обе стране сеоске џаде нижу се куће - ред трошних и напуштених, ред оних у којима се још живи.

На великој ливади између оголелог дрвећа указује се зграда здравствене станице Власе, са старим кровом, одавно спремним за реновирање.

Фасада је последњи пут кречена пре десет година.

Ординација доктора Душана Новковића је блиставо чиста, као и сто смештен између пећи за дрва и оронулог ормара.

Компјутер на столу знак је нових технологија, али је поред њега много важнији сарадник у послу - апарат за мерење притиска, као и блокче за рецепте.

„Поред основног прегледа, радимо и мале хируршке интервенције, превијање, крпљење, све што је потребно, а можемо да учинимо&qуот;, говори доктор.

Позив ББЦ-ја га је изненадио, јер ко би, како каже, хтео да пише о доктору у удаљеном селу.

Готово три деценије, доктор Новаковић са малобројном екипом коју чине техничар, две медицинске сестре, и апотекарка, води рачуна о мештанима овог, али и околних 22 села, који до ове амбуланте пешаче и по 15 километара.

Иако је законом прописано да на 1.000 становника иде до три лекара, Новковић је једини доктор у овом крају.

А његов пример није једини.

Места где недостају лекари, како опште праксе, тако и специјалисти, где нема довољно медицинских објеката или је потребно пуно времена да се стигне до здравствених установа називају се медицинским пустињама.

У питању су изоловане области са тенденцијом смањења броја становника, које прати и недостатак или смањење броја лекара и других здравствених радника, наводи се у извештају Европске уније АХЕАД (Ацтион фор Хеалтх анд Еqуити: Аддрессинг медицал Десертс).

У Србији има неколико оваквих региона, где 34 доктора опште праксе ради на 100.000 становника, што је драстично мање од потребног броја показују подаци из овог документа.

Министарка здравља Даница Грујичић, је најавила реформе здравства и повратак младих лекара у унутрашњост земља, али до објављивања текста ББЦ није добио одговоре на питања о детаљима овог плана.

На недостатак лекара у земљи се годинама указује, а истраживања показују да земљу напусти око 600 лекара годишње, најчешће због малих плата и лоших услова за рад.

Хиљаду пацијената месечно

Са оквира дотрајалих прозора на згради здравствене станице Власе бела фарба се увелико љушти, али су главна врата свеже окречена.

У пространој чекаоници понегде напуклих зидова распоређене су четири дрвене беле клупе и неколико раштрканих браон столица.

Угашена пећ на дрва и кутија пуна свеже исечених цепаница у углу указују да је зима још ту, а свуда мирише на чисто.

Дуж ходника се нижу јасно обележена врата - апотека, стоматолог, картотека, лабораторија.

До докторове ординације месечно прође узаним ходником и до хиљаду пацијената, а картон у овој здравственој станици има десет пута више људи.

И на једини слободан дан у недељи се не одваја од опреме, да буде спреман у случају да га неко позове.

„Једном сам морао да се спуштам у провалију разним канапима како бих извукао људе који су из села Вучје долазили на преглед јер нису имали где другде - троје је било повређено, двоје преминуло&qуот;, сећа се Новковић за ББЦ на српском.

И када пацијената нема у ординацији, телефон не престаје да звони.

„Да, да, биће све у реду, попијте то и позовите ако се поново врате болови&qуот;, стрпљиво саветује лекар.

Када је Новковић почео да студира медицину није могао ни да претпостави да ће по завршетку факултета стални посао добити баш у месту 25 километара од родног Врања.

Колега са којим је радио у селу Власе се у међувремену разболео, те Новаковић више од 15 година ради сам.

Тих година имао је и до две хиљаде пацијената у току једног месеца.

Медицинска сестра Јасмина уноси извештај последњег пацијента у компјутер, остатак стола заузима хрпа папира.

Иза ње је полица пуна пожутелих картона, док зраци сунца обасјавају оронули кревет за пацијенте, прекривен чистим, помало изгужваним чаршавом.

Тек је подне, а кроз ординацију је већ прошло 30 пацијената, што је, добацује доктор, мало.

„Највише их има четвртком, када је пијачни дан, па се тада више њих појави по лекове или на преглед, увек неком нешто треба.

„Ту сам увек за све и сваког, колико могу да помогнем, све у складу са законом&qуот;, додаје кратко.

Проблем је ако су здравствене тегобе теже, па пацијенте мора да шаље до већих центара.

Најближи је у Врању, на пола сата вожње колима.

Градског превоза је све мање, кола немају сви, те се мештани довијају како знају и умеју.

Срећом, ту је већ неко време и Саша, возач за хитне случајеве, па је, каже доктор, знатно лакше.

'Само још хеликоптер нисам возио до пацијента'

Број доктора Новковића није једини који у именику имају сви мештани.

Новица Цветковић, медицински техничар, ради у селу од 1983. године, када се доселио из родног Крушевца.

„Дођем овде, видим село, али стални посао и тако останем&qуот;, каже он ББЦ на српском, смејући се.

У зеленој јакни живахно силази са бицикла, омиљеног превозног средства, и хитро се пење до лабораторије.

Бицикл није једино средство којим се служи.

„Јахао сам коња, возио трактор, само још хеликоптер нисам возио да бих отишао до пацијента, једном сам пешачио четири сата до села Тумбе, само у једном смеру, а била нека зима, па идеш све кроз сметове.

„Људи су овде махом стари, непокретни, рурална је средина, а покривамо све ово што видиш око себе - то је око 22 села&qуот;, показује руком у даљину.

Поред календара за текућу годину, на зидовима његове лабораторије су и стари новински исечци и урамљена слика у боји запослених - док их је било више од прстију једне руке.

Мали резервоар за воду је поред лавабоа ако нестане текуће, а поред стари кревет и апарат за мерење откуцаја срца.

Цветковић свакодневно користи микроскоп из седамдесетих година 20. века.

Из тог доба је и радио на полици пуној медицинске опреме са које се клати катанац.

Уместо завесе, виси газа.

„Још се грејемо на старе пећи, а хоћемо у 21. век.

„Писали смо ми, али министарство је изгледа заборавило на нас, сви забораве на село&qуот;, говори техничар са 40 година радног стажа и слеже раменима.

Радно време готово и да нема, јер „кад је мука, мука је&qуот;.

„Не гледамо ни да ли је ноћ ни да ли је дан, ни имали струје или не, одмах се креће тамо где је помоћ потребна&qуот;, додаје у ходу.

Тако је једном у четири ујутру ишао да спушта температуру сеоском свештенику.

'Ми немамо коме другом да се обратимо'

Тик уз ординацију живи Стана Ћосић.

Има 68 година и на помен доктора Новаковића и његовог колеге Цветковића озаре јој се очи.

„Да нам није њих, ми не бисмо били живи, нема коме нису помогли.

„Они су ту једини, ми немамо коме другом да се обратимо&qуот;, говори пензионерка док жмирка кроз наочаре.

Сунчано је и хладно, а остаци снега још се назиру по покошеној трави.

Из оближње сеоске школе се чује граја деце, али двориште је полупразно.

„Било је овде много више деце, али временом су се сви одселили, остали смо ми стари.

„Нема толико ни превоза, одлазе сви, некада нас је било око осам хиљада, а сада ни две хиљаде&qуот;, додаје она са сетом у гласу.

Мање од 20 гинеколога на 100.000 жена у Војводини и на југозападу Србије

Лекара опште праксе нема и другим деловима земље.

Према АХЕАД извештају у Мачванском региону на западу Србије један лекар опште праксе има 2.984 пацијената што је највећи број у целој земљи.

Мање од 20 гинеколога на 100.000 жена је у Војводини и на југозападу Србије.

У Дому здравља Врбас, граду са 36.000 становника, на северу Србије, где се лече и становници околних места, ради само један гинеколог, а некад их је било троје, прича Аранка Тешић, медицинска сестра.

Кардиолошкој амбуланти у Општој болници Врбас у којој Аранка ради 26 година, последњих месеци се обратило много жена јер у дому здравља нису могле да се прегледају или приме терапију.

„Месец дана у тој здравственој установи није било гинеколога, једина гинеколошкиња која је радила, била је на боловању.

„Жене су биле приморане да одлазе у Хитну помоћ, приватно или до Србобрана, што није близу, а велики број долазио је и код нас&qуот;, каже она за ББЦ на српском.

Сада су тамо, додаје, две докторке на специјализацији и један лекар који ради пола радног времена, али до када, не зна се.

ББЦ је покушао да провери какво је тренутно стање, али одговор није стигао до објављивања текста.

'Доктор нас спашава, да њега нема...'

Проблем медицинских пустиња уочен је и у Италији, Молдавији, Холандији и Румунији.

Једна од препорука у ЕУ извештају за решавање овог проблема је ангажовање већег броја радника како би се обезбедила замена здравственог особља на боловању или током одмора, чиме би пацијенти имали континуитет у терапији и нези.

Душану Новковићу би долазак још једног колеге знатно олакшао посао.

Када је на одмору, мењају га млађе колеге из Врања - сваког дана нови доктор.

„Много би ми било лакше да пошаљу неког да обавља бар један део стажа овде, да се нађе ту колико може, свакако би нешто помогао.

„С годинама постаје све теже&qуот;, каже овај 55-годишњак.

Проблем је и новац.

Некада су сеоски лекари, прича он, имали веће плате, баш зато што имају велики број пацијената.

Данас разлике у плати нема, он исто зарађује као и његове колеге у већим срединама, који су знатно растерећенији.

„Нико не жели да ради у селу, сви хоће да су у граду, да се осете важним&qуот;, додаје техничар Цветковић.

Да је селу потребан још један лекар мисли и Стана Ћосић.

„Значило би, много би значило да имамо још неког доктора, јесмо некада, па две смене, па не бринеш.

„Овако су муке, доктор нас спашава, да њега нема...&qуот;, покрива лице рукама и не завршава реченицу.

Погледајте и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.10.2023)