Други светски рат и фудбал: Логораш и СС официр - прича о некадашњим саиграчима који су кренули различитим путевима

Железничка станица у Хамбургу, септембар 1933. - двојица дугогодишњих саиграча се опраштају један од другог, након што су постигли толико тога заједно.

Асбјорн Халворсен запутио се кући, у Норвешку. Везиста Хамбурга, који је био један од кључних играча њиховог напада и једна од првих иностраних звезда у немачком фудбалу.

Други човек, Ото Фриц 'Тул' Хардер, имао је директну корист од Халворсенове креативности.

Прецизан у завршници, са снагом избацивача, Хардерови голови су донели Хамбургу две титуле 1923. и 1928. године.

Хардер је журио ка станици, решен да захвали Халворсену на времену које су провели заједно и пожели му срећан пут.

Ниједан од њих двојице није био свестан колико ће им се живот у будућности драматично разликовати.

• Сони је преживео Холокауст и постао легенда Ајнтрахта из Франкфурта
• Најмрачнији тренутак у историји бразилског фудбала
• Виторио Поцо: Прича о светском фудбалском шампиону и мрачној сенци италијанског фашизма

Тада тридесетчетворогодишњак, Халворсен је иступао из професионалног фудбала и путовао је за Норвешку како би преузео функционерску позицију у тамошњем савезу.

Водио је репрезентацију до бронзане медаље на Олимпијским играма у Берлину 1936. године - тада једино одличје са међународних такмичења.

Ипак, његово име највише је остало упамћено по догађајима који су уследили.

Када је Други светски рат букнуо у Европи, Халворсен се као члан покрета отпора борио против нацистичких окупационих снага у Норвешкој пре него што је заробљен и послат у концентрациони логор.

Хардер је био шест година старији од Халворсена.

Како се политичка и војна слика трансформисала у Немачкој, постао је члан СС-а.

Организацији која је била део Трећег Рајха и истовремено изазивала страх и дивљење.

Настала је као приватна јединица за заштиту Адолфа Хитлера, а касније су њене ингеренције проширене и служила је углавном за обрачунавање са политичким и расним претњама нацистичком поретку.

Хардер је брзо напредовао и на крају је постао командир у једном од концентрационих кампова у који ће Халворсен бити послат.

Не постоји никакав траг о томе да су се поново срели.

Док је Халворсен стигао у Хардеров Неуенгаме логор, априла 1945, његов бивши саиграч прекомандован је другде.

Ипак, услови и потешкоће које су га задесиле биле су Хардерових руку дело.

Халворсенова смрт, у јуну 1955. године, вероватно је била преурањена услед последица тифуса који је 'закачио' у логору.

Јирген Ковалевски, професор историје из Хамбурга у пензији, заједно са својим студентима, у оквиру двогодишњег истраживања, проучавао је Халворсенов живот.

Посетили су некадашњи концентрациони логор, Халворсенову кућу у Хамбургу и клуб из родног града у Норвешкој.

„Још се боримо да једна од улица у Хамбургу понесе његово име,&qуот; каже Ковалевски.

И мада Халворсенова прича заслужује већи публицитет, овакви напори су до сада били узалудни.

• Дан када је Пеле играо фудбал у Крагујевцу
• Ред Стар и Пари Сен Жермен - лице и наличје фудбала у Паризу

Са 18 година, Халворсен је био капитен екипе из родног града, Сарпсборга, а постигао је и погодак у мечу финала купа Норвешке 1917. године, у победи од 4:1 против Бран Бергена.

Током тог, аматерског периода каријере, радио је као организатор бродске трговине.

Ускоро је добио прилику да се пресели на северну обалу Немачке.

Придружио се екипи Хамбурга и одмах донео успех - Халворсен је водио клуб до две титуле првака Немачке и осам трофеја регионалних првака северне Немачке.

У књизи 'А-лагет' о највећим личностима норвешког фудбала, аутори тврде да је Халворсен чак добио и понуду да постане репрезентативац и капитен националне селекције Немачке, уколико би био спреман да промени држављанство.

Наводно, одбио је овакав предлог.

Дуго времена био је далеко познатији у Немачкој него у земљи у матичној држави.

Зашто је одлучио да се укрца у тај воз, поздрави Хардера и напусти Немачку у септембру 1933. године ни данас није јасно.

„Сумњам да је напустио Немачку због политичке ситуације&qуот;, каже професор историје Ковалевски.

„Немамо ниједан доказ да се супротставио поретку и људима на власти све до 1940. године, када је увелико био у Норвешкој.&qуот;

Судећи по извештају норвешког фудбалског магазина Јосимар, Халворсен је био једини фудбалер који је одбио да подигне руку у знак нацистичког поздрава на утакмици организованој у његову част, непосредно пре одласка из Немачке.

Ипак, Халворсен се вратио у Немачку три године касније, водећи екипу Норвешке на Олимпијским играма у Берлину 1936. године.

• Диктаторов клуб није преживео крваву револуцију
• Откривена дуга мистерија - он је био први тренер фудбалера Барселоне у историји клуба

У четвртифиналу, Норвежани су имали епитет аутсајдера против домаћина и били суочени са наративом о расној супериорности.

Пошто је Немачка убедљиво победила Луксембург 9:0 у претходној фази такмичења, чак је и Хитлер који је према фудбалу био равнодушан, убеђен да треба да присуствује утакмици.

Очекивана победа Немачке никада се није десила. Норвешка је победила 2:0, а Хитлер је - наводно - бесан напустио трибину чак и пре финалног звиждука.

Норвешка је после продужетака, у полуфиналу, изгубила од каснијих освајача турнира, Италије, резултатом 2:1.

Ипак, Халворсен је био надалеко хваљен због аналитичног приступа и схватању исхране сваког од играча, што је за то време било револуционарно.

Као тренер, Халворсен је био харизматичан и иновативан.

На свечаном пријему уочи Светског првенства у Француској 1938. године, извео је пред играчима и стручним штабом плесну тачку из тада популарног мјузикла „Моја девојка и ја&qуот;.

У априлу 1940. године нацисти су окупирали Норвешку, а имали су жељу да под контролу окупационе власти сврстају и Фудбалски савез Норвешке.

Халворсен, који је тада био и селектор и председник Фудбалског савеза Норвешке, упутио је протестно писмо.

Пре финала купа исте године, покушао је да спречи команду нацистичке окупационе власти да истакне заставе са свастикама у краљевској ложи - на местима иначе резервисаним за краљевску породицу Норвешке која је била у бекству.

„Халворсен је играо велику улогу у креирању подземне спортске организације која је касније постала и један од највећих покрета отпора у Норвешкој,&qуот; прича Ковалевски.

„Бојкотовали су нацисте и чак саботирали оне који су прихватали да буду учесници спортских догађаја у организацији нациста, примера ради ноћу би посипали песак по клизалиштима.&qуот;

Халворсенова борба излазила је из оквира спорта.

• На тренинг под снајперима: Кад су Грбавицом уместо фудбалских лопти летели меци
• Виторио Поцо: Прича о светском фудбалском шампиону и мрачној сенци италијанског фашизма

У августу 1942. године, нацисти су претражили мали подрум у Ослу и открили тајну отпорашку операцију.

У подруму се налазила штампарска преса, којом су произвођени Булетинен и Висперинг Тајмс - новине које су дистрибуирале информације са британских радио станица међу потлаченим грађанством.

Нацисти су без задршке ухапсили Халворсена.

„Предложио је да потопи илегалне новине заједно&qуот;, писало је у белешци СС-а.

Халворсен је био затворен у Норвешкој скоро годину дана.

„Гладан сам. Плашим се да ће ме депортовати за Немачку,&qуот; написао је у писму свом брату Олафу.

Његови страхови били су оправдани.

Када су га одвели, био је жртва нацистичке операције Ноћ и Магла - акција заробљавања бораца покрета отпора без трага и гласа.

Халворсен је био депортован у концентрациони логор Нацвејлер, близу Восгешких планина у анектираном делу источне Француске.

Затвореници су били натерани да раде на изградњи путева и у каменоломима, као и остале тешке физичке послове.

Према наводима норвешког магазина Јосимар, само 266 од 504 затвореника у логору су преживела заробљеништво.

Велики број умрлих био је пре свега последица бруталности стражара, лоших услова и болести.

Као бивши фудбалер, Халворсен је био познат многим стражарима и наводно је уживао одређене погодности које се трудио да подели са осталим затвореницима.

У септембру 1944, Халворсен је премештен у Нецкарелс, на југу Франкфурта, у некадашњу школску зграду која је претворена у логор.

У јануару 1945. поново је премештен у такозвану болесничку постељу - логор близу Ваихингена, нешто јужније.

„Парадоксално је назвати то болесничком постељом; било је прљаво и пуно вашки&qуот;, написао је у свом дневнику тадашњи затвореник Кристијан Отосен.

Отосен је такође описао Халворсена као неформалног представника осталих затвореника и успевао да обезбеди више хране за њих.

Остали извори описују како су Халворсена мучили пошто је одбио да, на заповест стражара, удари другог затвореника.

У априлу 1945, Халворсен је поново премештен у други логор, Нојенгам, на обронцима Хамбурга у ком је некада био звезда.

• Пеле и Марадона: Како је настало ривалство два генија и шта је истина
• „Вечни краљ Пеле” - човек који је ујединио Бразил

Свега неколико месеци раније, његов некадашњи саиграч био је командант логора.

Халворсен се борио са глађу и болешћу.

Боловао је од тифуса, болести која се преносила преко вирусом инфицираних вашки.

Услови у Хардеровом логору Нојенгам били су бедни - ако не и гори - у односу на оне са којима се Халворсен носио као затвореник.

„Чак и у поређењу са осталим логорима, овде је било неподношљиво&qуот;, констатовала је Савезничка комисија која је кривично година одговорне за злодела после пораза нацистичке Немачке.

Барем 42.900 људи изгубило је живот у Нојенгамеу, многи услед тешког рада и физичког напора.

Било је то једно од места на којима су вршени смртоносни експерименти над затвореницима, чак и на деци.

Хардер је осуђен на 15 година затвора због ратних злочина које је починио за време вођења логора.

Провео је само четири године иза решетака, пошто је у марту 1956. као 63-годишњак.

Не може се са сигурношћу рећи да ли су му се путеви после рата укрстили са Халворсеновим.

Халворсена је избавио Црвени крст у априлу 1945, али је у тренутку када су стигли био превише слаб да би могао да буде транспортован једним од аутобуса организације.

У интервјуу за Афтенпостен, касније те године рекао је:

„Гладовање је најокрутнија ствар. Осећај у стомаку је готово неиздржив и радили смо невероватне ствари како бисмо умртвили бол.&qуот;

Халворсен се у Осло вратио тек крајем маја или почетком јуна те године.

На путу ка кући, обећао је осталим затвореницима бесплатне карте за следећу међународну утакмицу коју Норвешка буде играла.

После рата, Халворсен се вратио у спорт као генерални секретар Фудбалског савеза Норвешке и између осталог поставио нови систем такмичења са бољим механизмима лигашког напредовања.

Када је Норвешка играла против Немачке у квалификацијама за Светско првенство 1954. године, Халворсен је путовао са екипом.

Поново га је судбина одвела у Хамбург.

Немачки спортски магазин Кицкер извештавао је тада о састанку Халворсена са селектором Западне Немачке Сепом Хербергером и представником Фудбалског савеза Немачке Георгом Гзандријем на ком су се ова тројица руковала, а репортер закључио:

„Све што је било, сада је заборављено.&qуот;

Немачки политички аналитичар Артур Најнрих тврди да је јавност у Немачкој очајнички желела да стави тачку на причу о ужасима које су починили нацисти, а да ови извештаји показују ширу друштвену намеру тог периода.

„Не би требало да мешамо опраштање и заборављање&qуот;, каже бивши професор Ковалевски.

„Убрзо после рата, Халворсен је постао веома резервисан човек у погледу ствари које су се десиле.

„Ипак, помогао је спортистима из Немачке да наступе на Зимским олимпијским играма у Ослу 1952. године, на незадовољство многих суграђана.

„Инсистирао је да спортисти нису одговорни и не би требало да буду кажњени. Био је то знак добре воље. Можда је Халворсен осетио и везу са земљом у којој је живео 12 година.&qуот;

И заиста, Халворсен је стално био подсећан на мучење и малтретирање које је претрпео.

Преминуо је у јуну 1955. године, на службеном путу норвешког фудбалског савеза, услед последица тифуса који га је ослабио током година заробљеништва.

„Време проведено у логорима је упропастило његово здравље и одвело га у смрт&qуот;, рекао је Ингвар Стин, дугогодишњи историчар Сарпсборга, Халворсеновог првог клуба.

„Када сам држао говор на клубској прослави 100 година од рођења Халворсена, увидео сам да свега неколико људи зна његово име.

„Надам се да ће се то променити, зато што он има немерљиве заслуге и завређује свако поштовање.&qуот;

---

Погледајте видео:

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.06.2023)