Drugi svetski rat i fudbal: Logoraš i SS oficir - priča o nekadašnjim saigračima koji su krenuli različitim putevima

Železnička stanica u Hamburgu, septembar 1933. - dvojica dugogodišnjih saigrača se opraštaju jedan od drugog, nakon što su postigli toliko toga zajedno.

Asbjorn Halvorsen zaputio se kući, u Norvešku. Vezista Hamburga, koji je bio jedan od ključnih igrača njihovog napada i jedna od prvih inostranih zvezda u nemačkom fudbalu.

Drugi čovek, Oto Fric 'Tul' Harder, imao je direktnu korist od Halvorsenove kreativnosti.

Precizan u završnici, sa snagom izbacivača, Harderovi golovi su doneli Hamburgu dve titule 1923. i 1928. godine.

Harder je žurio ka stanici, rešen da zahvali Halvorsenu na vremenu koje su proveli zajedno i poželi mu srećan put.

Nijedan od njih dvojice nije bio svestan koliko će im se život u budućnosti dramatično razlikovati.

• Soni je preživeo Holokaust i postao legenda Ajntrahta iz Frankfurta
• Najmračniji trenutak u istoriji brazilskog fudbala
• Vitorio Poco: Priča o svetskom fudbalskom šampionu i mračnoj senci italijanskog fašizma

Tada tridesetčetvorogodišnjak, Halvorsen je istupao iz profesionalnog fudbala i putovao je za Norvešku kako bi preuzeo funkcionersku poziciju u tamošnjem savezu.

Vodio je reprezentaciju do bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine - tada jedino odličje sa međunarodnih takmičenja.

Ipak, njegovo ime najviše je ostalo upamćeno po događajima koji su usledili.

Kada je Drugi svetski rat buknuo u Evropi, Halvorsen se kao član pokreta otpora borio protiv nacističkih okupacionih snaga u Norveškoj pre nego što je zarobljen i poslat u koncentracioni logor.

Harder je bio šest godina stariji od Halvorsena.

Kako se politička i vojna slika transformisala u Nemačkoj, postao je član SS-a.

Organizaciji koja je bila deo Trećeg Rajha i istovremeno izazivala strah i divljenje.

Nastala je kao privatna jedinica za zaštitu Adolfa Hitlera, a kasnije su njene ingerencije proširene i služila je uglavnom za obračunavanje sa političkim i rasnim pretnjama nacističkom poretku.

Harder je brzo napredovao i na kraju je postao komandir u jednom od koncentracionih kampova u koji će Halvorsen biti poslat.

Ne postoji nikakav trag o tome da su se ponovo sreli.

Dok je Halvorsen stigao u Harderov Neuengame logor, aprila 1945, njegov bivši saigrač prekomandovan je drugde.

Ipak, uslovi i poteškoće koje su ga zadesile bile su Harderovih ruku delo.

Halvorsenova smrt, u junu 1955. godine, verovatno je bila preuranjena usled posledica tifusa koji je 'zakačio' u logoru.

Jirgen Kovalevski, profesor istorije iz Hamburga u penziji, zajedno sa svojim studentima, u okviru dvogodišnjeg istraživanja, proučavao je Halvorsenov život.

Posetili su nekadašnji koncentracioni logor, Halvorsenovu kuću u Hamburgu i klub iz rodnog grada u Norveškoj.

„Još se borimo da jedna od ulica u Hamburgu ponese njegovo ime," kaže Kovalevski.

I mada Halvorsenova priča zaslužuje veći publicitet, ovakvi napori su do sada bili uzaludni.

• Dan kada je Pele igrao fudbal u Kragujevcu
• Red Star i Pari Sen Žermen - lice i naličje fudbala u Parizu

Sa 18 godina, Halvorsen je bio kapiten ekipe iz rodnog grada, Sarpsborga, a postigao je i pogodak u meču finala kupa Norveške 1917. godine, u pobedi od 4:1 protiv Bran Bergena.

Tokom tog, amaterskog perioda karijere, radio je kao organizator brodske trgovine.

Uskoro je dobio priliku da se preseli na severnu obalu Nemačke.

Pridružio se ekipi Hamburga i odmah doneo uspeh - Halvorsen je vodio klub do dve titule prvaka Nemačke i osam trofeja regionalnih prvaka severne Nemačke.

U knjizi 'A-laget' o najvećim ličnostima norveškog fudbala, autori tvrde da je Halvorsen čak dobio i ponudu da postane reprezentativac i kapiten nacionalne selekcije Nemačke, ukoliko bi bio spreman da promeni državljanstvo.

Navodno, odbio je ovakav predlog.

Dugo vremena bio je daleko poznatiji u Nemačkoj nego u zemlji u matičnoj državi.

Zašto je odlučio da se ukrca u taj voz, pozdravi Hardera i napusti Nemačku u septembru 1933. godine ni danas nije jasno.

„Sumnjam da je napustio Nemačku zbog političke situacije", kaže profesor istorije Kovalevski.

„Nemamo nijedan dokaz da se suprotstavio poretku i ljudima na vlasti sve do 1940. godine, kada je uveliko bio u Norveškoj."

Sudeći po izveštaju norveškog fudbalskog magazina Josimar, Halvorsen je bio jedini fudbaler koji je odbio da podigne ruku u znak nacističkog pozdrava na utakmici organizovanoj u njegovu čast, neposredno pre odlaska iz Nemačke.

Ipak, Halvorsen se vratio u Nemačku tri godine kasnije, vodeći ekipu Norveške na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine.

• Diktatorov klub nije preživeo krvavu revoluciju
• Otkrivena duga misterija - on je bio prvi trener fudbalera Barselone u istoriji kluba

U četvrtifinalu, Norvežani su imali epitet autsajdera protiv domaćina i bili suočeni sa narativom o rasnoj superiornosti.

Pošto je Nemačka ubedljivo pobedila Luksemburg 9:0 u prethodnoj fazi takmičenja, čak je i Hitler koji je prema fudbalu bio ravnodušan, ubeđen da treba da prisustvuje utakmici.

Očekivana pobeda Nemačke nikada se nije desila. Norveška je pobedila 2:0, a Hitler je - navodno - besan napustio tribinu čak i pre finalnog zvižduka.

Norveška je posle produžetaka, u polufinalu, izgubila od kasnijih osvajača turnira, Italije, rezultatom 2:1.

Ipak, Halvorsen je bio nadaleko hvaljen zbog analitičnog pristupa i shvatanju ishrane svakog od igrača, što je za to vreme bilo revolucionarno.

Kao trener, Halvorsen je bio harizmatičan i inovativan.

Na svečanom prijemu uoči Svetskog prvenstva u Francuskoj 1938. godine, izveo je pred igračima i stručnim štabom plesnu tačku iz tada popularnog mjuzikla „Moja devojka i ja".

U aprilu 1940. godine nacisti su okupirali Norvešku, a imali su želju da pod kontrolu okupacione vlasti svrstaju i Fudbalski savez Norveške.

Halvorsen, koji je tada bio i selektor i predsednik Fudbalskog saveza Norveške, uputio je protestno pismo.

Pre finala kupa iste godine, pokušao je da spreči komandu nacističke okupacione vlasti da istakne zastave sa svastikama u kraljevskoj loži - na mestima inače rezervisanim za kraljevsku porodicu Norveške koja je bila u bekstvu.

„Halvorsen je igrao veliku ulogu u kreiranju podzemne sportske organizacije koja je kasnije postala i jedan od najvećih pokreta otpora u Norveškoj," priča Kovalevski.

„Bojkotovali su naciste i čak sabotirali one koji su prihvatali da budu učesnici sportskih događaja u organizaciji nacista, primera radi noću bi posipali pesak po klizalištima."

Halvorsenova borba izlazila je iz okvira sporta.

• Na trening pod snajperima: Kad su Grbavicom umesto fudbalskih lopti leteli meci
• Vitorio Poco: Priča o svetskom fudbalskom šampionu i mračnoj senci italijanskog fašizma

U avgustu 1942. godine, nacisti su pretražili mali podrum u Oslu i otkrili tajnu otporašku operaciju.

U podrumu se nalazila štamparska presa, kojom su proizvođeni Buletinen i Vispering Tajms - novine koje su distribuirale informacije sa britanskih radio stanica među potlačenim građanstvom.

Nacisti su bez zadrške uhapsili Halvorsena.

„Predložio je da potopi ilegalne novine zajedno", pisalo je u belešci SS-a.

Halvorsen je bio zatvoren u Norveškoj skoro godinu dana.

„Gladan sam. Plašim se da će me deportovati za Nemačku," napisao je u pismu svom bratu Olafu.

Njegovi strahovi bili su opravdani.

Kada su ga odveli, bio je žrtva nacističke operacije Noć i Magla - akcija zarobljavanja boraca pokreta otpora bez traga i glasa.

Halvorsen je bio deportovan u koncentracioni logor Nacvejler, blizu Vosgeških planina u anektiranom delu istočne Francuske.

Zatvorenici su bili naterani da rade na izgradnji puteva i u kamenolomima, kao i ostale teške fizičke poslove.

Prema navodima norveškog magazina Josimar, samo 266 od 504 zatvorenika u logoru su preživela zarobljeništvo.

Veliki broj umrlih bio je pre svega posledica brutalnosti stražara, loših uslova i bolesti.

Kao bivši fudbaler, Halvorsen je bio poznat mnogim stražarima i navodno je uživao određene pogodnosti koje se trudio da podeli sa ostalim zatvorenicima.

U septembru 1944, Halvorsen je premešten u Neckarels, na jugu Frankfurta, u nekadašnju školsku zgradu koja je pretvorena u logor.

U januaru 1945. ponovo je premešten u takozvanu bolesničku postelju - logor blizu Vaihingena, nešto južnije.

„Paradoksalno je nazvati to bolesničkom posteljom; bilo je prljavo i puno vaški", napisao je u svom dnevniku tadašnji zatvorenik Kristijan Otosen.

Otosen je takođe opisao Halvorsena kao neformalnog predstavnika ostalih zatvorenika i uspevao da obezbedi više hrane za njih.

Ostali izvori opisuju kako su Halvorsena mučili pošto je odbio da, na zapovest stražara, udari drugog zatvorenika.

U aprilu 1945, Halvorsen je ponovo premešten u drugi logor, Nojengam, na obroncima Hamburga u kom je nekada bio zvezda.

• Pele i Maradona: Kako je nastalo rivalstvo dva genija i šta je istina
• „Večni kralj Pele” - čovek koji je ujedinio Brazil

Svega nekoliko meseci ranije, njegov nekadašnji saigrač bio je komandant logora.

Halvorsen se borio sa glađu i bolešću.

Bolovao je od tifusa, bolesti koja se prenosila preko virusom inficiranih vaški.

Uslovi u Harderovom logoru Nojengam bili su bedni - ako ne i gori - u odnosu na one sa kojima se Halvorsen nosio kao zatvorenik.

„Čak i u poređenju sa ostalim logorima, ovde je bilo nepodnošljivo", konstatovala je Saveznička komisija koja je krivično godina odgovorne za zlodela posle poraza nacističke Nemačke.

Barem 42.900 ljudi izgubilo je život u Nojengameu, mnogi usled teškog rada i fizičkog napora.

Bilo je to jedno od mesta na kojima su vršeni smrtonosni eksperimenti nad zatvorenicima, čak i na deci.

Harder je osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina koje je počinio za vreme vođenja logora.

Proveo je samo četiri godine iza rešetaka, pošto je u martu 1956. kao 63-godišnjak.

Ne može se sa sigurnošću reći da li su mu se putevi posle rata ukrstili sa Halvorsenovim.

Halvorsena je izbavio Crveni krst u aprilu 1945, ali je u trenutku kada su stigli bio previše slab da bi mogao da bude transportovan jednim od autobusa organizacije.

U intervjuu za Aftenposten, kasnije te godine rekao je:

„Gladovanje je najokrutnija stvar. Osećaj u stomaku je gotovo neizdrživ i radili smo neverovatne stvari kako bismo umrtvili bol."

Halvorsen se u Oslo vratio tek krajem maja ili početkom juna te godine.

Na putu ka kući, obećao je ostalim zatvorenicima besplatne karte za sledeću međunarodnu utakmicu koju Norveška bude igrala.

Posle rata, Halvorsen se vratio u sport kao generalni sekretar Fudbalskog saveza Norveške i između ostalog postavio novi sistem takmičenja sa boljim mehanizmima ligaškog napredovanja.

Kada je Norveška igrala protiv Nemačke u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1954. godine, Halvorsen je putovao sa ekipom.

Ponovo ga je sudbina odvela u Hamburg.

Nemački sportski magazin Kicker izveštavao je tada o sastanku Halvorsena sa selektorom Zapadne Nemačke Sepom Herbergerom i predstavnikom Fudbalskog saveza Nemačke Georgom Gzandrijem na kom su se ova trojica rukovala, a reporter zaključio:

„Sve što je bilo, sada je zaboravljeno."

Nemački politički analitičar Artur Najnrih tvrdi da je javnost u Nemačkoj očajnički želela da stavi tačku na priču o užasima koje su počinili nacisti, a da ovi izveštaji pokazuju širu društvenu nameru tog perioda.

„Ne bi trebalo da mešamo opraštanje i zaboravljanje", kaže bivši profesor Kovalevski.

„Ubrzo posle rata, Halvorsen je postao veoma rezervisan čovek u pogledu stvari koje su se desile.

„Ipak, pomogao je sportistima iz Nemačke da nastupe na Zimskim olimpijskim igrama u Oslu 1952. godine, na nezadovoljstvo mnogih sugrađana.

„Insistirao je da sportisti nisu odgovorni i ne bi trebalo da budu kažnjeni. Bio je to znak dobre volje. Možda je Halvorsen osetio i vezu sa zemljom u kojoj je živeo 12 godina."

I zaista, Halvorsen je stalno bio podsećan na mučenje i maltretiranje koje je pretrpeo.

Preminuo je u junu 1955. godine, na službenom putu norveškog fudbalskog saveza, usled posledica tifusa koji ga je oslabio tokom godina zarobljeništva.

„Vreme provedeno u logorima je upropastilo njegovo zdravlje i odvelo ga u smrt", rekao je Ingvar Stin, dugogodišnji istoričar Sarpsborga, Halvorsenovog prvog kluba.

„Kada sam držao govor na klubskoj proslavi 100 godina od rođenja Halvorsena, uvideo sam da svega nekoliko ljudi zna njegovo ime.

„Nadam se da će se to promeniti, zato što on ima nemerljive zasluge i zavređuje svako poštovanje."

---

Pogledajte video:

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 05.06.2023)