Rođeni da izbegavaju senke

Barem povremeno književnost (ona narativna) mora da se vrati jednom od svojih uporišnih idejnih stubova – motivu pobune i, dalje, smislenosti i prekopotrebnosti istog, ostavljajući pritom za sobom vazda privlačne a često nepopravljivo varljive pokušaje da se što je preciznije i temeljnije ovaploti nekako uvek skliska stvarnost, pa još neretko i u postmodernoj i najčešće dekonstrukcionističkoj “oblandi”. Na toj tački bi mogla da bude mapirana priča o posebnosti