Оскар Давичо: Самичари

Сањам да су једног јутра тамничари затекли самице и окове празне у тамници муклој где су самичари умирали сами у гркљану казне. С дна сенке видо сам очи загњурене, браћу где скидају с чела косу седу, чуо сам кључаре слободом рањене како луде у том празном мукореду. Питају тишину: Како може бити да никога нема кад је ту још стена, строп читав, под камен, прозори несвити, ланци закључани, туга забрављена? А ја знам, јер сањам, сваки другар где је, знам