Хорхе Луис Борхес: Елегија

Твој је сада, Абрамовичу, тај чудни укус смрти, који никоме неће бити ускраћен. Он ће ми бити подарен у овом дому или са оне стране мора, на обалама твоје Роне која неумитно тече као она друга старија Рона, Време. Твоја ће бити и извесност да Време заборавља своје јучерашњице и да ништа није непоправљиво, или пак супротна извесност: да дани ништа не могу избрисати и да нема чина, или сна, који не баца бескрајну сенку. Женева је веровала да си ти човек закона,