Демостат: Утицај закона о лажним вестима на слободу штампе у свету

Широм света људи су преплављени лажним вестима, обмањујуц́им информацијама и полуистинама о питањима која се тичу здравља, политике, науке… Новинари су на првим линијама у овој борби за истину, трудећи се да грађанима пруже тачне вести и информације. Међутим, у ери „пост-истине“, независно новинарство суочава се са огромним ограничењима јер владе доносе законе за борбу против ширења дезинформација и „лажних вести“, који намерно и ненамерно утичу на слободу штампе.

Ове мере понекад могу да ометају слободну и отворену размену идеја, као и способност грађана да позивају лидере на одговорност.

Од 2011. године, закони о спречавању ширења дезинформација су у порасту, а највец́и је забележен током пандемије ЦОВИД-19.

Између 2011. и 2015. усвојено је 14 закона о спречавању ширења лажних вести, док је у периоду од 2016. до 2022. године усвојен 91 такав закон.

Само у 2020. усвојено је 36 нових закона који се односе на спречавање ширења дезинформација, што указује на повец́ану забринутост влада у вези са ширењем вести усред пандемије ЦОВИД-19.

Неки од ових закона се фокусирају на побољшање транспарентности и повец́ање медијске писмености.

Међутим, многи од њих криминализују стварање и дистрибуцију „лажних вести“ и могу имати дугорочне последице по слободу штампе и друга људска права.

Многи закони су вец́ искоришц́ени за хапшење грађана и новинара због објављивања или дељења лажних информација на мрежи.

Иако активисти за људска права и припадници академске заједнице објашњавају да закони о спречавању ширења дезиформација могу ограничити слободу изражавања, мање пажње је посвец́ено слободи штампе и последицама ових закона по независно новинарство широм света.

Анализа 105 закона широм света, коју је урадио Центар за међународну помоћ медијима, идентификовала је четири врсте законских санкција које би потенцијално могле да ометају слободу штампе.

То су превисоке новчане казне за новинаре или медијске организације; затвор, односно хапшење и затварање новинара и уредника; контроле и исправке садржаја, јер се од новинара и медијских организација тражи да уклоне садржај или објаве исправке које је одобрила држава; те повец́ана административна оптерец́ења, која укључују мере као што су режими лиценцирања, локализација података, захтеви транспарентности или овлашц́ени савети за штампу или медије.

Комитет за заштиту новинара саопштио је да је широм света 2022. године скоро 400 новинара било затворено. Од тога, 39, скоро 10 одсто, било је у затвору због оптужби на основу закона о дезинформацијама.

Наравно, немају сви регулаторни приступи негативне последице, већ поједине политике могу ојачати новинарство у дигиталној ери.

На пример, закони који побољшавају транспарентност платформе и медијску писменост могу помоц́и у јачању демократских процеса и институција.

Међутим, многи регулаторни приступи борби против дезинформација и лажних вести фокусирају се на криминализовање лажног садржаја, што може бити проблематично.

Прво, постоји забринутост због субјективног тумачења и селективног спровођења, што се може користити за сузбијање гласова који износе другачије или критичко мишљење или независног новинарства.

Друго, то би могло довести до повец́ане аутоцензуре јер се новинари плаше да извештавају о питањима која би их могла довести у правне проблеме.

Међутим, будући да компаније друштвених мрежа наизглед нису успеле да адекватно одговоре на изазове у вези са ширењем дезинформација, владе све више траже регулаторне интервенције, које могу да поставе опасан преседан за аутократске лидере који желе да легитимишу домаћу цензуру.

Слобода штампе је од суштинског значаја за демократске институције, као што су слободна и отворена дебата и јавна одговорност, и стога је од виталног значаја да се размотри како законодавство може утицати на независно новинарство.

Новчане казне

Новчане казне су најчешц́е изрицане казне за дезинформисање, са различитим нивоима примене, циљајуц́и појединце, руководиоце компанија, медијске организације или платформе друштвених медија.

На пример, према француском закону из 2018. године, појединац који се ангажује у широко распрострањеном и брзом ширењу дезинформација могао би да плати до 75.000 евра.

У Етиопији појединац може бити кажњен новчаном казном до 1.860 долара ако шири дезинформације на друштвеним мрежама и има више од 5.000 пратилаца.

За независну новинску куц́у, казна може бити исцрпљујуц́а.

Малезијски издавач Малаисиакини кажњен је са приближно 124.000 долара због коментара које су читаоци оставили на један од његових чланака, а које су судови оценили као „лажни“ и „неистинити“.

Наравно, треба имати на уму да и либералне и мање либералне државе примењују новчане казне.

Руска новинарка Марија Пономаренко осуђена је у фебруару ове године на шест година затвора због осуде ваздушног напада руске војске на позориште у Маријупољу у Украјини.

Њен случај је симбол растуц́ег глобалног тренда док земље широм света покушавају да заштите своје екосистеме вести од поплаве опасних дезинформација које се шире на мрежи.

Независни новинари су често ухвац́ени на нишану закона који су намењени борби против дезинформација, дезинформација и лажних информација.

У Камбоџи је директивом из 2018. године предвиђено да се појединац који је проглашен кривим за дељење лажних информација може суочити са затвором до две године.

Слично новчаним казнама, оправдање за затворске казне за појединце који шире оно што влада сматра да је лажна вест или дезинформација варира у зависности од политичког окружења или безбедносних забринутости.

Египатска влада је 2018. године затворила 19 новинара, што је хапшење највише новинара због закона о дезинформацијама у поређењу са било којом другом земљом у свету.

Након Египта, Камерун је ухапсио четири новинара, Руанда три новинара, а Кина и Мароко су ухапсиле једног.

На исти начин на који се број донетих закона у свету убрзано повец́авао, и број новинара који су затворени на основу тих закона стално расте током година.

Такође треба напоменути да затвор као санкција за ширење дезинформација није ограничена само на нелибералне или ауторитарне режиме.

Земље које су високо рангиране у демократским нормама и процесима такође су усвојиле ове законе.

У Данској је, на пример, амандман на кривични закон из 2019. криминализовао ширење дезинформација које „помажу или омогуц́авају“ страном државном актеру да утиче на јавно мњење уз максималну казну од 12 година затвора.

Трец́а категорија казни јесте уклањање и исправка садржаја, што подразумева приморавање издавача, платформи друштвених медија, добављача интернет услуга или корисника да уклоне увредљив садржај или да објаве обавезну исправку.

Ове врсте казни и захтева обухватају све медијске системе и нису ограничене на интернет.

На пример, према египатском Закону о организацији штампе из 2018. године, емитовање може да се забрани или обустави од стране владе ако медиј шири „лажне вести“.

Док се контроле садржаја често фокусирају на уклањање садржаја, неке земље су такође увеле законе који приморавају платформе да етикетирају садржај на одређени начин.

На пример, 2022. године, председник Бразила Жаир Болсонаро потписао је декрет, који је сада поништен, којим је платформама друштвених медија привремено забрањено уклањање одређених врста садржаја, укључујуц́и садржај који су платформе друштвених медија идентификовале као дезинформације о ЦОВИД-19 и предстојец́им председничким изборима у земљи.

Повец́ање административних захтева

Административни захтеви укључују обавезне захтеве за извештавање, режиме лиценцирања, локализацију података, захтеве транспарентности или овлашц́ена вец́а за штампу или медије.

Због разноврсности одредби, ова категорија законских услова није тако јасна у погледу слободе штампе.

На пример, белоруски амандмани на медијске законе ради решавања лажних вести захтевају да се медијске организације региструју код владе и да се идентификују аутори постова и коментара на онлајн форумима.

Иако предлагачи закона кажу да ц́е то „олакшати ефикасно пружање информација безбедност и спровођење уставног права грађана да добију потпуне, тачне и благовремене информације“, групе за заштиту права, укључујући и Белоруско удружење новинара, тврде да ц́е ово једноставно деловати као још једно средство за цензуру.

Ови административни захтеви могу утицати на слободу штампе на начине који превазилазе аутоцензуру.

Они могу нарушити приватност, као што горе наведени белоруски закон ризикује због захтева за идентификацију или могу повец́ати овлашц́ења државе за надзор, као што је вијетнамски закон о сајбер-безбедности, који захтева од страних и домац́их технолошких фирми да локално постављају канцеларије и чувају податке.

(Бета, 28.08.2023)